BEČ - Austrougarska vojska nije uvek poštovala ratna pravila i treba više istražiti ratne zločine Prvog svetskog rata, izjavila je austrijska istoričarka Tamara Šeer, koja predaje na bečkom Ludvig Bolcman institutu.
Ona je, u intervjuu bečkom dnevniku "Standard", kazala da se do sada uglavnom razgovaralo samo o uzrocima Prvog svetskog rata i da će u sledećoj fazi biti reči o broju žrtava, zločinima na svim stranama.
Šeer je naglasila da je važno da se raspravlja o tim pitanjima jer ne postoje nikakva naučna istraživanja od strane Austrougarske zaposednutim teritorijama, to jest Srbiji, Crnoj Gori, Poljskoj, severnoj Italiji i Albaniji, iako postoji dovoljno izvora.
Ona je podsetila da je Austro-ugarska bila potpisnik Haškog ratnog prava, dok Srbija to nije bila, te je Austrougarska smatrala da ne mora toga da se drži ako ratuje u jednoj zemlji koja nije potpisnik.
Šeer je rekla da je tokom sukoba dolazilo do uzimanja taoca, kako bi se stanovništvo ucenilo na određeno ponašanje.
"Kada bi Austrijanci ulazili u jedno selo, u kojem se stanovništvo predalo, uzimali su taoce, pretežno najuglednije osobe, to jest gradonačelnika i sveštenika, da bi poručili da će, ako se ukaže bilo kakvi otpor, da ih streljaju. Oni su držani danima, a ponekad i više meseci, kao taoci. To se činilo I da se izdejstvuje predaja oružja, a kada bi se pronašlo naoružanje, dešavalo se da bi taoci bili streljani. Takođe je prećeno streljanjem taoca I ako stanovništvo nije želelo da preda namirnice", objasnila je Šeerova.
Upitana da li je bilo pravnih posledica za ove zločine Šeer je rekla da je posle povlačenja iz Srbije nekoliko oficira bilo pritvoreno par meseci I istraživano da li I koji su zločini počinjeni.
"Do sada nema naučnog istraživanja o ratnim zločinima, samo pojedini izveštaji. O taocima je, na primer, raniji načelnik Generalštava u Srbiji Hugo Kerhnave pisao da je broj streljanih u zaposednutim teritorijama, to jest Srbiji I Crnoj Gori od kraja 1915 do početka 1916., mogao biti 6.000 do 7.000. On je preneo I da su samo dva do tri odsto tih ljudi bili taoci", dodala je ona.
Šeer objašnjava da se može pretpostaviti da su streljani bili civili, ali je moguće da su to i sopstveni vojnici, to jest dezerteri ili ratni zarobljenici, zbog čega je bitno da se to istraži naučno.
Vezano za najveći ratni zločin austrougarske vojske u Srbiji, u Šapcu, Šeer je objasnila da je vojska, kao reakcija na napad, posle predaje, ubila civile.
"Još uvek ne postoji naučni rad o tome. Ne razumem što se ne udruže dvoje, troje ljudi I sagledaju izvore, jer oni postoje. Boli me kada čujem, na jednoj strani, da Austrougarska nije tako nešto nikada učinila, a onda sa druge strane da je jasno da je vojska monarhije bila zločinačka", istakla je ona.
Šeer je objasnila da posle Prvog svetskog nije bilo studije izvora, jer nije bilo pristupa dokumentima, te da je 20-tih i 30-tih godina prošlog veka bilo puno publikacija, koje su bile često politički motivisane.
"Tek poslednjih godina postoje idealni uslovi, i moguće je istraživati u arhivima Mađarske i Srbije. Oni do sada nisu nikada bili tako otvoreni", ocenila je ona dodajući da postoji I jezički problem, zbog kojeg bi istraživanje zločina Velikog rata bio projekat koji ne bi mogao da obavi pojedinac, već grupa istoričara.
Upitana šta su to bili "internirci" Šeer je objasnila da se radilo o Srbima za koje nisu postojali dokazi, a za koje se pretpostavljalo se da bi mogli da deluju protiv monarhije, pa su iz predostrožnosti odvođeni i zatvarani daleko od svojih domova. Ona podseća da su postojali logori, recimo u Vajdhofen an der Taja, i da su internirci korišćeni kao radna snaga, koja je slana širom zemlje.
Ona je ukazala da Austrijanci, što je za njih čudno, očigledno nisu vodili detaljnu evidenciju o internircima, pre svega jer se mislimo da će rat kratko trajati, ali i zato što nije postojao interes da to dopre u javnost.
