Naučni članak Jana Kroforda sa univerziteta u Londonu i Dirka Šulc-Makuča s Univerziteta u Vašingtonu, objavljen u časopisu Astrobiologija, navodi da je Mesec davno u svojoj istoriji po svoj prilici imao sve uslove za razvoj života, što bi značilo da se s pravom može računati da je na satelitu života i bilo. I to ne samo jednom, nego u dva razdoblja u njegovoj istoriji.
Prvi period je bio pre četiri milijarde godina, kada se Mesec tek oblikovao iz prvobitne gomile krhotina, uzajamno privučenih gravitacijom, a drugi pre 3,5 milijardi godina, tokom razdoblja svoje vulkanske aktivnosti. Ključno za oba razdoblja, navode naučnici, bilo je to što je tada Mesec morao da bude okružen visokim koncentracijama raznih gasova koji su šikljali iz njegove unutrašnjosti, a tu je, u to se danas ne sumnja, bilo i jako puno vode.
Bilo je to vreme u kome je Mesec imao uslove za razvoj života na nivou bakterija, isto kao što su i na Zemlji iz tog doba, u razdoblju od 3,5 do 3,8 milijardi godina, pronađeni fosili cijanobakterija. Sve da se život na Mesecu i nije razvio spontano, žestoki i vrlo česti udari asteroida u Zemlju neretko su izbacivali krhotine i pretpostavlja se da su takve bakterije na takav način mogle sa Zemlje da dospeju na Mesec. Pretpostavlja da je takva "geološka razmena" postojala čak između Zemlje i Marsa.
"Moguće je da je život sa Zemlje naselio Mesečevu okolinu tokom tog prolaznog razdoblja postojanja uslova za život. Šanse za opstanak mikroorganizama na meteoritima sa Zemlje koji su udarali u Mesec bile bi povećane čak i s postojanjem makar i retke atmosfere na Mesecu u to vreme zato što bi atmosfera usporila brzinu udara u površinu", napisali su.
Kroford i Šulc-Makuč su primetili da je vode na ovom svemirskom telu u prošlosti moralo da bude dosta ako se zna da na tamnoj strani Meseca, u kraterima, vode u obliku leda ima i dan-danas.
Poslednja istraživanja lunarnih stena, nadalje, pokazuju da vode u unutrašnjosti Meseca, u vezanom obliku, može biti i danas, a da su stene na površini morale da nastanu u prisustvu vode čak u takvim koncentracijama u kakvima je vode u to vreme bilo i na Zemlji. Tokom vulkanskog razdoblja Meseca, pojedina mesta na njemu mogla su da budu prekrivena pravim okeanom lave, što je važno ako se dalje analizira zato što znači da je Mesec morao da bude okružen ogromnim količinama gasova koji su se oslobađali tim vulkanskim procesima.
Autori se dalje pozivaju na ranija istraživanja po kojima je vode u tim debelim oblacima gasa moglo biti i više od 1000 ppm (čestica na milion), što bi bilo, poređenja radi, nekoliko puta više nego CO2 danas na Zemlji.
Uz takav vulkanizam, atmosfera je naprosto morala da postoji, što znači da je moralo biti i vode u nekim razdobljima.
Pojedini raniji naučni radovi navodili su da je za razvoj cijanobakterija prethodno bilo potrebno oko 10 miliona godina kako bi se razvili molekuli koji će kao gradivni elementi dovesti do stvaranja takvih organizama, a da je samom prelazu iz neživog u živi oblik postojanja bilo potrebno tek nekoliko hiljada godina. U tom slučaju, kako se Mesec polako hladio, gubio i atmosferu i površinsku vodu, osušio se i postao sterilan usled svega toga, pa i svemirskog zračenja, čovečanstvo na površini sigurno negde čekaju fosili tih bakterija, originalnih vanzemaljaca koji su tamo živeli pre toliko vremena.
U maju ove godine NASA je objavila da sa svojim komercijalnim industrijskim partnerima namerava da proširi svoje planove za istraživanje Meseca, te da bi već 2022, mogla da pošalje misiju na Mesec, kako bi se istraživale mogućnosti za intenzivne letove ljudi na satelit. NASA na to računa jer na Mesecu ima vode, i to u velikim količinama.
Kurir.rs/Express.hr Foto: EPA
NE PROPUSTITE
