Od generalnog sekretara NATO do većine drugih lidera, učesnici „istorijskog samita“ u Hagu su se na sve načine trudili da izraze divljenje američkom predsedniku i da flertovanjem ugode razuzdanom egu šefa Bele kuće koji zahteva bespogovornu poslušnost.
Prvi samit kome je Tramp prisustvovao posle ruske agresije na Ukrajinu imao je dnevni red ispisan u Vašingtonu pa neće biti upamćen po onome oko čega su se 32 članice Alijanse složile, već po tome što su prihvatile američki diktat i izbegle da razgovaraju detaljnije o temama o kojima Tramp ima mišljenje izdvojeno od većine.
Agenda je bila cinično sužena na usvajanje Trampovog zahteva da članice tokom naredne decenije dostignu cilj da pet odsto svog bruto proizvoda izdvajaju za odbranu. Pet procenata je u stvari 3,5 procenata, pošto je dodatnih 1,5 odsto namenjeno za ulaganja u infrastrukture vezane za odbranu, poput puteva i pruga.
Predsednik je SAD izuzeo od te obaveze, a odluku je opisao kao „veliku pobedu Evrope i zapadne civilizacije“. Saveznici su dobro upamtili šta je Tramp tokom kampanje 2024. poručio zemljama koje ne plate: „Neću vas štititi, štaviše ohrabriću (Moskvu) da uradi šta god želi“, pa su uzvratili veličanjem njegovog vizionarstva.
Sistem kolektivne zaštite Evrope koji je trajao osam decenija faktički je srušen. Severnoatlantska alijansa je postala Trampova alijansa, a Evropa je postala talac Trampove politike. Samit je bio spektakularna potvrda ograničene uloge NATO-Evrope i njene diplomatije na svetskoj areni.
Evropski lideri tek će se suočiti s nezadovoljstvom građana jer će povećani vojni izdaci ići nauštrb čuvanja socijalne države, na koju je Evropa ponosna. Španski premijer Pedro Sančez bio je upadljivo distanciran od grupnog portreta na kraju samita, mada je kao i lideri Italije ili Belgije na kraju potpisao završnu deklaraciju u kojoj nema ničeg što bi moglo da iritira narcisoidnog Trampa naviknutog da komanduje.
Ukrajinski konflikt koji predstavlja najveću bezbednosnu brigu Evrope gotovo da je potpuno zanemaren. Načelno je potvrđena potreba podrške Ukrajini, ali nije bilo osude Rusije zbog „brutalnog agresorskog rata“ kao u kominikeu prošle godine.
Nije bilo diskusija o tome da li bi Ukrajina i Gruzija mogle da uđu u zapadnu vojnu alijansu. Izbegnuta je debata o novim sankcijama Rusiji.
Bili su to jasni ustupci Trampu, koji izbegava da Vladimira Putina optuži za agresiju, već je pripisuje predsedniku Volodimiru Zelenskom. Samit je pokazao da SAD i Evropa više ne smatraju da imaju istog zajedničkog neprijatelja.
Nije se raspravljalo o tome da li je iranska (nedokazana) nuklearna pretnja eliminisana američkim bombardovanjima. Umesto toga, generalni sekretar Mark Rute je do poniznosti hvalio briljantnost Trampove operacije i njegovu ulogu „tatice“ koji je podelio lekcije Izraelu i Iranu.
Niko nije pitao zašto je Tramp pogazio svoju izolacionističku zakletvu da SAD neće vojno intervenisati po svetu. Bilo je najvažnije ne stati nigde na Trampovu senku kako se stanar Bele kuće ne bi naljutio i ponovo zapretio da će napustiti NATO pa neka saveznici razmisle ko će da ih brani, kao što su im na minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru pretili potpredsednik Džej Di Vens i sekretar za odbranu Pit Hegset.
Evropljanima je laknulo što Tramp, zadovoljan sa onih pet procenata, nije pravio ekscese kao što je to znao da čini u prvom mandatu, kada je 2017. odgurnuo bivšeg crnogorskog premijera, a posle ga nazvao „kreštavom propalom kučkom“.
Podilaženje Trampu nije, međutim, rešilo mnoge probleme. Haški samit daleko od toga da je politički harmonizovao transatlantske odnose. Čini se da u Trampovoj eri to i neće biti moguće. Sve je u Hagu lepo funkcionisalo, ali koliko će trajati, pitaju se pobornici teze Trampove nepredvidivosti i impulsivnosti kakvu je pokazao nenadanim ulaskom u rat protiv Irana i još bržim izvlačenjem iz tog konflikta.
