Bivši britanski ambasador u Beogradu Čarls Kroford u svom autorskom tekstu za britanski Telegraf napominje da je došlo vreme ruske moći i da je Putinova diplomatija sve pažljivo isplanirala kada je u pitanju Sirija.
U februaru 2012. sam rekao:
"Pitanje koje Moskva postavlja sebi je - ko ili šta bi moglo da zameni Asada? Opcije idu od umerenih islamista koje se pretvaraju da vole Zapad, i onih manje umerenih islamista koji ne vole nikoga..."
A onda u semptembru 2013:
"Od onoga - "Asad mora da ode!" došli smo do - "Asad mora da pregovara sa nama oko rezolucije UN ili će biti posledica". Došli smo do - "Asad mora da ostane!".
Tako smo eto završili u Obaminom govoru pred UN u kome on naglašava da "realnost" zahteva da se napravi otklon od Asada ka nekom novom lideru. S druge strane, u stvarnom svetu, predsednik Putin šalje teško naoružanje u Siriju i počinje da bombarduje sve Asadove protivnike od ISIS-a pa nadalje.
Ono što se nameće kao zanimljivo pitanje oko poslednje ruske igre moći je - zašto Moskva ovo nije uradila mnogo ranije? Međunarodni zakoni dozvoljavaju zemlji X da legitimnoj vlasti zemlje Y pomogne da i dalje ostane na čelu zemlje. Zašto je Moskva čekala ovoliko?
Ruska diplomatija ima svoj udeo u nekompetentnosti... Prisetite se panike u Moksvi u oktobru 2000. kada je bilo jasno da će Milošević pasti? Ruska diplomatija s druge strane ima velike prednosti. Oni se ne svađaju i ne prepucavaju u radnim grupama u EU, pa tako imaju dovoljno vremena da analiziraju i promisle. Iznad svega oni imaju samo jedan cilj: projektovanje, i gde je to moguće, širenje eksplicitne ruske moći.
U slučaju Sirije Rusi su sračunali da uz pomoć Moskve Asad je dovoljno nemilosrdan da se održi na vlasti uprkos različitim opozicionim pokretima u Siriji. I dok predsednik Obama stalno ponavlja kako Asad mora da ode, vašington nema hrabrosti da počne da ga ruši.
S druge strane, dok je zabavno gledati kako Zapad neefikasno i besciljno udara po ludačkoj težnji Islamske države, ideologiji ISIS ne sme biti dozvoljeno da se proširi... recimo u Čečeniju. Moskva sada smatra da je dokazala poentu. Ruska diplomatija na Bliskom istoku je strpljiva, čvrsta i principijelna, dok je Zapadna improvizovana, slaba i nestalna. Zbog čega onda ne sklopiti dogovor koji bi stabilizovao Siriju - ali po uslovima koje nudi Moskva.
U praksi to bi značilo - otvoreno zauzeti stranu u Siriji i razoriti ISIS i druge opozicione grupe, kako bi shvatili da ovo što rade ne vodi nikuda i ako je moguće da krenu da razgovaraju. Ako još više izbeglica krene ka Zapadnoj Evropi, to je bonus - Pometnja u EU je uvek korisna, npr za Ukrajinu.
Šta ovim dobija Rusija?
Nekoliko meseci vežbanja pucanja u metu za ruske pilote, praćeno međunarodnim mirovnim procesom pod okriljem UN uz učešće Asadovog režima, kao jedinog formalnog legitimnog vođstva u Siriji. Ovo obezbeđuje dogoročni ruski uticaj u Siriji i postavlja Moskvu kao esencijalnog partnera za svaki težak međunarodni problem.
Kraće rečeno - Putin kreće da zauzme politički i moralni prostor koji je ostao upražnjem Obaminom nesposobnošću.
Imajte na umu da Moskva ne brine mnogo za ličnu Asadovu sudbinu ili sudbinu Sirije. Moskva se samo bavi ruskom moći. Sada imaju za cilj da tu moć izraze kroz Asada koji će u potpunosti zavisiti od moskve.
Asad mora da ode? Naprotiv druže predsedniče Obama, Asad će ostati dugo još na vlasti smešten na visokom nasipu od ruina i mrtvih Sirijaca. Tužno. Ali neizbežno. Želiš realnost? E pa evo kako ona izgleda!
(Telegraph/P.L.)
