Haški tribunal sa radom prestaje 31. decembra 2017, a suštinski/formalno nastavlja sa radom pod imenom MICT. Žalbenom presudom protiv šestorke stavlja se tačka na ukupne procese koji su u Holandiji vođeni protiv Hrvata.
Nekadašnji predsednik „lijepe naše“ Franjo Tuđman, Gojko Šušak, ministar odbrane u Vladi Republike Hrvatske (1991-1998) i Janko Bobetko, načelnik Glavnog stožera oružanih snaga RH (1992-1995) nepravosnažnom presudom iz maja 2013. jesu proglašeni za učesnike udruženog zločinačkog poduhvata u svrhu etničkog čišćenja delova BiH. Ali, proširenje odgovornosti na danas pokojno ratno rukovodstvo Hrvatske ostalo je da visi u vazduhu.
Jadranko Prlić, Bruno Stojić, Slobodan Praljak, Milivoj Petković, Valentin Ćorić i Berislav Pušić su prvostepenom presudom osuđeni na ukupno 111 godina zatvora, a tročlano sudsko veće je preglasavanjem (u manjini ostao sudija Žan Klod Antoneti) zaključilo da je sukob u BiH bio međunarodni. „Hrvatska je bila uključena u udruženi zločinaćki poduhvat i agresiju na drugu zemlju s ciljem pripojenja dela njene teritorije“, izrečeno je 2013.
Naravno, Hrvati, kao i svi drugi učesnici sukoba devedesetih, smatraju da je optužnica politički postavljena jer se ne sudi počiniocima kaznenih dela već se diskredituje njihova celokupna politika. Herceg-Bosna (osnovana 18. novembra 1991, delimično u granicama hrvatske Banovine iz 1939.) je, kažu, proglašena ne da bi se prikljućila Hrvatskoj, koja je tog dana proživljavala pad Vukovara, već da Hrvati u BiH ne bi doživeli istu ili još goru sudbinu.
Advokat Anto Nobilo, koji važi za demistifikatora novokomponovane domovinske istorije više od svih istoričara zajedno, nema dileme da je Hrvatska u ovom procesu zatečena u nečasnoj ulozi.
- U presudi verovatno neće decidno stajati da je Hrvatska agresor na BiH, ali će rat u BiH sigurno biti okarakterisan kao međunarodni oružani sukob, iz čega će svima biti jasno da Hrvatska nije ratovala kod kuće.
Biti optužen za zločinački poduhvat u odbrambenom ratu je apsurd sam po sebi, tvrde oponenti, iako je svima dobro poznato da je izgradnja države na bosanskoj zemlji bila lična opsesija Tuđmana.
Herbert Okun, pomoćnik kopredsedavajućeg Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji, izjavio je da je Tuđman smatrao da se plan proširenja hrvatskih granica mora ostvariti, ili direktno ili pripajanjem Herceg-Bosne Hrvatskoj „na ovaj ili onaj način“. Veće je naglasilo da je prvi čelnik nezavisne Hrvatske „u periodu od januara 1993. do marta 1994. bio preokupiran granicama Hrvatske i Banovine Hrvatske“.
Haško tužilaštvo je u nekoliko navrata ponovilo i da je Tuđmanove stenograme ukrstilo sa dnevnicima Ratka Mladića, koji su pronađeni u kući njegovog sina Darka, iz čega je, zaključeno je, jasno kako su Mladić i Radovan Karadžić, s jedne, a Prlić i Praljak, s druge strane, najmanje tokom dva susreta u Mađarskoj i Crnoj Gori „materijalizovali Tuđmanove ‘iskrene i dobrohotne’ namere prema jedinstvenoj i celovitoj BiH”.
Hrvatska je do sada, preko oslobađanja generala Ante Gotovine i drugih, izbegla međunarodne pravno-političke posledice. Ipak, odlučujući faktor oslobađanja nije bilo njeno lobiranje, kako se dičila, već „širi interesi“.
Zagreb je tri puta pokušao direktno da interveniše i u slučaju Prlić kroz zahteve za prisustvo suđenju – jednom u toku prvostepenog postupka, dva puta nakon izrečene presude. Od haških sudija je traženo da ukinu institut udruženog zločinačkog poduhvata i postavke međunarodnog konflikta - deo presude koji označava Hrvatsku kao agresora u BiH, a Tuđmana i druge hrvatske zvaničnike kao učesnike UZP.
Valja primetiti da se Hrvatska pritom nije bavila (niti ih je to zanimalo, kažu Hrvati u BiH) odgovornošću Prlića i drugih. Kao dokaz, između ostalog, nude tajno snimljen razgovor nekadašnjeg premijera Zorana Milanovića koji je rekao da će Hrvatska uspeti da anulira udruženi zločinački poduhvat i deo oko agresije Hrvatske, a da će šestorka “ipak biti presuđena”, na istih 111 godina robije, manje ili više, što, u konačnom, očigledno i nije važno za zvanični Zagreb. Nedovoljno za nedela počinjena u Mostaru, Prozoru, Gornjem Vakufu, Jablanici, Čapljini, Ljubuškom, Varešu, Stocu... dovoljno za novo podizanje tenzija u regionu.
Kurir rs./B.M.
