Za učešće u oružanim sukobima u inostranstvu albanskim zakonom predviđena je kazna od nekoliko godina zatvora. Sander Leši, savetnik za bezbednost albanskog premijera Edija Rame, izjavio je da “se povratnici plaše krivičnog gonjenja“ i zato odlaze u ilegalu.
Ebu Zaid (pravo ime poznato redakciji), 28-godišnji Albanac, jedan je od njih. Svoju priču ispričao je u jednom muslimanskom restoranu u Tirani. Kaže da je bio “raspušteno“ dete. Oružje i tuče nisu mu bile nepoznate pre nego što je, ima tome nekoliko godina, islam počeo da određuje njegov život:
“To je bio moj spas“, kaže Zaid.
Kao i u mnogim muslimanskim porodicama u Albaniji, ni u njegovoj porodici religija nije igrala veliku ulogu. Međutim, istraživao je salafizam, učio arapski, rano se oženio – “kao što i priliči muslimanu“. Na internetu je pratio rat u Siriji:
“Sve što sam video, prilično me je pogodilo kao vernika. Hteo sam da pomognem muslimanskoj braći. Odlučio sam da odem u Siriju. Nisam osećao nikakav strah, već sam imao herojski osećaj da radim nešto dobro: ja pomažem da se zbaci Bašar al-Asad“.
Ebu Zaid je sa još dvojicom Albanaca 2014. otputovao u Siriju. Roditeljima je rekao da ide u Saudijsku Arabiju da studira religiju.
“Put je bio jednostavan: od Tirane do Istanbula autobusom za 40 evra, i još 40 evra do sirijske granice. Nije bilo kontrole.“ Mlade Albance su sa druge strane granice dočekali i odveli do Alepa, gde su se prvo borili na strani Al Nusra Fronta.
“Sve je bilo precizno organizovano: oružje, uniforma, hrana. Tamo sam upoznao dosta mladih ljudi iz Francuske, Danske i Nemačke. S obzirom na to da dobro govorim arapski, imao sam sa svima veoma dobre kontakte. Bio sam najbolji prijatelji s jednim starijim gospodinom iz Bosne. Sa njim sam stalno pričao.“
Ebu Zaid kaže da je zbog iskustva sa oružjem važio kao “koristan“. Posle mesec dana, mladi dobrovoljci učestvovali su u borbi oko Alepa. Da li je nekoga ubio? Ebu Zaid neće da odgovori direktno: “Nismo imali nikakvih sumnji: borili smo se protiv neprijatelja, vojnika Bašara al-Asada i nije bilo milosti.“
Ubrzo je primetio borbu za vlast između Al-Nusra Fronta i Islamske države. Bio je impresioniran propagandom ID, pa joj se pridružuje u poslednjim mesecima svog boravka u Siriji: “ID je bila bolje organizovana. Imali su više oružja i bili su bolje finansirani – ne znam odakle.“
Ali realnost među mladim ID-borcima bila je drugačija. Iskustvo mu je otvorilo oči: “Posle više sati borbe u Alepu, konačno smo izašli da pokopamo svoje mrtve vojnike. Ali, bilo je i mrtvih vojnika iz Asadovih trupa. Jedan od nas, Egipćanin, otišao je i mrtvom vojniku odsekao uši. Sakaćenje leševa veliki je greh u islamu.“
Zaid je razočaran je ID-džihadistima. “Oni nisu imali versku nastavu, ne poznaju Kuran – zbog toga takav ekstremizam. Ako te uhvate sa cigaretom – opomenu te, ako slušaš muziku – unište ti računar. Mnogi slepo slede komande.“
U Siriji je upoznao mnoge mlade Evropljane koji su želeli da se vrate: “Pitali su me da li je povratak u skladu sa islamom i ja sam rekao – da. Onda su pitali druge koji su im rekli: Ne, ne možete da se vratite. To nije zemlja islama.“
Prošle godine, nakon što su dvojica njegovih prijatelja Albanaca poginuli, poželeo je da se vrati kući.
“To nije bilo samo razočaranje onim što sam tamo vidio. Posebno sam bio dirnut licima moje dece i suzama moje majke tokom naših razgovora preko Skajpa.“
(Dojče vele)
Tako obrazlaže svoj povratak kući.
“Danas sebe smatram prevarenim vernikom. Rat je rat – nikada lep. Tamo nema spasenja.“
ID-komandantu u Siriji rekao je ide da pokupi svoju ženu i decu u Turskoj. Po povratku u Albaniju, Ebu Zaid se drži podalje od vlasti. Živi povučeno u Tirani kao radnik. Njegovi bliski prijatelji čestitali su mu na povratku, a on kaže:“Danas imam više saosećanja za ljude.“
