Njegove poslednje reči bile su "Volim te". Uz reči muslimanske molitve Čarls Bruks Junior osuđeni ubica, pogledao je svoju devojku.
I to je bio njegov kraj.
Bilo je to 1982. godine, u zatvoru u Teksasu, a Bruks je izgledao kao običan čovek. Mogao je biti i neki pacijent, s obzirom na cev koja je bila spojena s njegovom venom. Ali daleko je bio Bruks od običnog čoveka, piše BBC.
On je naime bio prvi osuđenik u SAD koji je pogubljen smrtonosnom injekcijom. Pre toga, uobičajen način pogubljenja bila je električna stolica, čija se upotreba danas doživljava mučenjem.
Smrt nije bila ugodna i često je završavala iskakanjem očiju, zapaljenjem kose... Smrtonosnu injekciju doživljavali su nežnijim načinom ubistva, i tehnološki naprednim. U slučaju tako uzrokovane smrti nije bilo krvi, ni vriska, ni nekih ružnih prizora. I dan danas ta se metoda najčešće upotrebljava u onim državama u kojima je smrtna kazna dozvoljena.
Ali i nije baš tako mirna kako se čini. Niko zapravo nije proverio šta se događa, i niko nije sproveo nikakvo istraživanje na tu temu.
2005. godine, nakon hiljadu sličnih pogubljenja, tim naučnika odlučio je da sprovede istraživanje.
Predvođeni Leonidasom Koniarisom, hirurgom iz Virdžinije, istražili su dokumentaciju sa niza pogubljenja od Teksasa do Virdžinije i otkrili kako je 44 posto osuđenika bilo svesno šta se događa i umiralo u strahovitim bolovima.
Nisu mogli reći ništa, ni reagovati jer su uz smrtonosni otrov dobili i sredstvo za umrtvljivanje mišića. Dalje istraživanje je otkrilo kako jedna od droga, koja se koristila i koja je trebalo da zaustavi rad srca, zapravo nije funkcionisala.
"Ono što možemo zaključiti iz istraživanja i što je jako uznemirujuće je to da je smrt u većini slučajeva nastupila gušenjem. Taj scenario je noćna mora. I zapravo se čini da smo se samo malo udaljili od onih vizuelno brutalnih metoda ubistava ljudi", rekao je Koniaris.
U potrazi za najhumanijim načinom ubistva
Iako se većina Amerikanaca slaže da smrtna kazna treba da postoji, vrlo malo njih misli kako bi zatvorenici trebalo da umirui u mukama.
Nedostatak droga za izvršenje kazne dovelo je do toga da mnoge države eksperimentišu sa alternativama. Kao posledica toga, nekoliko je pogubljenja loše odrađeno, uključujući i ono u kojem je muškarcu navodno trebalo dva sata i 640 udaha da umre.
Čini se kako je područje izvršenja smrtne kazne u velikoj krizi.
Hiljadama godina pogubljenja su bila spektakl za mase, od vešanja, do mrcvarenja, čini se kako su ljudi uživali biti publika na takvim događajima. U drevnoj Persiji popularan je bio način u kojemu su žrtvu stavili između dva čamca, jedan na drugom, s rukama i nogama koje su virile. Žrtvu su prekrivali mlekom i medom i ostavljali da ga živog pojedu štetočine. Jedan putnik u 14. veku tokom posete Delhiju u Indiji, pričao je kako su slonovi bili trenirani da 'narežu' zatvorenike na komadiće pomoću lopatica pričvršćenih na njihove kljove.
Ubrzo se razvio pokret humanijeg načina pogubljenja koji je svoj vrhunac, barem što se tiče pažnje publike koju je izazivao, doživro 1789. godine kada je predstavljena giljotina.
Bilo je to za vrijeme Francuske revolucije kada su se glave mnogih plemića počele kotrljati. Žozef Inas Giljoten , doktor za 'humana' pogubljenja predložio je da se umesto sekire upotrebi giljotina.
Hvalio je svoje 'tehnološko' čudo rečima: "Uz moju mašinu, glava nestaje u trenu, a osetiti nećete ništa".
I tako je ta "humana" mašina pogubljenja dobila njegovo ime, iako ga zapravo nije on izumeo.
Humana giljotina
Giljotina se sastojala od kosog noža, postavljenog na drvenom okviru iznad žrtvine glave. Neki modeli imali su i korpu u koju bi pala glava. Pokazalo se kako je taj način brži i pouzdaniji od ručnog, zbog težine oštrice. Laboratorijski miševi ključ su objašnjenja zašto ovo nije zapravo potpuno humana metoda.
Objašnjenje ovog pitanja, jer se dekapitacija upotrebljava kao standardni način njihovog ubistva. Naime, zbog nekih eksperimenata miševi se ubijaju na takav način sa sitnim giljotinama.
Studija iz 1975. godine pokazala je kako su životinje pri svesti još negde između devet i 18 sekundi nakon dekapitacije. U nekim zemljama, kao što je Saudijska Arabija, ovaj se način praktikuje i danas.
Prošle je godine dekapitacijom pogubljeno 146 ljudi.
Ali najrašireniji način pogubljenja je vešanje.
Vešanje alternativa giljotini
Postoje dva načina, laički nazvani "kratki pad" i "dugi pad". Kao što im to i nazivi kažu jedno uključuje padanje osobe s više visine, a drugo s niže. Ovaj se način smatra izuzetno bolnim. Humaniji je onaj duži pad, kažu stručnjaci. U najboljem slučaju uže će slomiti drugu kost na vratu žrtve. Takva fraktura ošteti će kičmenu moždinu i uzrokovati pad krvnog pritiska u manje od sekunde.
Žrtva obično ostaje bez svesti odmah, iako je potrebno i do 20 minuta da srce prestane da kuca. Ova metoda zahteva preciznu kalkulaciju. Ako je pad dug, glava osobe će se preseći. Ako je prekratak, onesposobiće se do smrti.
"Po mom iskustvu postoji toliko mnogo administrativnih grešaka ili nesposobnosti zbog kojih, iako bi metoda trebalo da funkcioniše, dođe do greške", rekla je Megan Mekkraken sa Berkelija.
Poslednje vešanje u SAD izvedeno je 1996. godine.
Iako je najčešće povezan s ratnim i vojnim zločinima, pogubljenje streljanjem nedavno je kao plan B prihvatila država ‚Juta, a rutinski se koristi u Severnoj Koreji.
Izvodi se na način da je kriminalac, ili žrtva, zavezana s kapuljačom preko glave. Pet anonimnih strelaca ispaljuje pucnjeve prema žrtvinim grudima.
Godine 1938. ista je država ovu metodu iskoristila za pogubljenje 40-godišnjeg Džona Diringa, osuđenog za ubistvo. On je doneo neuobičajenu odluku i spojio se na elektrokardiogram za vreme pogubljenja, pa se saznalo i koliko brzo ova metoda deluje.
Tako je otkriveno kako je njegovo srce prestalo kucati samo 15 sekundi nakon što je pogođen.
Nemoguće je znati koliko je patio od bolova, a u otkrivanju toga mogli bi pomoći glodari.
Studija iz 2015. godine o srčanom zastoju pokazuje kako obično aktivnosti mozga potraju oko 30 sekundi, što se može objasniti kako oni koji su preživeli iskustva na granici smrti imaju osećaj pojačane svesti. I ubrzo nakon toga sve postaje crno.
Električna stolica zamenila vešanje
Električna stolica izmišljena je kao humanija alternativa vešanju. Poput giljotine i smrtonosne injekcije i ova se metoda doživljavala civilizovanom i naučnom.
Sve je započelo izveštajem koji je naručila država Njujork 1887. godine i koja je ocenila 34 načina za ubijanje čoveka.
Jedan od autora, stomatolog, prisetio se priče koju je čuo o pijanom radniku koji je dotakao električni generator nekoliko godina ranije i preminuo odmah.
To ga je podstaklo na ideju za električnu stolicu, koja je iskorišćena za pogubljenje ubice samo tri godine kasnije.
Ali ljubav prema ovom načinu nije dugo trajala. Uskoro je svima postalo jasno kako su takve smrti često bile neuredne. Devet američkih država ovu je metodu zadržalo kao plan B, kao potporu, iako se i dalje doživljava kontroverznom.
Dovodi nas to do najnovije ideje "Hipoksija azota", što uključuje metodu u kojoj se vazduh zamenjuje inertnim gasom kao što je azot ili helijum.
U dokumentarcu "In How to Kill a Human Being" koji je proslavio tu ideju, Makl Portilo predstavlja je kao "savršeni uređaj za ubijanje".
Metoda omogućava iznenađujuće brzu smrt. Jedna studija iz šezdesetih godina otkrila je da su volonteri koji su udisali čist azot izgubili svest u roku od 17-20 sekundi. Na temelju istraživanja na životinjama, mislili su da će prestati disati nakon tri sekunde.
Ovaj je način, zbog neobičnosti biologije, čini se potpuno bezbolan.
To se događa zato što telo zapravo ne može otkriti nedostatak kiseonika - samo višak uljen-dioksida, koji uzrokuje onaj bolan osećaj u nogama kojeg imate nakon vežbanja.
To znači da osoba ne oseća gušenje.
Šta čovek oseća u trenutku pogubljenja?
Neke odgovore na temelju iskustva ima Džon Levinson, kardiolog i pilot iz Bostona. Pre nekoliko godina leteo je svojim avionom na 7.000 metara visine na kojoj je atmosfera Zemlje tanka i piloti moraju koristiti dopunski kiseonik.
Zatim je preduzeo riskantan potez - nagnuo je ugao svoje maske i zadržao disanje.
"Nakon 30 sekundi osećao sam se doista čudno", kaže on.
"Nisam imao halucinacije, bolove ili bio zbunjen, samo samo se osećao čudno. Nije to bilo poput alkohola ili bilo koje druge stvari", rekao je.
Suptilni simptomi hipoksije čine ga posebno smrtonosnim za pilote na visokoj nadmorskoj visini, koji možda neće priznati kako nešto nije u redu. Smatra se da je to bio razlog smrti pilota malog aviona koji je nestao u meksičkom zalivu.
On je leteo sa instruktorom, koji bi mogao sigurno prizemljiti avion da se pilot onesvestio. Ideja je bila primetiti hipoksiju, kako bi se mogla prepoznati kad se dogodi u budućnosti. Godinama kasnije, dok je leteo sa suprugom, imao je isti čudan osećaj. Odmah ga je prepoznao i popravio kvrgu u dovodu kiseonika pre nego što je došlo do problema.
Tri su američke države odabrale ovu metodu kao plan B. Ali je li reč o još jednoj grešci?
"Američko veterinarsko medicinsko udruženje i Svetska organizacija za zaštitu životinja kažu kako je hipoksija azota neprimerena za veterinarsku eutanaziju.
Nije reč o brzoj metodi kao što je reklamiraju, a mačke i psi su svesni smrti pre nego što izgube svest. Potrebno je najmanje sedam minuta da se na takav način ubije svinja", rekao je Robert Danham, direktor "Death Penalty Information Center".
Jedan od glavnih problema je što ta metoda zapravo uvelike zavisi o saradnji zatvorenika.
Ako zadrže dah ili je njihovo disanje previše plitko, možda će trebati i puno više vremena ih ubijete.
"Jasno razumem teoriju koja stoji iza toga, koja sugeriše kako je to humana metoda. Ali to je daleko od onoga kako bi se zapravo trebalo izvesti pogubljenje", naglašava Mekkraken.
Prema Danhamu, po svemu sudeći žrtva bi najpre trebalo da bude anestezirana. I činjenica je kako nijedna farmaceutska kompanija ne želi da se njeni lekovi koriste za ubijanje ljudi.
"Ključni problem u SAD je to što oni ne žele te užasne prizore smrtne kazne. Žele pogubiti zatvorenika ali ne žele da na svojoj savesti imaju brutalno ubistvo čoveka", kaže Danham.
"Kad je u pitanju pogubljenje, mislim da ljudi moraju shvatiti da izvršenje smrtne kazne nije nikakav humani čin", naglašava.
Kurir.rs/Express/Foto: Profimedia, Foto: Shutterstock
