Da smo društvo koje se prilagođava neprijateljskoj i teškoj sredini odustajanjem i povlačenjem u apatiju, u mali zaštićeni svet samoograničavajućih aktivnosti, da smo društvo zasnovano na frustraciji, a ne na motivaciji“.
Da ne bude zabune. Ove redove ne pišem iznadsituacionistički, s visoka. Pišem kao insajder. I moja je, naime, neznatnost analgezijski kulturna. Kao naše gore liska, nije ni imala mnogo izbora. Ovde se rodila, ovde stasala.
Kvaka je u tome što su frustracije idealan repromaterijal za moju profesiju - književnost - sledstveno sam pišući pod frustracijama ponešto i saznao o njima, a danas ću neka od tih saznanja podeliti sa vama.
Saznanje prvo: Biti frustriran, to znači svojevoljno hteti biti frustriran - čak pomalo i uživati u frustriranost - i onda uzroke frustriranosti projektovati u spoljašnji svet. Svako se od vas, pretpostavljam, naslušao tužnih priča o životnim neuspesima zbog toga što su ovog ili onog „mrzeli profesori“, što su ovu ili onu „sabotirale zle i zavidljive kolege“ ili - vrlo čest izgovor - zbog zlehude okolnosti života pod nenarodnim i tirjanskim režimima.
Ostavićemo sad po strani dilbere/ke koje savladaju frustriraranost, emigriraju u neku zemlju orijentisanu na postizanju ciljeva, a ne na plačkipičkarenje, tamo uspeju u životu i ostatke života provedu u teškoj nostalgiji zbog toga što žive daleko od ovdašnje frustriranosti.
Fokusirajmo se na nas koji smo poslušali Šantića i „ostali ovdje“.
Šta mi preduzimamo protiv frustriranosti? Da li okrećemo ćurak naopako, okrećemo li list i orijentišemo li se na postizanje cilja, a ne na plačipičkarenje?
Decidirao ne. Mi mislimo - i niko nas ne može razuveriti - da je jaki srpski čovek decenije, koji se na vlast uspentrao upravo zahvaljujući našoj kolektivnoj frustriranosti, glavni razlog naših frustriranosti. Ta priča bi još i popila nešto vode da nije pomalo čudne činjenice da se jaki srpski ljudi - bar u poslednjih nekoliko decenija - na vlast ne uspentravaju dobijajući više nego ubedljivu većinu glasova na slobodnim izborima.
Nije ta činjenica toliko čudna koliko se na prvi pogled čini. Mi, zapravo, hoćemo da izaberemo jakog srpskog čoveka decenije koji će nam (jebo ja nas) ovakvim, nemotivsanim kakvi smo, doneti „bolji život“, a da na tom poslu dupetom ne mrdnemo.
Jaki srpski ljudi decenije, fakat, donesu bolji život svom članstvu, simpatizerstvu i klijentelstvu - nekom tu zapadne sendvič, nekom „ferari“ - ostatak frustrirane populacije, uključujući i neke od onih koji su dali svoj glas jakom srpskom čoveku decenije, pa ostali kratki, zapadaju u razočaranje, letargiju i u još veću frustriranost.
Odgovore na gospojino pitanje „ima li izlaza“ iz začarnog kruga frustracija i gde su uzroci vekovne frustriranosti možete čitati u mini-serijalu koji počinje u ponedeljak.
