"Mislio sam da je to čudna šala, ali kliknuo sam na link i počeo da čitam o Sero Gordo-u. To je deo američke istorije kao iz filma o Divljem zapadu: napušteni grad iz 19. veka gde se kopalo srebro, oko 300 kilometara od Los Anđelesa. U njegovom najboljem dobu ovde je živelo oko 4.000 stanovnika, uglavnom rudara koji su svoje vreme provodili tražeći blago i opijajući se. Postojala je i istorija borbi sa oružjem, u jednom trenutku policiji je nedeljno prijavljivano po jedno ubistvo. Pričalo se su da se Buč Kesidi krio ovde neko vreme", ispričao je Brent.
Kada su se rudnici zatvorili 1930-ih, gotovo svi su napustili grad, a on se nekoliko puta menjao. Kada je Brent došao, postojao je samo jedan čuvar Robert, koji je čuvao grad 21 godinu, štiteći ga od povremenih pokušaja pljačke, a ceo grad bio je na prodaju.
"Odrastao sam na Floridi i smatram se pomalo preduzetnikom. Vlasnik sam hostela u Ostinu u Teksasu koji je izgrađen 1892. Uvek sam voleo taj spoj gostoljubivosti i istorije. Ali imao sam 30 godina, hostel mi je dobro radio i tražio sam izazovniji projekat. Kad sam vidio Sero Gordo, pomislio sam da bi bilo neverovatno da ljudi mogu da ga podsećuju i ostaju tamo. Dakle, skupio sam životnu ušteđevinu i ubedio nekoliko investitora da se uključe. U petak 13. jula 2018. zaključili smo ugovor", priča Brent.
Narednih godinu dana stvari su išle lagano, čekali su dozvole i pokušavali da započnu obnovu. Teško je dovesti ljude i materijal, pa sve traje duže nego što bi trebalo.
"Kada je počela pandemija korona virusa, nazvao sam Roberta. Njegova supruga živi u Arizoni i hteo je da bude s njom pre nego što nastupi karantin, pa je pitao mogu li da pazim na grad kako bih ga sačuvao od pljačke. Prvobitno sam planirao da ostanem nedelju ili dve", kaže Brent. Postoje 22 zgrade, uključujući crkvu, hotel i prodavnicu. Andervud je smatrao da može sam da popravi još neke objekte kako bi mogao da ih iznajmljuje posetiocima, ali priroda je imala drugačije planove.
"Snežna oluja pogodila je grad čim sam stigao. Moj kamion se zaglavio, okrećući se po snegu 500 metara pre grada. Ostavio sam ga usred jednosmernog puta i pešačio. Sneg je padao skoro svakog dana tokom 10 dana. Došao sam do tačke kada sam jedva mogao da otvorim ulazna vrata. Put je sada bio potpuno neprohodan", kaže Brent.
Ono što je otežalo njegovu situaciju bilo je naređenje vlasti da, zbog korona virusa, ostane gde se nalazi. Tako da sada postoje dva razloga zbog kojih Andervud ne može da ode kući.
"Grad ima struju, ali nema tekuću vodu. Sva hrana koju sam poneo sa sobom je nestala, ali je na sreću Robert ostavio prilično veliku zalihu konzervi. Pojeo sam dosta zastarelog pasulja. Ovde sam već više od mesec dana. Imam signal na telefonu, ali internet nije dovoljno jak da bi mi radio Zum ili Netfliks. Da ubijem vreme, igrao sam se kustosa muzeja i pronalazio vremenske kapsule iz istorije grada. Pre nedelju dana sam našao aktovku, a unutra su bili čekovi iz 1920-ih, papiri za razvod braka i ljubavna pisma: vrhunci i lomovi života jednog rudara", ističe Andervud.
Kako kaže, razmišljanje o smrti je uvek tu negde. Deo atmosfere grada je njegova tmurna okolina. Groblje ima oko 1.300 grobova, u zidovima “Amerikanca”, lokalnog hotela stoje rupe od metaka, a u sobama čak i tragovi krvi.
"Pronašao sam ogromnu VHS kolekciju koju su ostavili prethodni vlasnici, uključujući kopiju “Isijavanja”. Ne mogu još da se nateram da pogledam. Naučio sam i pratim životinje. Većinom su zečevi, ali ris svake večeri obilazi moj trem ostavljajući velike otiske šapa", kazao je Andervud.
Jednom, kada se sneg otopi voleo bi da ostane u “gradu duhova”, jer bi tako Robert mogao više vremena da provodi sa porodicom, a slušajući vesti ne želi da ide u veliki grad.
Kurir.rs/Atvbl.com
Foto: Youtube/Ghost Town Living
NE PROPUSTITE
