Muhamed i njegova žena Roka su sa dve ćerke Rušin i Rimom pobegli iz Sirije. Dve godine i 2.000 kilometara kasnije, srela sam ih u Berlinu, započinje priču Ana Dušime. Ona je odlučila da im pomogne.
Sada svi zajedno sedimo u mojoj kuhinji. Muhamed i Roka mi pričaju kako su pobegli z Alepa, a starija ćerka Rušin potvrdno klima glavom. Ona ima 8 godina i ne može noću dobro da spava jer ima košmare. Čak ima i dokument koji to potvrđuje. Mlađa ćerka se ušuškala u maminom naručju i pokazivala je svoje crteže.
Prvi put sam ovu hrišćansku porodicu Kurda upoznala u avgustu u Berlinu. Bilo je mnogo vruće i sunce je peklo. Oko 500 izbeglica je čekalo ispred Državne kancelarije za socijalna pitanja da se registruju. Moj dečko i ja smo bili tu da svima pomognemo, ukoliko im nešto treba od hrane ili vode. Kada sam ugledala Muhamedovu porodicu podsetili su me na vreme kada smo mi, moja majka i njeno troje dece, bežali iz Ruande. Naše rođake i prijatelje su pobili Tutsi 1994. Mogu samo da zamislim kroz šta su oni prošli u Siriji.
Ne znam arapski, a Muhamed ne govori engleski, pa se jedva sporazumevamo. tako da sam pozvala prijateljicu da nam prevodi. Pričao je o bombama koje padaju na Alep, o tome kako je Roka gledala kako joj ubijaju roditelje.
Iz Izmira su krenuli ka Grčkoj. Imali su sreće, njihov brod je bezbedno stigao do obale. U Grčkoj im je holandska porodica dozvolila da borave u njihovoj letnjoj kući. Posle su stigli i do Beograda, a onda su pešačili do mađarske granice. Reako je da su se policajci sa granice često vršili nuždu odmah pored izbeglica koje su tu sedele.
"Mislila sam da će biti drugačije u Evropi, ali ni ovde nas ne žele", rekla je Rušin.
Kako je pao mrak, odlučila sam da ih odvedem svojoj kući, nastavlja Ana. Kada smo bežali iz Ruande i nas je tako neki čovek primio u Ugandi. Sećam se lica svoje majke koja je tad osetila veliko olakšanje.
"Želeli smo da dođemo ovde da ćerkama obezbedimo normalan život u miru - bez rata", kaže Muhamed. Na Fejsbuku sam pitala da li neko može da pomogne, pa su se mnogi javili i ovoj porodici poslali odeću, cipele i igračke.
Sutradan, u subotu, pili smo čaj i jeli omlet. Devojčice su pokušavale da me uče arapski i kurdski. Svi smo se smejali.
Posle nedelju dana, posetila sam ih u jednom prihvatnom centru za izbeglice. Ubrzo su morali da ga napuste da bi se oslobodilo mesto za nove ljude. Zvala sam osam hotela i hostela ne bi li im našla krov nad glavom. Sada, nalaze se u jednom hostelu na jugoistoku Berlina. Na spratu ispod nalazi se još jedna sirijska porodica. Malo je, ali udobno, sa kuhinjicom i kupatilom.
Nešto kasnije, sedeli smo na kauču u holu. Rima je rekla: "Ovo me podseća na gumeni čamac kojim smo išli u Grčku". Nisam znala šta da joj kažem.
Ana Dušime je i dalje u kontaktu sa ovom porodicom i redovno pomaže u zbrinjavanju izbeglica.(Buzzfeed/N.P)
