GVINEJA BISAO: Jedna od najsiromašnijih država planete na putu je da postane zemlja iz snova, prvoklasna turistička destinacija
Gvineja Bisao, jedna od najsiromašnijih zemalja planete, nekadašnja portugalska kolonija, već decenijama se bori sa političkom nestabilnošću i zato je retko posećuju turisti. Politički pučevi su ovde redovna pojava, a poslednji se dogodio u novembru 2025. Zato većina zemalja ne preporučuje svojim građanima putovanje u ove krajeve, a takav stav je zauzelo i srpsko Ministarstvo inostranih poslova. Mnogi su me upozoravali da je zemlja nebezbedna, ali sam ipak odlučio da je posetim, štaviše, da je detaljno upoznam i tu provedem dvadesetak dana. Uveren sam da svakome treba pružiti šansu, pa i svakoj zemlji, naročito zato što smo se u sličnoj situaciji i na spisku nepoželjnih mi dugo nalazili.
Mnogo me je toga iznenadilo već po prelasku granice, koju sam prošao glatko. Senegalski graničar je tražio da ga častim večerom, ali gvinejski nisu ni pokušali da posegnu za mojim novčanikom, jedva da su me i pogledali. Gde god sam se pojavio, nailazio sam na ljubazne ljude koji su gledali svoja posla. To je u ovom delu Afrike čudno. Stranac, recimo, privlači veliku pažnju svuda u susednom Senegalu, a još više u Gambiji. Svi koji me vide ostavljaju svoje poslove da bi nešto tražili od mene. Ubrzo čitava horda dece i odraslih viče za mnom tražeći novac, poklone, loptu, slatkiše. Već to što me u Gvineji Bisao naizgled niko ne primećuje, niko za mnom ne juri, niko ne vuče za rukav, učinilo je da se osećam mnogo bezbednije nego u drugim državama Zapadne Afrike.
Nepravda
Ubrzo mi je postala jasna veličina nepravde: zbog političkih interesa i previranja mnogi u svetu su ocrnili ovu zemlju, koja zapravo normalno funkcioniše.
Činjenica je da je za četrdeset godina ovde bilo desetak državnih udara, što Gvineju Bisao svrstava u sam svetski vrh po broju prevrata. No, to na svakodnevni život malo utiče. Na Crnom kontinentu je za poslednjih pedeset godina bilo više od dve stotine pučeva. Tokom sušne sezone Afrikance u mnogim zemljama će više iznenaditi kiša nego puč, a sve češće se politički prevrati događaju bez žrtava. Ljudi žive svoje živote, a državni sistem kako-tako ipak funkcioniše.
U Gvineji Bisao najveći problem su loši putevi, infrastruktura i korupcija. Puteve sada grade uz kinesku pomoć, pa se na ulazima i izlazima iz prestonice mogu videti spomenici zahvalnosti Kini. Država nije velika, pa mislim da će za nekoliko godina većina glavnih trasa biti u dobrom stanju. Sada je glavni put koji vodi iz prestonice Bisao za drugi po veličini grad Bafatu prava auto-strada rupa i rupčaga. To je razlog zašto je rentiranje automobila izuzetno skupo, jer većina vlasnika pristojnih automobila ne želi da svoje mezimce rastura po ovom putu. Jedva sam uspeo da pronađem čoveka koji je pristao da mi iznajmi stari izraubovan džip po „povoljnoj“ ceni. Platio sam ga više nego što sam planirao, i to neobičnim noćenjem: baš se na tom drumu po treći put pokvario, i to usred noći. Prespavao sam u autu posred rupa, u oblaku crvene afričke prašine zamišljajući kako će, možda već za nekoliko godina, Kinezi ovuda postaviti besprekoran asfalt, a ovakve avanture biti stvar prošlosti.
Loši putevi i duhovi
To što su putevi loši, ne znači da na njima nema saobraćaja. Naprotiv, tuda jure rasklimatani i pretrpani minibusevi i kamioni. Gvinejci su se tako izvežbali da voze po rupama, pa se čini kao da je to ovde posebna sportska disciplina, u kojoj su oni, naravno, svetski šampioni. Tačno znaju koju rupu mogu sa koje strane da zaobiđu, koju mogu da opkorače točkovima, a koju da prelete samo ako dodaju gas. Povremeno se takva vožnja završava neplaniranim preletanjem vozila u žbunje. Kada se dogode nesreće, uvek će stati da jedno drugom pomognu. U predelima Afrike u kojima je stara religija, animizam (verovanje u duhove), dominantna, u slučaju nesreće povređenima je pametnije da pobegnu glavom bez obzira nego da sačekaju pomoć, jer se događa da ih meštani dotuku batinama. To je zbog verovanja da su nesreću izazvali duhovi, te da onaj ko preživi može da izazove bes onostranih stvorenja.
Religija
Gvineja Bisao je religijski raznovrsnija i tolerantnija od većine zemalja regiona. U njoj živi četrdeset pet odsto muslimana, dvadestak odsto su hrišćani, a trideset do četrdeset animisti. Pohvalno je što je barem negde sačuvana stara autentična afrička religija, čiji se tragovi jasno osećaju i kod hrišćana i muslimana. Ovakva verska raznovrsnost učinila je Gvineju neobično tolerantnom, gde nije potrebno da se žene oblače od glave do pete i skrivaju kosu i lice.
Novi aerodrom u prestonici sređen je pod konac. Bio sam jedan od prvih putnika koji je sa njega poleteo, jedva petnaestak dana po otvaranju. Veliki je kontrast izneđu besprekorne aerodromske zgrade i prašnjavog grada koji je okružuje, kontrast koji najavljuje razliku koju donosi budućnost u odnosu na skromnu sadašnjost.
Bezbedna zemlja
Da li nas u Evropi treba da interesuje ko je i kako dospeo na vlast u Gvineji Bisao? Čvrsto sam uveren da je to samo i isključivo pitanje za ljude koji tamo žive, naročito ako nikoga ne ugrožavaju. Tokom proputovanja skoro svim regionima ove države postalo mi je jasno da nema anarhije, da je bezbednost na začuđujuće visokom nivou, mnogo iznad okolnih država i regiona punih turista. Putnici kao ja najviše se boje demokratije, koja se pretvori u pljačkašku anarhiju. U Gambiji, turističkoj meki za Engleze i druge Evropljane, putnici su svakodnevno više desetina puta izloženi raznim vrstama iznuda što od meštana, što od državnih organa. Ostaju zaštićeni samo oni zatvoreni u luksuzne hotele, koji ne izlaze na ulicu, niti se upuštaju u upoznavanje afričkog bogatstva. U Gvineji Bisao toga uglavnom nema, a plaže na ostrvima arhipelaga Bijagos među najlepšim su na svetu.
Po zvaničnim međunarodnim statistikama, Gvineja Bisao je među najkorumpiranijim državama planete. Ali za dvadeset dana u ovoj državi to nisam primetio. Jedini put kada sam zbog nezgodne situacije, o kojoj ću detaljno pisati u posebnom tekstu, došao u kandže korumpiranih policajaca na egzotičnim ostrvima Bijagos arhipelaga, lično je ministar inostranih poslova Žan Veira urgirao da se ta neprijatna situacija ekspresno razreši, a meni poželeo prijatno putovanje. Nova traniziciona vlada sa generalom Hortom na čelu na visoko mesto svojih ciljeva stavila je iskorenjivanje korupcije, mada to, svakako, nije lak zadatak. Gospodin Veira je prijatelj Srbije, boravio je u Beogradu i spreman je da pomogne našim ljudima koji ovde upadnu u nevolju, što je u mom slučaju, verujem, bio samo nesrećni splet okolnosti.
Gvineja Bisao ima najlepše plaže Zapadne Afrike, izuzetno bogatu kulturu sa neobičnom festivalima. Ova država nije, kao mnoge druge, dobila svoju nezavisnost dobrom voljom kolonizatora, već se za nju krvavo izborila. Nacionalni parkovi su bogati raznovrsnim životinjskim svetom, od šimpanzi i slonova do jedinstvenih nilskih konja, koji samo ovde žive u slanoj vodi. Gradovi čuvaju arhitektonsko nasleđe kolonijalizma, predivne i očuvane zgrade kao malo gde u Africi. Gvineja Bisao bi mogla da bude zemlja iz snova, prvoklasna turistička destinacija. Od srca im želim da do tog cilja dosegnu, ali nije sve na njima. Nešto je i na nama, koji smo svojim očima videli i dušom osetili da je ovo bezbedna zemlja vredna pažnje.
