Eh, šta bi bilo? Pre svega - bilo bi čudo. Potom bi bilo još jedno političko „džaba krečenje“.
Ali hajde da ipak zamislimo da se jedan takav političar pojavi - mada mu toplo preporučujem da se ne pojavljuje ako hoće da se nanosi glave - da se još većim biblijskim čudom uspentrao na vlast i da se zapitamo šta bi promenio.
Ne bi menjao ništa. Kao dobar poznavalac veštine mogućeg, u startu bi znao da promena okamenjenih mentalitetskih matrica spada u domen nemogućeg. Umesto da menja nepromenljivo, naš političar bi pokušao - i najverovatnije prdnuo u čabar - da izgradi izgradivo, što će reči, da izgradi sistem.
Zašto? Zato što preveden sa grčkog originala sistem znači „stajati zajedno“. Famozne srpske podele - neiscrpno vrelo inspiracije generacija nacionalnih narikača - nisu posledica nekakve drevne ukletosti, nego odsustva sistema.
Tamo gde postoji sistem, postoje razlike - i dobro je što postoje - ali nema „podela“. Sistem je taj koji drži ljude na okupu, a da pritom ljudi nisu u obavezi da budu istomišljenici, da se vataju u kozaračko kolo i da uturaju prste u bratska dupeta. Ako ste zaposleni u nekoj iole uspešnijoj firmi, znaćete šta hoću da kažem. Ako hoćete da zadržite posao - i da eventualno napredujete - moraćete sarađivati sa svakakvim kolegama, koje možete voleti i ne voleti, o kojima možete misliti svašta, sistem ne daje ni pet sitnih para na simpatije i antipatije.
Ukoliko bi se naš realpolitičar uspentrao na vlast, glavna prepreka njegovom projektu uspostavljanju sistema ne bi bila „poražene snage“, nego deo populacije koja ga je - sita „ovog što nikad ovako nije bilo“ - dovela na vlast. A zašto bi to deo populacije učinio? Zato što realpolitičar ne bi hteo da nesistemski i nezakonito deli pare, stanove, koncesije, unosne položaje i nacionalne frekvencije, pa bi mu popularnost prekonoć opala. Gledali smo taj film, zar ne?
„Ima li izlaza“, što rekla ona onomađašnja gospoja na ulici. Kao što sam stotinama puta govorio, svi izlazi su širom otvoreni, realpolitičar može da pokaže gde je izlaz - za vašu informaciju, nalazi se u sistemu - ali srbska populacija (svih boja) mora da podigne dupeta i da izađe.
Što nijedna od sijaset srbskih populacija (zasad) ne želi da uradi. Ako je devedesetih godina XX veka manjinski, ali agilnijii deo opozicije pokazivao nameru da poradi na zavođenju sistema - što će reći, konačnom dovršavanju države Srbije, koju su pučistički „državotvorci“ sjebali do kraja - dve hiljade devedesetih na to niko i ne pomišlja.
A zašto ne pomišlja? Delom iz tupoumnosti, delom iz koristoljublja. U društvima bez sistema - u kojima nema suštinskih razlika, nego samo „podela“ - deo populacije čiji se alfa mužjak uspentra na vlast živi vrlo lagodno i unosno bez odgovornosti prema bilo kome osim prema „narodu“, koji - budući da nije ni pravno ni fizičko lice - nikoga ne može da pozove na odgovornost. Nastavak u sutrašnjem broju.
