Tako je američki časopis Foreign Affairs pre nekoliko dana sažeo pozadinu najnovijeg izraelsko-palestinskog sukoba, koji pokazuje da istorija, posebno ona užasna, nikad ne spava jer je upravo okončani krvavi obračun Izraela i Hamasa nastavak starih palestinsko-izraelskih sukoba.
U tim sukobima razjedinjeni Palestinci su mnogo slabiji, ali bi, na koncu, mogli da pobede zahvaljujući demografiji.
Palestince danas najglasnije i najeksplozivnije predstavlja islamistički Hamas, koji je 10. maja Izraelu poslao ultimatum tražeći povlačenje izraelskih snaga iz islamskog svetišta u istočnom Jerusalimu.
Kada se to nije dogodilo, Hamas je posegnuo za raketama koje su bile i sredstvo političke diskvalifikacije zvaničnog palestinskog vođstva na Zapadnoj obali.
U pozadini svega je strah etabliranih palestinskih političara od gubitka ono malo vlasti koju im je Izrael prepustio na osnovu tajnog sporazuma iz Osla 1991., zbog čega već šesnaest godina nisu održani izbori za upravu palestinske autonomije. Rezultat svega je palestinska politička podeljenost i nedostatak demokratske infrastrukture moderne države koja bi se mogla odupreti izraelskim pritiscima.
Kako piše FA, izraelska policija poslednjih godina muku muči sa radikalnim jevrejskim grupama koje nameravaju da izbace određen broj Arapa iz aneksiranog istočnog Jerusalima. Sukoba ima i na Zapadnoj obali jer se Palestinci boje novog "otkidanja" ionako vrlo "stisnute" nacionalne teritorije od 5680 kvadratnih kilometara.
Uz to, prema službenim podacima UN-a, Palestinci na Zapadnoj obali su pod snažnim pritiskom izraelskih snaga bezbednosti i oko 400.000 jevrejskih doseljenika koji ovo područje smatraju drevnim božjim darom Jevrejima, zbog čega Zapadnu obalu nameravaju silom da otvore za nove jevrejske doseljenike.
Da stvar za Palestince bude opasnija, ovaj se pritisak odvija u trenutku kada sve veći broj arapskih i islamskih zemalja Izraelu pruža ruku prijateljstva, odustajući tako od aktivne podrške suverenoj i samostalnoj Palestini.
Zato Husein Aga i Ahmad S. Halid, eksperti za bliskoistočni mirovni proces sa Univerziteta u Oksfordu u tekstu za FA najavljuju nove palestinske poraze.
Razlog za to je naivnost palestinskih političara koji slobodnu Palestinu žele da ostvare pozivajući se na međunarodno pravo. Ova taktika zbog koje su, velikim delom, odustali od revolucionarno-terorističke borbe, pokazala se kao čista iluzija jer temeljni međunarodni dokumenti poslednjih stotinak godina u stvarnosti "igraju" za Izrael.
Pri tome je u čitavoj stvari najvažnije držanje Amerike, koja zbog svojih unutrašnjepolitičkih razloga, ali i strateških interesa, prećutno podržava jačanje i širenje Izraela.
Balfourova deklaracija
Krštenicom današnjeg Izraela može se smatrati "Balfourova deklaracija" iz 1917., kojom je tadašnje moćno Britansko carstvo obećalo "stvaranje nacionalne domovine Jevreja u Palestini".
Usprkos stalnom i žestokom otporu Arapa, Jevreji su 1948. godine, nedugo nakon tragedije holokausta, proglasili i oružjem obranili državu Izrael. Te dane Palestinci pamte kao katastrofu jer je nekoliko stotina hiljada njihovih sunarodnika nestalo sa teritorije današnjeg Izraela.
Odlučno odmeravanje snaga bio je Šestodnevni rat iz 1967., u kojem je Izrael pobedio arapske susede i stvorio današnje stanje stvari. Položaj Palestinaca donekle je olakšao tajni palestinsko-izraelski sporazum u Oslu 1991.
U ovakvoj situaciji su plan UN-a iz 1947. o podeli Palestine između Arapa i Jevreja, te Rezolucija 242 Saveta bezbednosti UN-a iz 1967., koja Palestincima garantuje pravo na svoju teritoriju, manje-više samo istorijski suveniri. Slično kao i brojni drugi dokumenti čije sprovođenje zavisi od globalnih, ali i regionalnih okolnosti i dobroj volji velikih sila, na prvom mestu SAD-a.
Istovremeno, Palestinci još uvek nisu naučili da učinkovitost međunarodnog prava ne zavisi od nekakve apstraktne pravde, nego od prevladavajućemg političkog stanja u svetu i podrške moćnih sponzora. Zato Palestinci, smatraju Aga i Halid, najprije moraju da reformišu svoju političku praksu i promišljeno planiraju svoju budućnost.
Na duge staze, sudbina Palestinaca najviše zavisi od njih samih, a tek onda od Izraela, Egipta i Jordana. Sudbinu okrvavljene Gaze nije moguće rešiti bez uvažavanja interesa i Egipta i Izraela. Isto tako, u rešavanju sudbine Zapadne obale moraju da učestvuju i Jordanci, koji su ovu teritoriju izgubili od Izraela u takozvanom Šestodnevnom ratu 1967.
Uz sve to, Palestinci se moraju politički modernizirati i stvoriti jedinstveni i demokratski nacionalni pokret koji će u svoje okrilje privući i Gazu i Zapadnu obalu. To opet znači reformu ili političku likvidaciju Hamasa, koji vlada u Gazi, i Fataha koji vlada na Zapadnoj obali, te prijenos vlasti na jedinstvene, demokratski izabrane institucije oko kojih bi trebalo stvoriti nezavisnu Palestinu. Takva Palestina, kako sada stoje stvari, može imati samo "meki" suverenitet.
Naime, u sadašnjoj situaciji nije izgledno stvaranje samostalne Palestine koja bi u potpunosti nadzirala svoju nacionalnu teritoriju i sve njegove prirodne resurse. Tim pre što su Izraelci, čak i oni najumereniji, vrlo sumnjičavi prema mogućnosti da u susedstvu imaju pravu i slobodnu palestinsku državu.
Zato Palestinci, smatraju autorki teksta u FA, ne bi trebalo da insistiraju na suverenitetu, već bi trebalo da prihvate "meku" soluciju u kojoj bi svoju slobodu dobili u tesnoj saradnji s Izraelom, Egiptom i Jordanom. U takvoj "mekoj" verziji, granice Zapadne obale nadzirali bi Izraelci, Palestinci i Jordanci, a u Gazi Palestinci zajedno s Izraelom i Egiptom.
Temelj takve buduće politike trebalo bi da bude potpuna reforma i demokratizacija političkog života Palestinaca. Oni moraju da usvoje neki od modela zapadne parlamentarne demokratije koja se pokazala kao efikasno sredstvo nacionalne integracije.
Slobodna Dalmacija ocenjuje da bi za Palestince bilo dobro da usvoje model britanskog parlamentarizma, koji su Izraelci preuzeli pre više od sedam decenija i koji se pokazao jako efikasnim, ne samo u borbi za nacionalne ciljeve, nego i u ostvarivanju dobrobiti građana. To opet znači da bi palestinski političari trebal da se odreknu islamizma i prihvate zapadni koncept liberalnih sloboda, koji uključuje slobodu govora i visok stepen društvene, političke i verske tolerancije.
Ovako konstituirana demokratska Palestina trebalo bi da izgradi racionalnu politiku saveza sa okolnim arapskim državama i razmisliti o približavanju Americi, koja je poslednjih pola veka dosledna zaštitnica Izraela.
Uporedo sa ovim savetima oksfordskih stručnjaka, treba imati na umu činjenicu da, gledano dugoročno, demografija "igra" za Palestince.
Prema najnovijim procenama CIA, na Zapadnoj obali živi 2.530.646 Palestinaca. Kada se tome doda 1.957.062 Palestinaca u Gazi, dobije se brojka od 4.487.708 Palestinaca pod izraelskim nadzorom. Uz to, prema pisanju FA, tome valja dodati još oko osam miliona Palestinaca u bliskoistočnoj dijaspori, što daje impozantan broj od oko 13 miliona Palestinaca.
S obzirom da, prema procenama koje donosi CIA, u Izraelu živi 7.029.636 Jevreja, zvanični Jerusalim ima mnogo razloga za zabrinutost. Ako se u budućnosti nastavi palestinska demografska eksplozija, Izrael neće moći da zaustavi palestinsku etničku bujicu, koja bi mogla da stvori samostalnu Palestinu koja bi se prostirala na mnogo većem području nego danas.
Kurir.rs/Slobodna Dalmacija
NE PROPUSTITE
