Napisao da je Carstvije Koštuničino i JexSovo glede društvene stabilnosti i uređenosti bilo najviša prečaga lestvice do koje se Srbija uspentrala u svom potucanju kroz istoriju i život, da bi, nadalje, bilo dobro okaniti se maksimalističko-demokratsko-uljudbenih ciljeva i poraditi na tome da se srpsko društvo, ovakvo kakvo je - mic po mic vrati na taj nivo.
Redovni čitaoci Famoznog znaju da sam u poslednjih šesnaest godina osipao hiljade i hiljade tona drvlja, kamenja i šuta na carstvije Koštuničino i Tadićevo, ali danas svečano izjavljujem da sam revidirao. Što ne znači da sam nakon revidiranja promenio loše mišljenje o Carstviju JexSovom i Koštuničinom. Naprosto sam dokonao - a situacija na terenu mi sve više daje za pravo - da je nešto bolje nemoguće i da je Carstvije Tadićevo i Koštuničino bila najbolja pita koja se mogla napraviti od raspoloživih govana. Otkuda toliki defetizam? Otuda što je srpsko društvo u periodu 2000-2003. plebiscitarno odbacilo mogućnost da se uspentra jednu - možda i dve - prečage više. Najjednostavnijim rečima: Srbija nije imala „visinu“ da dobaci onoliko visoko koliko su Zoran Đinđić i nekolicina njegovih saradnika mislili da može.
Nemanje „visine“ je jebena stvar. Ako je verovati Jaši Grobarovu, Brana Petrović nije imao potrebnu „visinu“ pa nije primljen u SANU - srećom po njega, prim. aut. - srpsko društvo nije imalo visinu da iskorači iz vekovne začaranosti pa je završilo u ovom što (oduvek) nije ovako bilo. Tadić i Koštunica su stvar vratili na proverena vidovdanska podešavanja. I oni su vidovdanisali i srbovali za sve pare.
Koštunica je čak potegao u Guču da upozna Srbiju - nadam se da mu nisu „namestili“ Cigančicu da upozna i srpske nacionalne manjine - JexS je zidao škole po bosanskim vukojebinama dok su deca u školama u njegovom komšiluku pišala po strnjikama. Stara srpska ploča se vrtela, pričala se stara srpska priča, ali istini za volju, nije bilo mahnitosti u koju su zapale sve Srbije i sve beogradske čaršije i mahale. Nikada nisam bio toliko mlad majmun da bih, taman se najeo gljiva ludara, rekao da je rešenje nagomilanih problema u demahnitizaciji srpskog društva putem vraćanja starih srpskih vidovdanskih priča na JexSova i Koštuničina podešavanja, pod vođstvom, da kažemo, Mila Lompara. (Hiljade mrtvih vrabaca padaju sa streha.)
To na papiru primamljivo zvuči, ali je u praksi nemoguće. Iz više razloga. Razlog prvi. Vidovdanska fabrička podešavanja su formatizovana tako da stvaraju mahnitost i ratobornost. Ona, doduše, izvesno (kraće) vreme mogu funkcionisati na nemahnit način - kao što su funkcionisala za Tadićevog i Koštuničinog vakta - ali pre ili kasnije završe u mahnitosti.
Razlog drugi. Kao što se jednom postignuti stepen slobode više nikad ne može vratiti na prečagu niže, tako se i jednom dosegnuti stepen mahnitosti nikada ne vraća na prečagu niže, nego se povećava. Dokle? Kako dokle? Do pobjede.
