I to na najboljim demokratskim mestima: na opštem pravu glasa, slobodi svih mišljenja i svih političkih udruživanja, poštovanju volje većine i legitimnosti svih ideologija i politika, samo, ko biva... Pod uslovom da političke organizacije ne pribegavaju nasilnim sredstvima i bla, bla, bla...
Općenito uzev, sistemi parlamentarne demokratije solidno funkcionišu dok su vuci siti i ovce na broju i dok ekonomije prosperiraju. Ali u situacijama kad demokratska kola krenu nizbrdo - što se obično događa posle nekog izgubljenog rata, uz koji ide i kolaps ekonomije - na scenu stupaju političari i politike brzih (i konačnih) rešenja, kojima ogorčena sirotinja raja radosno pohrli u zagrljaj, masovno glasa za njih, dovede ih na vlast - u uzornoj demokratskoj proceduri, nota bene - posle čega ljudi brzih rešenja ukinu demokratske institucije. Tužno? Da! Ali znate kome je sve ovaj svijet tirjanin.
Budući da Srbija tradicionalno dobija ratove i redovno ih gubi u miru, nije začudna tradicionalno velika popularnost politika i političara brzih rešenja i prebijanja preko kolena. Jedan inostrani čovek dobro upućen u te stvari - čije ću ime prećutati - tu nedavno mi je rekao sledeće: „Nemoj pomišljati o mogućnosti etabliranja iole liberalne demokratije u Srbiji pre nego što prosečna plata ne dosegne 2.000 evra. Kad bude dobacila i ako bude - qwrz će ikad dobaciti, takođe mi je rekao taj čo’ek - onda će liberalna demokratija ‘zaživeti’ sama od sebe.“
Sve da prosečna plata u Srbiji ipak dobaci do proseka od 2.000 evra, izgledi za tranziciju Srbije u liberalno demokratsku državu - čak i kad bi prosek dosegnuo 4.000 evra - sve su manji, jer je svetski trend da se i doskora liberalno demokratske države nalaze u tranziciji u Srbiju, što će reci u zonu antipolitike.
Najsvedenija definisana, antipolitika je masovno - po pravilu opravdano - nepoverenje, pa i gađenje prema politici i političarima i pokušaj pronalaženja načina (uporedivog s rešavanjem kvadrature kruga) da se do boljeg uređenja društva i ekonomija dođe nekim „trećim putem“.
Tog puta nema. Do kakve-takve organizacije društva vode samo dva putića: jedan je put autokratije, drugi je put demokratije. Budući da mi Srbi volimo stranputice, na treći put antipolitike su krenuli i protestna studentarija, i parlamentarna opozicija, a odnedavno i Visoka Vlast. Studentski protesti su akumulirali veliku količinu potencijalne političke energije, ali plenumi i zborovi odbijaju i samu primisao da artikulišu politički program ili da bar izađu na izbore kao pokret sa imenom, prezimenom i centralnom figurom, koje mora biti i u plemenskim zajednicama.
Visoka Vlast je - kao odgovor na studentsku uskomešanost - takođe krenula putem antipolitike pak je odlučila da dobro (ako mene pitate i previše dobro) organizovanu stranku utopi u nekakav Svenarodni pokret. Šta će od toga biti, to samo bog zna, ali možda i vi možete saznati ponešto u ponedeljak, u nastavku antipolitičkog serijala.
