Za podvodna snimanja zainteresovao se u Indokini tridesetih godina 20. veka kao mornarički oficir, posle završene Pomorske akademije u Brestu.
Želeo je da postane mornarički pilot, ali je taj san uništen kada su mu u ozbiljnoj saobraćajnoj nesreći polomljene obe ruke.
Iako nije imao formalno naučno obrazovanje, ljubav prema okeanu i ronjenju ga je odvela na tu stranu pa je krenuo da istražuje podvodni svet, piše enciklopedija Britanika.
Sa francuskim inženjerom Emilom Ganjanom razvio je prvi "akvalang", aparat za ronjenje, takozvana vodena pluća. Bio je to cilindar kompresovanog vazduha koji je pomoću cevi bio povezan sa maskom na licu, što je omogućavalo boravak pod vodom od nekoliko sati.
Akvalang je bio veoma revolucionaran aparat u tadašnje doba jer je omogućavao roniocima da rone na većim dubinama.
U posleratnim godinama, još kao pomorski oficir, razvijao je različite tehnike za deminiranje francuskih luka i za istraživanje podvodnih olupina, a razvio je i nekoliko podvodnih kamera.
Tokom Drugog svetskog rata bio je i član Pokreta otpora, a dobio je i orden Legije časti zbog svojih špijunskih aktivnosti. Ipak, njegova podvodna istraživanja počela su još tokom rata, a kasnije je nastavio da radi za francusku mornaricu gde je predvodio istraživačku podvodnu grupu u Tulonu.
Prvi dokumentarni film "Deset hiljada metara pod morem" snimio je 1943. i od tada je napravio mnoštvo dokumentarnih filmova i televizijskih serija o životu u morima i okeanima, krstareći svetom svojim brodom-laboratorijom "Kalipso".
1956. za njega je čuo ceo svet, pisala je Gracija.me. Nagrađen je u Kanu, a film Svet tišine dobio je i Oskara za najbolji dokumentarni film. Snimio ga je prema svom istoimenom bestseleru, u saradnji sa rediteljem Lujem Malom. Najzanimljiviji i najupečatljiviji trenuci iz nagrađenog filma snimci su potopljenog broda i napad ajkule na mrtvog kita.
60-ih su milioni pratili njegove avanture, ali je Kusto počeo da uviđa koliko ljudi uništavaju okeane.
1972. godine posetio je Antarktik i prvi put televizijskoj publici pokazao lepotu ledenih podmorskih skulptura.
Nije samo istraživao more već je brinuo i o životnoj sredini. Govorio je da će se u budućnosti ratovi voditi zbog vode, a ne nafte. Tokom svoga rada zabeležio je mnoge promene na moru, govoreći kako more “boluje zbog zagađenja”. Godine 1974. osnovao je društvo za zaštitu okeana i sveta koje i danas broji više od 300.000 članova.
1985. zaputio se u prašume Amazona. Kako je reka bila dovoljno velika i duboka, učinio je to Kalipsom, brodom koji je postao njegov drugi dom. 80-ih je nastavio da snima televizijske specijale, a tada su uglavnom pozivali na zaštitu okeana i živog sveta.
Kusto je napisao više knjiga, uključujući "Putovanje 'Kalipsa'" i "Kroz 18 metara vode". Ostali filmovi: "Svet bez sunca", "Zlatna riba".
Kalipso
Kalipso je bio poznati Kustoov brod, opremljen kao mobilna laboratorija za okeanografska istraživanja. Imao je 27 soba za članove posade, napredne sisteme za navigaciju i komunikaciju, instrumente za dubinsko podmorsko istraživanje sa kamerama, laboratorije za raznovrsne analize. Prvobitno je trebalo da čisti mine za Britansku kraljevsku mornaricu tokom Drugog svetskog rata, a nakon rata je poklonjen francuskoj vladi, a kasnije je služio kao trajekt između Malte i ostrva Gozo.
Prema mitologiji, na ostrvu Ogigiji, mistično povezanim sa Gozom, živela je nimfa Kalipso, pa je tako brod dobio ime. Irski milioner Tomas Loel Ginis kupio je 1950. godine brod i iznajmio ga Kustou za simboličnu sumu od jednog franka godišnje.
Porodična tragedija i smrt
Nakon smrti supruge Simone 1990, sa kojom je imao dva sina, Žan-Mišela i Filipa, više nije snimao. 1991. godine se oženio Fransin Triplet, sa kojom je dobio ćerku Dianu i sina Pjer-Iva.
U junu 1979. godine sin Filip mu je poginuo u avionskoj nesreći.
Kalipso je 8. januara 1996. godine udario u baržu i potonuo u luaci Singapura. Kusto je pokušavao da sakupi novac za novo plovilo, ali je izneada umro od srčanog udara u Parizu 25. juna 1997. u 87. godini. Usledila je borba za njegovu imovinu i fondaciju. Većina pravnih nesuglasica je rešena do 2000. godine kada je drugi sin Žan-Mišel istupio iz očeve fondacije i osnovao svoju organizaciju.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
