Međutim, da parafraziramo Šekspira, u svom tom svetskom ludilu i te kako ima sistema, što je najbolje vidljivo iz dva događaja prošle nedelje.
Prvi od njih koji ima potpuni sistemski karakter i čuva planetu od geopolitičkog pregrejavanja je susret na najvišem nivou prošloga četvrtka u Pekingu između Ursule fon der Lajen, predsednice Evropske komisije, i kineskog predsednika Si Đinpinga i njihovih najviših delegacija kako bi razmotrili odnose Kine i EU. Osobina i Kine i EU je da su više ekonomske nego vojne sile, iako je Kina izgradila i moćnu armiju, ali nju nema potrebe da preterano koristi jer joj sve što se dešava u svetskim ekonomskim i trgovinskim odnosima ide u prilog, pa nema potrebe da koristi grublje metode. S druge strane, Evropa je poznata upravo kao „meka“ sila, te je nastala upravo na osnovama ekonomskih integracija. Tako da je samit između Kine i EU bio obeležen razmatranjem međusobne trgovine, koja je dostigla neverovatnih 785, 8 milijardi dolara godišnje, skačući nekoliko desetina puta za tačno 50 godina, koliko traju odnosi ovih sila. Za tih pola veka dve sile su uvek bile na pravoj strani istorije, stimulišući ekonomski razvoj planete, pa su i danas, kada je u svetu u porastu ekonomski protekcionizam i unilateralizam, ostale dve najznačajnije sile koje brane slobodnu trgovinu i protive se geoekonomskom blokovskom zaključavanju sveta, koje bi nesumnjivo imalo i bezbednosne posledice. Može se reći da su EU i Kina čuvari svetske strateške ravnoteže kao „mekši“ delovi sukobljenih geopolitičkih blokova, te bi unapređivanje odnosa moglo uticati ne samo na stabilnost svetske ekonomije i trgovine već i za održiva rešenja za ublažavanje konflikata u Ukrajini i na Bliskom istoku. Stoga je njihov samit bio mesto pristojne diskusije o zajedničkim interesima, na tradicionalan diplomatski način.
S druge strane, susret Ursule fon der Lajen i Donalda Trampa u nedelju u Škotskoj, gde su dogovoreni parametri trgovine i ekonomske saradnje Amerike i EU, bio je mnogo više diktiranje uslova jer je Tramp usvojio stil iz američkih kaubojskih filmova i sa njim nema šale kad se sedne za sto, pa je EU dobila nepovoljniji trgovinski sporazum od onog koji je npr. dobila Velika Britanija, ali opet je bila razumniji deo pregovora i stoički je prihvatila za sebe diskutabilno povoljne uslove, ali je pitanje da li je i imala izbora.
I konačno, veliko finale ovog zasad samo trgovinskog balansiranja svetske geopolitičke ose biće eventualni sporazum Amerike i Kine o kome se još uvek diskretno pregovara. Tramp zna da Kina nije EU i da tu ne pali zavrtanje ruku, dok uvek prisebna Kina zna da je Amerika opasna sila s kojom nije dobro otvarati suviše frontova odjednom.
Upravo će ovaj odnos između tri pomenute sile - Amerike, Kine i EU - u vremenu koje sledi biti najvažniji za nastavak balansiranja svetske geopolitičke ose da ne iskoči iz šina.
