Ono što još niko ne zna je kako će se pandemija završiti. Ovaj koronavirus je bez presedana u kombinaciji njegove lako prenosivosti, niza simptoma koji idu od nijednog do smrtonosnog i onog stepena koji je poremetio svet. Veoma podložna populacija dovela je do gotovo eksponencijalnog rasta obolelih. „Ovo je različita i sasvim nova situacija“, kaže epidemiolog i evolucioni biologinja Sara Kobei sa Univerziteta u Čikagu.
Ali dosadašnje pandemije nude nagoveštaje budućnosti. Iako ne postoji nijedan istorijski primer koji bi moglu da sledimo, čovečanstvo je prošlo kroz nekoliko velikih epidemija u poslednjih 100 ili više godina koje su na kraju prestale. Načini na koji su se zaustavili nude smernice svetu koji traži načine vraćanja zdravlja i osećaja normalnosti. Tri od tih iskustava, Cobei i drugi stručnjaci, kažu da ono što će se dogoditi dalje zavisi od evolucije patogena i od ljudskog odgovora na njega, i biološkog i društvenog.
Virusi neprestano mutiraju. Oni koji pokreću pandemije imaju dovoljno novosti da ih imunološki sistem čoveka ne prepozna brzo kao opasne osvajače. Oni prisiljavaju organizam da stvori potpuno novu odbranu, koja uključuje nova antitela i druge komponente imunog sistema koje mogu reagovati i napadati neprijatelja. Veliki broj ljudi se razboli u kratkom roku, a socijalni faktori poput gužve i nedostupnosti lekova mogu da povećaju taj broj još veći. Konačno, u većini slučajeva antitela koja je razvio imuni sistem za borbu protiv napadača zadržavaju se dovoljno pogođene populacije da im se obezbedi dugoročniji imunitet i ograniči virusni prenos sa čoveka na čoveka. Ali to može potrajati nekoliko godina, a pre nego što se to dogodi, vlada pustoš.
Učenje da se živi sa bolešću. Najpoznatiji primer ove dinamike u modernoj istoriji bila je epidemija gripa H1N1 1918-1919. Lekari i zaposleni u javnom zdravstvu imali su daleko manje oružja nego danas, a efikasnost kontrolnih mera poput zatvaranja škola zavisila je od toga koliko su rano i odlučno primenjene. Tokom dve godine i tri talasa, pandemija je zarazila 500 miliona i ubila između 50 i 100 miliona. Završilo je samo što su prirodne infekcije davale imunitet onima koji su se oporavili.
Soj H1N1 postao je endemičan, zarazna bolest koja je stalno bila s nama na manje teškim nivoima, a kružila je dodatnih 40 godina kao sezonski virus. Bila je potrebna još jedna pandemija - H2N2 1957. - da bi ugasila veći deo soja iz 1918. godine. Jedan virus gripa izbacio je drugi, u suštini, a naučnici zapravo ne znaju kako. Ljudski napori da se to učini su propali. „Priroda to može, mi ne možemo“, kaže virolog Florian Krammer sa Medicinske škole u Icahnu na Majni Sinaj u Njujorku.
Zadržavanje. Epidemija teškog akutnog respiratornog sindroma (SARS) iz 2003. godine bila je izazvana ne virusom gripa, već koronavirusom, SARS-CoV, koji je usko povezan sa uzrokom trenutne nevolje, SARS-CoV-2. Od sedam poznatih ljudskih koronavirusa, četiri kruže široko, uzrokujući do trećine uobičajenih prehlada. Ona koja je izazvala epidemiju SARS-a bila je daleko viralnija. Zahvaljujući agresivnim epidemiološkim taktikama kao što su izolacija bolesnih, karantin njihovih kontakata i sprovođenje socijalnih kontrola, loši napadi bili su ograničeni na nekoliko lokacija kao što su Hong Kong i Toronto. Ovo zadržavanje je bilo moguće jer je bolest sledila infekciji vrlo brzo i očigledno: skoro svi ljudi sa virusom imali su ozbiljne simptome, poput temperature i problema sa disanjem. I preneli su virus nakon što su se sasvim razboleli, a ne pre.
„Većina pacijenata sa SARS-om nije bila tako zarazna sve dok se možda nije pojavila nedelja nakon pojave simptoma“, kaže epidemiolog Bendžamin Kauling sa Univerziteta u Hong Kongu. "Ako bi mogli da se identifikuju u roku od jedne nedelje i stave u izolaciju sa dobrom kontrolom infekcije, ne bi bilo daljeg širenja." Zadržavanje je tako dobro funkcioniralo da je bilo 8,098 slučajeva SARS-a na globalnoj razini i 774 smrtnih slučajeva. Svet nije video slučaj od 2004. godine.
Snaga vakcine. Kada je 2009. godine novi virus gripe H1N1, poznat kao svinjski grip, izazvao pandemiju, „bilo je zvono alarma jer je ovo bio potpuno novi H1N1“, kaže Kauling i bio je vrlo sličan ubici iz 1918. godine. Svinjski grip se pokazao manje ozbiljan nego što se plašili. Delom, kaže Kramer, „imali smo sreće jer patogenost virusa nije bila velika.“ Ali drugi važan razlog je taj što su šest meseci nakon što se virus pojavio, naučnici razvili vakcinu protiv njega.
Za razliku od vakcina protiv malih boginja, koje mogu pružiti dugoročni imunitet, vakcine protiv gripa nude samo nekoliko godina zaštite. Virusi gripa su opasni, brzo mutiraju kako bi pobegli od imuniteta. Kao rezultat, vakcine se moraju ažurirati svake godine i redovno da se primaju. Ali tokom pandemije, čak je i kratkotrajna vakcina dobra. Vakcina iz 2009. godine pomogla je ublažavanju drugog talasa zimi. Kao rezultat toga, virus je mnogo brže krenuo putem virusa iz 1918. godine, postajući široko rasprostranjeni sezonski grip od koga su mnogi ljudi sada zaštićeni ili od uboda gripa ili antitela iz prethodne infekcije.
Projekcije o tome kako će igrati COVID-19 su špekulativne, ali krajnji cilj će najverovatnije uključivati mešavinu svega što je provjerilo prošlosti pandemije: Kontinuirane mjere socijalne kontrole za kupovinu vremena, nove antivirusne lekove za ublažavanje simptoma i vakcinu. Tačna formula - koliko duge mjere kontrole, poput socijalnog distanciranja, moraju ostati na snazi, na primer, zavisi u velikoj meri od toga koliko se strogo ljudi pridržavaju ograničenja i koliko efikasno vlade reaguju. Na primer, mere za zadržavanje koje su radile na COVID-19 u mestima kao što su Hong Kong i Južna Koreja, prekasno su se pojavile u Evropi i SAD-u „Pitanje kako se razvija pandemija je najmanje 50 odsto društveno-političko“, kaže Kobei .
Ostalih 50 procenata verovatno će poticati iz nauke. Istraživači su se udružili kao nikad do sada i rade na više frontova kako bi razvili lekove. Ako se bilo koji od nekoliko antivirusnih lekova trenutno u razvoju pokaže efikasnim, poboljšaće mogućnosti lečenja i smanjiti broj koji se ozbiljno razbole ili umru.
Tehnika skrininga protutnjala za neutralizaciju SARS-CoV-2, pokazatelja imuniteta kod oporavljenih pacijenata, takođe se može pokazati vrlo korisnom. Krammer i njegove kolege su razvili jedan takav test, a postoje i drugi. Ranije korišćeni samo u lokalnim epidemijama, ova nova serološka ispitivanja neće završiti pandemiju, ali su mogla da omoguće otkrivanje i upotrebu krvi bogate antitijelima kao lečenje kritično bolesnih pacijenata; svakako će testovi takođe vratiti ljude da brže rade ako se mogu identifikovati oni koji su se borili protiv virusa i koji su imuni.
Biće potrebna vakcina da bi se zaustavio prenos. To će potrajati - verovatno za godinu dana. Ipak, postoji razlog da se vakcina može efikasno ponašati. U poređenju sa virusima gripa, koronavirusi nemaju toliko načina za interakciju sa ćelijama domaćina. "Ako ta interakcija nestane, [virus] se više ne može ponoviti", kaže Krammer. "To je prednost koju ovde imamo." Nije jasno da li će vakcina podariti dugoročni imunitet kao kod ospica ili kratkoročni imunitet kao kod uboda gripa. Ali "bilo koja vakcina uopšte bi bila korisna u ovom trenutku", kaže epidemiolog Obri Gordon sa Univerziteta u Mičigenu.
Ukoliko vakcina ne bude primenjena na svih osam milijardi stanovnika sveta koji trenutno nisu bolesni ili se izlečili, COVID-19 će verovatno postati endemičan. Kružit će i učiniti ljude bolesnim sezonskim putem - ponekad vrlo bolesnim. Ali ako virus ostane u ljudskoj populaciji dovoljno dugo, počeće da inficira decu kada budu mala. Ti su slučajevi tipično, mada ne uvek, prilično blagi, pa je za sada deca manja verovatnoća da će razviti tešku bolest ako se ponovo zaraze kao odrasli. Kombinacija vakcinacije i prirodnog imuniteta će zaštititi mnoge od nas. Koronavirus će, kao i većina virusa, živeti - ali ne kao planetarna kuga.
Kurir.rs/ Scientific American Foto: Shutterstock
NE PROPUSTITE
