PO RECEPTU PUTINA I LUKAŠENKA: Kako ugušiti masovne proteste i rešiti se protivnika i da li su demonstracije zaista umrle?
Foto: EPA/YANNIS KOLESIDIS

disidenti i vlast

PO RECEPTU PUTINA I LUKAŠENKA: Kako ugušiti masovne proteste i rešiti se protivnika i da li su demonstracije zaista umrle?

Planeta

Nakon što je nestali beloruski disident Vitalij Šišov pronađen obešen u parku u Kijevu, ukrajinska policija je otvorila istragu ubistva. Opozicija optužuje režim Aleksandra Lukašenka za ubistvo aktiviste koji je bio aktivni učesnik antirežimskih protesta.

Dvadesetšestogodišnji aktivista vodio je Belorusku kuću u Ukrajini (BDU), koja pomaže Belorusima koji beže od progona vlasti i bio je vrlo aktivan na društvenim mrežama.

Lukašenko, koji je na vlasti od 1994. godine, u ratu je sa disidentima otkako su izbili masovni protesti u zemlji, nakon njegovog sumnjivog reizbora za predsednika, kad je 9 avgusta 2020. navodno dobio 80 odsto glasova. Mnogi Belorusi su od tada pobegli, često u Ukrajinu, Poljsku ili Litvaniju.

Šišov morao da se preseli u Ukrajinu u jesen 2020. posle protesta na kojima se aktivno suprotstavljao uzurpatorima u Belorusiji i BDU navodi da je bio pod prismotrom.

Šta se dešava sa protestima?

Prošlo leto u Belorusiji i Rusiji proteklo je u znaku protesta. Narod na ulicama obe države imao je iste zahteve želeli su zdravu političku atmosferu i prestanak obračunavanja vlasti sa neistomišljenicima.

Tema koja je okupila kritičnu masu u Rusiji bila je hapšenje popularnog guvernera regiona Habarovsk Sergeja Furgala, optuženog da je bio saučesnik u ubistvima pre nego što je počeo da se bavi politikom. Njegova neočekivana pobeda na izborima 2018. bila je žestok udarac vladajućoj Jedinstvenoj Rusiji ali i Vladimiru Putinu.

U Belorusiji je tačka pucanja bila je neregularna pobeda Aleksandra Lukanšeka na predsedničkim izborima. U ove dve države danas je mirno, a pitanje koje se postavlja jeste kako su se to protesti "samougušili"?

Zajednička crta ljudi u ove dve zemlje je to što na sebe nisu gledali kao na vazale nepravedne vlasti. Imali su svest o tome da su oni građani sa pravima i da imaju pravo na izbor. Prepoznali su da im je to uskraćeno. Zbog toga su demonstranti u Habarovsku i Belorusiji osećali međusobnu solidarnost. Njihovo prijateljstvo rođeno je u činjenici da se građansko društvo obe države suočilo sa sve agresivnijim ugnjetavanjem od strane autoritarnih režima, prenosi Moskov tajms.

Čak i oni poslušni Rusi, opijeni režimskom propagandom, shvatali su da su na ulicama nisu izdajnici, već ljudi poput njih, prema kojima su vlasti postupile nepravedno. A pošto su se skupovi održali daleko od Moskve, malo ko je verovao da su ih podstakli američki agenti ili pristalice opozicionog lidera Alekseja Navaljnog.

Od oktobra 2020. godine, prema podacima nezavisnog Levada centra, 47 odsto Rusa gajilo je simpatije prema akcijama u Habarovsku. Međutim, do oktobra, nakon što je pažnja javnosti donekle nestala, taj procenat je pao na 43 odsto.

Zanimljivo je da je Levada centar otkrio da je samo 18 odsto Rusa izrazilo istu podršku demonstrantima u "bratskoj" Belorusiji, dok je 43 odsto stalo na stranu Lukašenka.

Očigledno, većina Rusa je još uvek verovala u mit da u Belorusiji vladaju red, mir i pravda – zahvaljujući Lukašenku. To je zbog toga što se Rusi mahom informišu preko televizija koje su pod državnom kontrolom gde nije bilo ni trunke empatije prema beloruskim demonstrantima. dpl pmo koji se informišu preko društvenih mreža nisu bili saglasni sa stavom javnog mnenja.

Ukratko, relativno neobavešteni Rusi hranjeni državnom propagandom videli su veliku razliku između protesta u Habarovsku i Belorusiji i nisu želeli da priznaju da zapravo i jedni i drugi zahtevaju jedino da vlasti poštuju volju birača.

Belorusija
foto: EPA/STR

Ruske vlasti su pomno pratile događaje u Habarovsku. Intuitivno su shvatili da ne mogu nasilno da se obračunavaju sa običnim građanima koji su izašli na ulice kao što su to učinili sa "sofisticiranijim hipsterima“ koji su stajali iza protesta u Moskvi. Čak i kada su se demonstracije pretvorile u oštre skupove protiv Putina, Kremlj je ostajao nem.

Tek u jesen 2020. godine vlasti su počele sa primenjivanjem represivnih mera, doduše i one su bile znatno blaže onih kojima se Rusija obično obračunavala sa neistomišljenicima.

Osetilo se da je Kremlj zbunjen protestima u Habarovsku i da ne zna kako da postupi, zbog čega je pokazivao visok stepen opreza. Ispostavilo se da je taktika Kremlja i više nego efikasna.

Lideri su shvatili da nijedan protest ne može da traje večno. U međuvremenu su nastavili svoj slučaj protiv Furgala, iako se broj demonstranata u udaljenom dalekom istočnom regionu i dalje smanjuje. Štaviše, moskovska opozicija je skrenula pažnju na nešto daleko ubedljivije: trovanje Navaljnog.

Ruske vlasti ali i civilno društvo pomno su pratili beloruske proteste, očekujući da bi isto moglo da se dogodi i na njihovoj teritoriji tokom predsedničkih izbora 2024. godine.

Ova teorija je bila testirana, barem indirektno, po povratku Navaljnog, glavnog protivnika Putinovog režima, u Rusiju.

Beloruske vlasti su zauzele veoma oštar stav prema masivnim ali mirnim demonstracijama. Ruske vlasti su bile isto tako bezobzirno oštre pri suzbijanju protesta podrške Navaljnom. Nakon fizičke represije i hapšenja, uništili su opozicionu infrastrukturu i upotrebili autoritarno zakonodavstvo kako bi likvidirali brojne organizacije civilnog društva i nezavisne medije. Takođe su stavili izborni proces u zemlji pod još strožu kontrolu.

Moskva, Rusija, protesti
foto: EPA/YURI KOCHETKOV

Ruske vlasti nisu samo kopirale ponašanje svojih beloruskih kolega. Čak i bez tog inspirativnog primera, veća represija je ovde bila neizbežna jer je Putinov režim ušao u fazu zrelog autoritarizma. Trovanje Navaljnog samo je ubrzalo prelaz u ovu represivniju fazu, piše MT.

Beloruski primer bio je važan i iz još jednog razloga, učvrstio je uverenje Kremlja da se moć može zadržati samo silom. Vreme za suptilne političke igre i pregovore je završeno. Sada počinje era u kojoj se vlasti u potpunosti obavezuju na upotrebu oštre i beskompromisne represije.

Na kraju krajeva, prema svim kanonima istorijske i političke nauke, ovi režimima odavno je trebalo da vidimo leđa, a ipak su preživeli. Oni neće sami otići, spremni su da upotrebe represiju, uvereni su da će vojska, obaveštajne agencije i ogroman deo stanovništva zaposlen u državnim službama ostati lojaln svojim vođama, piše Andrej Kolesnikov iz Karnegi Moskov centra za Moskov tajms.

Uprkos tome, protesti neće nestati. Otićiće u podzemlje gde će buktati poput podzemne vatre. Niko ne može da predvidi gde i kada će izbiti na površinu, kao što niko nije mogao da predvidi masovne proteste u Rusiji i Belorusiji, ubeđen je Kolesnikov.

Kurir.rs

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track