Od kada je ruski predsednik Vladimir Putin naredio delimičnu mobilizaciju, stotine hiljada muškaraca koji ne žele ratovati u Ukrajini pobeglo je u susjedne zemlje, poput Gruzije, Kazahstana i Belorusije. U više ruskih regiona održani su skupovi protiv mobilizacije, koje je policija silom ugušila. Novinarka Dojče vele je razgovarala s majkom jednog od onih koji se protive mobilizaciji. Irina Ivanova iz Moskve (ime je promenjeno iz sigurnosnih razloga) govori o mobilizaciji i o tome zbog čega se u Rusiji ne događaju protesti žena.
Ona je u razgovoru navela da se njen sin trenutno nalazi u Kazahstanu, i da je napustio Rusiju pre uvođenja mobilizacije.
"Mi nismo toliko čekali jer je on mogao biti među prvima ke bi pozvali. Studira, ima oko 30 godina, služio je vojsku, tako da ispunjava sve uslove. Zbog toga smo preko noći odlučili da moj kupi kartu i ode u jedan grad na granici s Kazahstanom.Tamo živi jedna naša prijateljica. Ona mu je pomogla i čekala je dok nije prošao sve kontrole i na drugoj strani seo u auto".
Zašto je mobilizacija predstavljala toliki šok? Pre toga, sedam meseci, ljudi su živeli kao da u Ukrajini nije bilo rata.
To nije tačno. Svi su živeli sa spoznajom da je u Ukrajini rat. Ali svako ima svoju svakodnevicu. U rat u Ukrajini su otišli ljudi koji su se na to odlučili iz raznih razloga – ideoloških, finansijskih ili nekih unutarnjih uverenja. Oni su svesno izabrali taj put. Ali sada vlast odlučuje, ne pitajući ljude, a oni se s tim ne slažu. Da ne bi učestvovali u svemu iza čega zapravo ne stoje, ljudi beže.
Šta mislite o tome što neke evropske zemlje zatvaraju svoje granice za Ruse?
S jedne strane, njihovi strahovi su razumljivi, jer svaka država u prvom redu brine o vlastitoj sigurnosti. Ali istovremeno sam razočarana što je svim Rusima zabranjen ulazak, a ne samo onima koji su krivi za sve ovo. Prema tim mjerilima, Rusija je agresor i samim tim su svi Rusi agresori. No, svaku osobu treba pojedinačno promatrati. Oni se ne slažu s onim što se sada događa i nisu agresori i uljezi.
Mnogi ljudi u inostranstvu misle da Rusi ne treba da beže od tog problema, nego da se bore protiv toga.
Ja ne vidim mogućnost da ljudi sami zaustave ovo što se ovde događa. Danas svi govore: "Imate takvog predsednika, izađite na ulicu i srušite ga." Kako da to učinimo? Nakon ovog masovnog egzodusa, ovde u zemlji više nema jake muške populacije koja razmišlja. Muškarci beže od ove opasnosti i agresije jer ne žele da uprljaju i okrvave ruke. Žene poput mene su ostale. Šta da radimo? Nemam odgovor na to.
Kakve reakcije na mobilizaciju primećujete u krugu svojih prijatelja i širom zemlje?
U krugu mojih prijatelja svi su zgroženi i osuđuju ovaj rat. Mi smo protiv rata. Mrzim državnu vlast koja je uzurpirala moju domovinu. To govorim već 20 godina. Što ona sve ne radi, a sad tera mog sina da sudjeluje u tome. Nemam reči da opišem ono što osećam. S druge strane, znam da u provincijama, u zapuštenim gradovima i selima, gdje se informacije primaju samo u iskrivljenom obliku i samo preko državnih medija, prevladavaju sasvim drugačija mišljenja. Reč je o ogromnom području i ti ljudi su spremni sve to da podrže. Osjećamo se kao manjina.
Kako vidite budućnost Rusije, kao i svoju ličnu budućnost?
Odgovor je, nažalost, jasan: u današnjoj Rusiji ne vidim nikakvu budućnost. Nemamo nijednu osob u koju bi pratili kao vođu. Svi takvi su eliminisani. Niko više ne pokušava biti vođa. Više nemamo nikakvu mogućnost uticaja. Sve što nam preostaje je naše odbijanje i otpor svemu. Sve što možemo učiniti je da pokušamo da sačuvamo barem deo svoje porodice i deo sebe.
(Kurir.rs/Dojče vele)
NE PROPUSTITE
