Prilikom redovne prekjučerašnje inspekcije Rotopalankinog portala, na udarnom mestu ugledah sliku velikog poštovaoca moje književnosti, Vojislava Šešelja, s neizbežnom georgijevskom lentom na neizbežnoj košulji kratkih rukava, u svetu mode (Marjanove) poznatoj kao „šešeljka“.
Iznad slike - skrinšota ekrana nekog od mnoštva televizora na kojima vojvoda povazdan drži filipike - ugledah i naslov: „Šešelj dao vlastima rok 72 sata da raščiste blokade u Zemunu“. Ispod naslova Šešeljevo upozorenje da će - ukoliko li se vlast drzne da ne „ispoštuje“ dati rok, lično sprem’ti, sprem’ti četnike i rešiti stvar. Cinik bi dodao: kao očekivana sila.
Ostaje nam da vidimo da li će vlast „ispoštovati“ Šešeljev rok, ali to nije tema naše današnje kolumne. Šešelj, uostalom, nikad nije bio tema naših današnjih kolumni, uvek je on bio epizodista. Naša tema je nešto drugo, nešto mnogo bitnije, neuporedivo štetnije za srpsku istoriju i život, nešto čiji je Šešelj produkt, koji je - istini za volju - uveliko nadmašio producente, od kojih su najistaknutiji, npr. Ćosić, često bili teme mnogih naših kolumni.
Tema naše današnje kolumne je fenomen srpskih moćnih rendžera bez pokrića, jakih autoriteta bez političkog legitimiteta, koji po mojoj slobodnoj proceni kreiraju većinski paket srpskih politika (svih vremena, iako ne svih boja), a onda navataju na bućkalo nekog političara s kakvim-takvim autoritetom - što nije težak posao, svi jure da budu navatani - koji, opet, kad mast ode u propast, snose posledice, kao npr. Milošević, koji je kao izvođač Ćosićevih zaumih političkih projekata zaglavio u haškom mardelju i tamo premetnuo svetom, dočim je idejni tvorac izvukao dupe.
Šešelj, koji u našoj današnjoj kolumni ima nešto veću epizodu, takođe je svojevremeno izašao iz Ćosićevog šinjela, ali je, takav kakvim ga je bog sazdao, u jednom trenutku odbacio Ćosića - kao što je u onom vicu s bradom srpska guzica odbacila organizam Milke Planinc - na čemu sam mu vo vremja ono od srca čestitao.
Svejedno. I Šešelj je odrobijao u Sheveningenu. Ako mu je verovati, na levom guzu. Kako god. Gvozdeno pravilo je sledeće: Ko god je s Ćosićem tikve sadio, dupetom je drljao i na kraju zaglavio u mardelju. Pitajte, uostalom, i poetu Karadžića. I on je bio Ćosićev izabranik. Kako znam? Reko mi jedan čo’ek, eto kako.
Prelazimo na poentu. Država koja hoće da bude snažna, stabilna i prosperitetna ne da ne bi smela da dopušta da postoje, nego bi morala da neutrališe sve centre neformalne moći i donošenja političkih odluka bez političkog legitimiteta i da se jednom zasvagda izmakne uticaju vanstranačkih intelektualaca.
Šešelj je, doduše, stranački intelektualac, ali je, koliko znam, u statusu vanparlamentarnosti, sve, međutim, da i u parlamentarnom statusu ne bi imao - osim ako ne bi bio premijer - legitimitet da postavlja ikakve rokove. Ako ni zbog čeg drugog, a ono zato što - ako vlast ispoštuje Šešeljev rok - krnji sopstveni legitimitet, koji će biti tema naše sutrašnje kolumne.
