Stvar je u sledećem: dok su država (čitaj, političari) i državne institucije imale kontrolu nad novčanim tokovima - a prema Servan-Sajeberu počele su da je gube već sredinom šezdesetih - politikama (političarima) prilično je dobro išlo.
Od trenutka kad su novčani tokovi uspostavili kontrolu nad državama i političarima - a tokovi su to postigli korumpirajući državnike - novčani tokovi su preuzeli kontrolu nad politikom i - posledično - državama, a autoritet političara i institucija je počeo da pada na sve niže grane.
Odavno više nema - i sva je prilika da ih više neće biti - velikih državnika kakvi su dominirali svetskom političkom scenom sve do sedamdesetih godina XX veka, poput De Gola, Vilija Branta, Ulofa Palmea ili njihovih antipoda, velikih komunističkih lidera tipa Mao Cedunga, Tita, Kastra, Hruščova i Ho Ši Mina. Svi pomenuti - i još neki koje nisam pomenuo - politikom su se bavili po vokaciji, zbog politike, u nameri da realizuju neku političku ideju, a ne da zgrnu pare.
Kad su političari tog tipa postali izumrla vrsta, na njihovo mesto su došli političari koji su se politikom nisu bavili sa idejom da neku političku ideju sproveli u život, nego da namlate pare, steknu ugled i - ne najmanje važno - da naguze što više silikonskih kurava, za koje je blizina političke moći najjači afrodizijak.
Onda je tu nedavno nastupio i momenat u kome su parajlije dokonale da im političari više nisu potrebni, da nema nikakvih prepreka da oni preuzmu političke funkcije, zaposednu institucije i da od državne politike naprave privatni biznis, u kome će važiti isključivo pravila Vol strita, a kakva su to pravila, možete se obavestiti iz serije filmova posvećenih volstritskim muljavinama.
Imajući sve to u vidu, ne bi bilo nikakvo čudo da na kraju ove političke krize predugog trajanja - kojoj razrešenje još nije ni na vidiku - alfa političku moć, tako karakterističnu za Srbiju, preuzme neki parajlija ili, možda, dvojica-trojica njih, bledunjavih kopija Trampa i Maska.
Jer, pazite: autoritet političara/vladara u Srbiji je tokom cele njene istorije u najboljem slučaj bio polovičan. Osim Tita, u Srbiji nikad nije bilo političkog majčinog sina koji je imao autoritet i kod političkih protivnika, što je presudno za stabilnost države.
Jer, pazite: ako se dok si opozicija sprdaš sa vlašću i omalovažavaš instituciju predsednika ili premijera - u zavisnosti koju od njih obnaša jaki čovek dana - kad se uspentraš na vlast, nasledićeš posprdnutu i omalovaženu instituciju predsednika/premijera. I tako šezdesetak puta, što reko onaj vic o Muji i Hasi.
Antipolitički protesti, plenumi i zborovi - koji su već mesecima hit dana - neće nauditi Visokoj Politici, koja je, iako rudimentarna, ipak politika, što znači politička ideja šta uraditi sa javnim poslovima, za kvalitet uslova ne garantuje.
Bez političke ideje suprotstavljene Visokom, kakva god ona bila, bez ideje šta, kad i kako, može se dobiti samo ništa, nikad i nikako. A to će neko - ko li, bože - umeti da iskoristi i unovči.
