Island ima neke od najboljih svetskih zakona o ravnopravnosti na radnom mestu i jednakoj plati, kao i visoke rezultate za žene u pitanjima zdravlja, obrazovanja, ekonomskih prilika i političkog predstavljanja.
Ipak, ove pozitivne stvari maskiraju nekoliko dugotrajnih problema u islandskom društvu, uključujući uporno visoke stope porodičnog nasilja i seksualnog zlostavljanja, kao i pravosudni sistem koji i dalje ostaje sumnjiv prema žrtvama tih zlostavljanja.
Stručnjaci su ovu pojavu nazvali „nordijskim paradoksom“. Island i druge nordijske zemlje uspeli su da postignu značajnu strukturalnu ravnopravnost žena u nekim oblastima, ali ipak ne uspevaju da se izbore sa velikim brojem slučajeva nasilja nad njima.
Brutalnost života mnogih islandskih žena istaknuta je nedavnom studijom "Skandinavskog žurnala o javnom zdravlju". Autori su ispitivali slučajeve prijema u hitno odeljenje glavne bolnice Reikjavika, dokumentujući ne samo rasprostranjenost porodičnog nasilja, već i metode koje su korišćene za nanošenje povreda, od udaranja do davljenja i upotrebe oružja. Pojedinosti porodičnog nasilja na ovaj način pokazuju sa kakvim opasnostima žive mnoge žene na Islandu, što je nešto što šira statistika može da prikrije, navodi "Forin polisi".
Međutim, pandemija korona virusa je na videlo iznela podatke koji pokazuju da Island možda ima i više slučajeva nasilja nad ženama nego mnoge druge zemlje.
Tokom pandemije KOVID-19 - odražavajući globalne trendove - porastao je i broj izveštaja o nasilju u porodici na Islandu: dve žene su navodno ubijene u prvim nedeljama delimičnog zatvaranja u zemlji, što je značajan skok za zemlju od samo 360.000 ljudi.
Dok na globalnom nivou 38 procenata ubistava žena počini muški partner, prema komesaru Nacionalne policije ova brojka za Island iznosi 50 procenata. Naravno, nisu svi slučajevi nasilja u porodici smrtni ishod ili odlazak u bolnicu, a, kao i u drugim zemljama, veliki procenat slučajeva nasilja u porodici prolazi neprijavljen iz različitih razloga, kao što je strah od osvete na primer.
Seksualni napadi na Islandu su takođe veoma rasprostranjeni. Nacionalno istraživanje sprovedeno na Univerzitetu Islanda 2018. godine otkrilo je da je svaka četvrta Islanđanka tokom života silovana ili seksualno napadnuta.
U čitavoj Evropi prijavljeni podatak je 1 na 10. Ipak, prema Stigamotu - Islandskom centru za žrtve seksualnog zlostavljanja i nasilja - samo oko 12 odsto ovih žrtava zapravo podiže optužnice.
Mnogi nemaju poverenja u pravosudni sistem i plaše se sramote, krivice i osude. Što se tiče onih koji podnesu tužbe, one bivaju odbačene u 75 odsto slučajeva.
Čini se da bi ove stvarnosti bile u suprotnosti sa ugledom Islanda kao zemlje u kojoj je biti naročito korisno biti žena. Međutim, postoji razlog da se veruje da je rasprostranjeno nasilje u zemlji nad ženama možda pogoršano upravo zbog samog strukturnog napretka koji su postigle islandske žene. Jedna teorija koja objašnjava nordijski paradoks jeste da povećana rodna ravnopravnost podstiče mušku ljutnju, stvarajući frustracije koje su usmerene na fizičko nasilje - način akcije u kojem muškarci lako i dalje dominiraju. Nasilni ispadi ove vrste, podstaknuti osećajima povrede muškog statusa, toliko su psihološki motivisani da je vladama teško da im se suprotstavi.
Ipak, na Islandu je takvo nasilje zaštićeno i ojačano pravosudnim sistemom koji toleriše i opravdava takva ponašanja - ili zaista deli perspektivu muškaraca počinitelja.
Posebno zabrinjava način na koji islandski sudovi imaju tendenciju da ignorišu - a često čak i kažnjavaju - majke koje prijavljuju zlostavljanje svoje dece od strane očeva. Pravosudni sistem strogo se drži koncepta jednake roditeljske odgovornosti, koji često previđa ili umanjuje nasilje nad decom kako bi se dosledno omogućio nenadzoran pristup deci fizički ili seksualno nasilničkim očevima. Islandski sudovi takođe održavaju uobičajenu upotrebu diskreditovane teorije poznate kao sindrom roditeljskog otuđenja (PAS), koja aktivno nastoji da prekine vezu između majke i deteta. PAS radi na pretpostavci da će skoro svi navodi o zlostavljanju dece biti lažni, a što više majka insistira na zlostavljanju to je više dokaza da je ovaj „sindrom“ na delu. PAS odbacuju gotovo sva psihijatrijska, psihološka i medicinska tela na celom Zapadu.
Istanbulska konvencija o sprečavanju i suzbijanju nasilja nad ženama naglašava potrebu za sudskim postupkom radi poštovanja prava žrtava i izbegavanja sekundarne viktimizacije žena od strane samih sudova. Island je konvenciju ratifikovao u aprilu 2018, a ona je navodno stupila na snagu u avgustu iste godine.
Međutim, "Forin polisi" navodi da u upitima Ministarstvu pravde, Pravosudnoj administraciji i Udruženju sudija novinari nisu dobili potvrdu da su islandske sudije edukovane u skladu sa odredbama Konvencije. Ovaj neuspeh omogućava da sudijska sumnjičavost prema ženama koje su pretrpele zlostavljanje - ili koje su želele da zaštite svoju decu od toga - i dalje traje.
Kurir.rs/Blic
NE PROPUSTITE
