Ovaj vedri dečak rođen je bez ruku, jedna noga mu je zakrivljena, a na drugoj su spojeni prsti. Uprkos svemu, on samostalno jede, vozi motor, igra igrice, pliva, crta, piše...
Ismailovi roditelji kažu da im nije bilo jednostavno kada su im lekari saopštili da je njihovo dete rođeno bez ruku.Majka Elmina priseća se trudnoće, tokom koje je obišla brojne ginekologe, jer je, kako kaže, imala neki čudan predosećaj.
"Obišla sam razne doktore, ali mi niko nije rekao da moj Ismail nema ruke", priseća se ona. Zbog toga je bio prevelik šok kada su njen sto nakon porođaja okupirali doktori, postavljajući joj brojna pitanja.
"Nisam imala snage ni da govorim, a oni su me zasipali pitanjima. Shvatila sam da se nešto dešava. Slučajno sam se okrenula i, kada sam videla da kupaju moje dete držeći ga za noge, jer nije imao ruke, doživela sam šok", govori Elmina. Ipak, kaže da bi njena odluka da iznese trudnoću bila jednako čvrsta i da je ranije saznala da nosi dete bez ruku, ali bi svakako bila spremnija na tu situaciju. Ali, Ismailova želja za životom, učenjem i nedopuštanje da mu se kaže da on nešto nije u mogućnosti uraditi samostalno, njegove roditelje čini hrabrim i veoma ponosnim. Ali, kaže Elmina, bilo je i teških trenutaka, kada je Ismail spoznavao da nema ruke i postavljao mnoštvo pitanja.
"Tražio je od mene i muža da mu damo svoje ruke, da vidi kako to izgleda kada se imaju ruke. To su bili najteži trenuci u našim životima, kada bi nas upitao hoće li mu ikada narasti ruke ili kada je tražio da mu damo svoje ruke da i on nas zagrli", priseća se ona.
Ismet ističe kako je bilo teško dok njegov sin nije spoznao ravnotežu, a onda se sam dao u otkrivanje onoga šta može da uradi, a posle se ispostavilo da je to skoro sve."Jedino je teško što ne može samostalno da ide u kupatilo. Sve ostalo, verujte, radi sam. To je dete bez barijera", kaže Ismet i dodaje da Ismaila pogodi kada ga neko pita za ruke.
Dečak je pun života i želje za spoznajom okoline i ne miruje. U jednom trenutku slagao je šine, onda je igrao fudbal, večerao, sam sebi sipao vodu… Veselo govori da najviše uživa igrajući se džipovima, ali voli igrati i “plejstejšn”. "Volim sa tatom da igram igrice, plivam, ali i družim se s decom u vrtiću", kaže nam Ismail. U martu će krenuti u malu školu, što će, kako kažu roditelji, biti novi izazov za sve njih. Ali, dosadašnje iskustvo i njegova snalažljivost ulivaju im optimizam da će Ismail biti uspešan učenik i da će ga drugovi iz razreda prihvatiti.
Ismailove roditelje posebno boli što su, kada su odlučili da ga uključe s ostalom decom i upišu u vrtiće, doživeli neprijatne situacije i odbijanje brojnih vrtića u Zenici.
"Odbilo nas je pet vrtića u gradu, niko ga nije želio. Samo su divni ljudi u vrtiću “Sindbad” otvorili svoja vrata i posvetili pažnju našem detetu, na čemu ćemo im doživotno biti zahvalni", kažu roditelji.Ismail se ove godine priključio Plivačkom klubu Spid iz Sarajeva. Njegov trener Amel Kapo, osim što ga je naučio plivati, uspeo je da ga oslobodi straha od vode.
"Nije bilo jednostavno na početku, imao sam ogromnu odgovornost. Ispočetka sam i ja stavljao ruke iza leđa da bih mu se približio. Danas, kada sve sagledamo, njegov napredak je ogroman", kaže Kapo i dodaje da Ismail nakon časova sam izađe iz bazena.
(Avaz.ba)
