"REPREZENTACIJA MI JE NAJLEPŠA I NAJBOLNIJA TEMA" Jedan od najboljih igrača u ISTORIJI Srbije otvorio dušu: Kada sam mislio da više nema sna, pojavila se Zvezda

Pre deset godina čitava Srbija živela je za jedan sport koji je pre i posle toga ostao na marginama fudbala, košarke, vaterpola, odbojke, rukometa i ostalih... Te 2016. godine, cela nacija pratila je futsal reprezentaciju Srbije na Evropskom prvenstvu koje se igralo u Beogradskoj areni i na kom su „orlovi“ završili četvrti.

Kocić je sa nama prošao kroz svoju karijeru koja je bila bogata, a i dalje traje.

Za početak, reci nam, kakve emocije kod tebe budi reprezentacija?

- Reprezentacija je najlepša i najbolnija tema što se mene lično tiče. Debi nikada neću zaboraviti, dao sam tri gola na debiju protiv Rumunije. Izgubili smo 6:3, ali znaš kao, ja sam dao tri gola (smeh). Tadašnji selektor Aca Kovačević odveo me je sa strane i rekao, ‘znam da smo izgubili utakmicu, ali ti si pokazao kvalitet, od sada si deo cele ove priče‘. Tako je i bilo, od 2007. godine posle Eura u Portugalu postao sam standardan u reprezentaciji - počeo je priču Kocić, pa dodao:

- Ja reprezentaciju delim na period do Arene i posle Arene. Tih desetak godina sa Acom Kovačevićem je bilo nešto najlepše što sam doživeo u futsalu. Svako okupljanje smo čekali, atmosfera je bila fenomenalna, družili smo se svi i bili smo kao jedan.

Istorijski uspeh

Ta Arena 2016. godine bila je zaista za pamćenje. Kako se ti sećaš toga?

- Kada je bila hala koju je trebalo da predložimo ljudima iz UEFA, mi igrači smo molili, samo nemoj Arena da bude. Mislili smo biće sablasno, prazno, molili smo ih za Pionir. Da dođe hiljadu, dve ljudi, neće to biti strašno. Ubedili su nas da će marketing biti dobar i da će biti ljudi, a skratila se Arena na malo više od pola. Na kraju je došlo do toga da molimo da se proširi i sigurni smo da bi sve bilo puno, ali to nije bilo moguće - istakao je Cipi, pa u dahu nastavio:

- Znali smo da Sloveniju moramo da dobijemo, to nam je bio cilj. Bili smo realni, nemoj da se obrukamo, igra se u Srbiji, da posle grupa budemo navijači, to bi bio debakl. Dobili smo Sloveniju, pa kad smo pobedili i Portugal, onda je već došlo do problema. Šta ćemo sad?!

Usledio je epski meč protiv Ukrajine. Kako se sećaš čuvenog gola Simića?

- Producenti i režiseri ne bi osmislili takav kraj. Perić pravi onaj dribling, daje savršen pas za Simića, Sima hvata poluvolej i pogađa. Ma, nestvarno. Što je rekao komentator Nemanja Matić: „Suze Marka Perića za istoriju“. E, tako je svima bilo. Ušli smo u svlačionicu i rekli smo, uspeli smo!

Protiv Rusije je malo falilo da se dođe do finala. Da li ti je to najteža utakmica u karijeri?

- Imao sam tu šansu pred kraj, slobodnjak ili indirekt, šta je već bilo. Tražio sam da ja šutnem, bio sam siguran da ću dati gol, golman je odbranio, otišlo se u produžetak i izgubili smo. Mesec dana posle te utakmice meni je sve prolazilo kroz glavu, nisam mogao da se oporavim. Šteta, ali dali smo naš maksimum.

Da li smatraš da ste mogli bar do bronze protiv Kazahstana?

- Pali smo psihički i nismo imali dužu klupu. Da je Rakić bio malo stariji, da nam je tu bio Joca Lazarević koji se kasnije pojavio… Možda bismo mogli da dobijemo. Izgubili smo od Kazahstana, ja nisam mogao da dođem sebi mesec dana. Bilo mi je krivo, ali sam bio i ponosan. Znali smo da smo uradili pravu stvar u svojoj zemlji! 

Promene, pa problemi

Rekao si da reprezentaciju deliš na pre i posle Arene, šta se to dešavalo nakon Eura u Beogradu?

- Aca je otišao i onda su krenuli problemi. Došla je neka nova garnitura ljudi i sve su promenili iz korena. Akcenat je bio na fizičkoj spremi, na disciplini, još nekim stvarima koje su za mene lično gluposti. Postalo je okupljanje reprezentacije kao da sam po kazni tu. Ne možemo da idemo jedan kod drugog u sobu, nema igranja karata… Sve ono što je nas očuvalo i što nam je donelo rezultat. Banalne stvari, ustajemo sa doručka, neko je povukao stolicu, odmah krene ‘e, nemoj da škripite, to namerno radite‘. Neke nebuloze… Selektor je bio Goran Ivančić, promenio je sve, krenuli su loši rezultati i mi smo ulazili u neke probleme.

Šta je konkretno sve bio problem?

- Pokvarili su se odnosi, meni je bilo sve teže i mučnije za igranje. Kada su rezultati bili lošiji, išle su priče da nećemo da igramo. Ja sam ga pitao, šta znači neću da igram. Dođem iz Rusije, putujem 5.000 kilometara, ostavim ženu i dete i ja neću da igram… Na kraju je on mene oterao na pravdi Boga što se mene tiče. Način je bio ružan i posle svega sam zaslužio da ne idu neke gluposti koje nisu istinite. Ja sam rekao, dokle god je on tu, ja više neću igrati za reprezentaciju.

Ipak, vratio si se u nacionalni tim kada je selektor postao Dejan Majes, šta se tada dešavalo?

- Posle serije loših rezultata on je sklonjen i došao je Dejan Majes koji me je zvao na telefon da ja dođem u reprezentaciju, a govorio je da on nije za to. Neverovatno… Ja sam rekao da ovo prvi put doživljavam, da me neko zove, a da nije za to da ja budem u reprezentaciji. Pričao sam sa Bojanom Đurom Pavićevićem, vratio sam se jer volim da igram za reprezentaciju. Otišli smo na Svetsko prvenstvo, odigrali jako dobro. Izašli smo iz teške grupe sa Argentinom, Iranom i Amerikom, došli do osmine finala gde smo izgubili od Portugala posle produžetaka. Posle je došlo Evropsko prvenstvo, možda i najgore koje smo ikada odigrali… Od tog trenutka sam bio bez poziva, više mi se niko nije javio. Zbog toga i kažem, imao sam i najlepše i najružnije i tužnije momente, ali ne žalim ni za tim. Ne kajem se ni zbog jedne odluke - zaključio je Mladen Kocić. 

Pršić pao, a Ciga…

Rikardinjo je protiv Srbije 2016. dao jedan od najlepših golova u istoriji futsala kada je na nestvaran način prošao Marka Pršića i pogodio mrežu Aksentijevića. Svi imaju neku anegdotu za taj gol, da li je imaš i ti?

- Neverovatno šta je Rikardinjo tada uradio, hteo sam i ja da mu aplaudiram, ali ne ide, na terenu sam. Poluvreme, Pršić je pao, bio u nokdaunu, mi ga taman malo podignemo, da izađemo iz svlačionice, kad pojavljuje se Ciga Knežević i kaže: „Ajde, šta ti je, već imaš više pregleda na Jutjubu nego Severina na jahti“. Svi smo popadali od smeha. 

Dolazak u Zvezdu dečački san

Sada si igrač Crvene zvezde, da li ti je to neko ostvarenje sna?

- Kad sam više mislio da nema više sna i cilja u futsalu pojavila se Crvena zvezda, klub za koji navijam od malih nogu. Nadam se da ću na kraju karijere, sada kada sam spojio lepo i korisno, uspeti da zajedno sa saigračima vratim Zvezdu tamo gde joj je i mesto.

Kompletan intervju sa Mladenom Kocićem možete pogledati u sledećem snimku...

 BONUS VIDEO: