Najnovije vesti

OSTRVO PATNJE, ISKUPLJENJA I POKAJANJA: Santo Stefano su zvali italijanski Alkatraz, sada će postati kulturni hab EU VIDEO
Foto: Profimedia

sve za turiste

OSTRVO PATNJE, ISKUPLJENJA I POKAJANJA: Santo Stefano su zvali italijanski Alkatraz, sada će postati kulturni hab EU VIDEO

Planeta

Sumorno i napušteno, naseljeno galebovima koje poneki ronilac uznemiri, Santo Stefano je malo vulkansko ostrvo između Rima i Napulja gde vlada tišina. Ali ne još dugo.

Ovo ostrvo je nekada bilo italijanski Alkatraz. Vekovima su na njemu trunuli kriminalci, banditi, anarhisti i politički disidenti. Od rimskog cara Avgusta koji je rođenu ćerku prognao na obližnje ostrvo Ventotene, do fašista koji su tu slali državne neprijatelje, vladari su godinama koristili Santo Stefano kao pakao za one koje su smatrali najgorim od najgorih.

Zatvor je zatvoren 1965. godine a ostrvo je bilo napušteno.

Italija sada planira da potroši 70 miliona evra kako bi transformisala Santo Stefano u muzej na otvorenom i turističku atrakciju u stilu američkog Alkatraza. Radnici već rade na sređivanju i renoviranju zgrada, a ovog meseca će biti otvoren i javni konkurs za ideje kako renovirati sam zatvor.

Silvija Kosta, komesarka zadužena za renoviranje, rekla je CNN-u da je cilj da se obnove svi delovi zatvorske kolonije, od baraka do cisterni i to na način koji bi bio "prijateljski" prema prirodnoj okolini i koji bi sačuvao jedinstveni habitat ostrva.

Santo Stefano se nalazi u zaštićenom morskom parku. Trenutno, do njega dolaze samo ribari i ronioci koji uživaju u prijateljskim barakudama koje plivaju u kristalno plavim vodama i obiljem arheološkog materijala na morskom dnu.

Ostrvo nema pristanište, jedino mesto gde brodovi koji dolaze sa obližnjeg Ventotenea mogu da pristanu je drevna rimska luka sa stepenicama uklesanim u stenu. Kada je more nemirno, nijedan brod ne može da pristane.

Turisti i sada mogu da obiđu zatvor u obliku potkovice, rozikastu tvrđavu koju su u 18 veku podigli burbonski vladari, pod uslovom da su spremni na 40-minutno pešačenje uzvrdo. Na početku staze ih dočekuju tri znaka: "Ovo je mesto patnje". "Ovo je mesto pokajanja." "Ovo je mesto iskupljenja".

Na vrhu, gusta vegetacija i palme rastu preko zatvorskih ćelija, metalna vrata su zarđala i izvaljena, stepenice srušene.

Na osnovu trenutnih planova, Santo Stefano bi trebalo da postane muzej istorije zatvora i zatvorenika, dom za umetničke ateljee i prostor za akademske habove i centar za EU seminare.

Stalna izložba biće postavljena od pristaništa koje će se sagraditi kroz bujnu vegetaciju do kuća od krečnjaka koje su izgradili prvi zatvorenici. Dom upravnika zatvora i svlačionice pored fudbalskog terena gde su zatvorenici nekada igrali fudbal, biće pretvoreni u hostgel sa 30ak soba.

Pekara gde su zatvoenici nekada pekli hleb biće pretvorena u restoran sa terasom i baštom odakle će posetioci moći da se dive zalasku sunca. Pogled, kada je sunčano, se prostire do Vezuva i Išije. Plan je i da se ponovo oživi voćnjak o kome su se starali zatvorenici, kao i bašta sa cvećem i povrćem.

Očekuje se da će renoviranje ostrva početi krajem 2025. godine. Razmatra se i ideja uvođenja "virtuelnih zatvorenika", glasova koji će odjekivati ćelijama i pričati priče o zatvoru, dok će kapela i groblje biti obnovljeni a čudni predmeti tamo pronađeni, izloženi.

"Počinjemo od nule. Ostrvo je bilo zatvoreno decenijama i potpuno je propalo. Nema struje, vode. Pristup je problematičan. Renoviranje će se fokusirati na priču o bolu koji su ljudi trpeli u ovom zatvoru, sa ciljem da se sačuva njegovo simbolično mesto u pamćenju ali i pogleda u budućnost", rekla je Kosta.

Uz Ventotene, Santo Stefano je bio zatvor još iz perioda antičkog Rima. Na jednoj strani ostrva nalazi se prirodna "kada" u crnim stenama ostrva, sa stepenicama gde su rimski čuvari dovodili zatvorenike da se okupaju. Sa visokim liticama i gustom vegetacijom, Santo Stefano je bilo ostrvo sa kog je nemoguće pobeći. Oni koji su probali su se udavili.

Tvrđava iz 18. veka oblikovana je kao Danteov "Pakao", tri sprata sa po 33 ćelije. Tipične kazne varirale su od bičevanja do teranja zatvorenika da satima stoje na suncu koje žeže, bez vode, dok su drugi morali da ih gledjau.

Zatvorenici, podeljeni u klanove na osnovu političke i geografske "sličnosti", klicali bi dok bi njihovi neprijatelji grcali u agoniji.

Ni priroda nije mogla da im pruži utehu jer su sve ćelije bez prozora i gledaju na unutra, sa čuvarima koji su patrolirali. Hrane je bilo malo, uglavnom supa. Meso se služilo jednom mesečno.

Naročito mračan period za zatvor bila je era fašista. Protivnici režima, uključujući studente, slani su na Ventotene i Santo Stefano. Oni na Ventoteneu mogli su da šetaju ostrvom dok su "opasniji" zatvorenici zatvarani i često mučeni na Santo Stefanu.

Posle rata, ostrvo je postalo "običan" zatvor. Tokom 1950ih, sa dolaskom direktora Eugenija Perućatija, situacija se poboljšala. On je imao humaniji pristup zatvorenicima, uslovi su se popravili, a ostrvo je moglo samo sebe da izdržava. Perućati je izgradio i bioskop i fudbalski teren. Zatvorenici su mogli da se bave i ručnim radom, zasađeno je voće i povrće, otvorena pekara za hleb i picu. Zatvorenici su čistili ćelije, mogli su i da ih okreče, a imali su i posebnu valutu kojom su mogli da trguju međusobno.

"Moj deda je verovao u moć iskupljenja kroz rad, kao i da svaki zatvorenik zaslužuje drugu priliku. Pružio im je nadu i poboljšao uslove života. Rehabilitacija mu je bila važna", kaže Simone Perućati, Eugenijev unuk. Njegova porodična priča i uspomene takođe bi trebalo da budu deo nove postavke.

"Preselio se da živi na ostrvu sa celom porodicom. Moj tata je odrastao u zatvoru i pričao mi je o kriminalcu Paskaleu koji ga je čuvao i ramazio i vodio na kupanje i istraživanje ostrva", rekao je Simone.

Paskale je ubio svoju ženu jer je imala aferu sa njegovim ocem dok se on borio u Drugom svetskom ratu. Gurnuo ju je niz stepenice i raskomadao, ali se kasnije predao vlastima. "Moj tata, koji je tada bio mali, nije mogao da poveruje da su ga tako užasni kriminalci pazili i brinuli o njemu", rekao je Perućati.

Njegov deda, koji je od kažnjeničke kolonije napravio veliku porodicu, čak je i ćerkinu svadbu organizovao na ostrvu. "Izgradio je kanalizacionu mrežu, uveo struju i vodu, otvorio ćelije. Zatvorenici su popravljali staze i zgrade. Uzgajali su useve. Tu je postojao i mesar i optičar, koze koje su davale mleko. Moj tata je imao jagnje kao ljubimca", kaže Simone Perućati.

Lokalci sa obližnjeg Ventotenea se i dalje sećaju zatvora gde su odlazili da gledaju zatvorenike kako igraju fudbal ali i zatvorenika na uslovnoj koji bi dolazili na njihovo ostrvo sa čuvarima na ručak. Neki čuvari su i dalje živi.

Obnova Santo Stefana bi trebalo dobro da se odrazi i na Ventotene koji je već sa svojim svetionikom turistička destinacija i gde turisti mogu da spavaju u nekadašnjim ćelijama sada okrečenim u žuto i ljubićasto i jedu u kantini.

Istorija Ventotenea nije toliko mračna. Politički zatvorenici iz vremena fašista pretvorili su ostrvo u centar politike i filozofije. Altiero Spineli, koji je jedan od osnivača Evropske unije, bio je poslat na ostrvo kao antifašista 1941. godine. Tu je napisao "Ventotene manifest" pozivajući na ujedinjenu Evropu. Na ostrvu je od 1935. do 1943. bio i Sandro Pertini koji je 1978. postao predsednik Italije.

Vlasti se sada nadaju da će sa obnovom Santo Stefana probuditi novo interesovanje za Ventotene ali i da će na taj način odati poštu ljudima koji su tu bili zatvoreni i koji su, na ovaj ili onaj način, pokrenuli ili inspirisali političke promene u 20. veku.

Kurir.rs/K.P.

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track