"ZA MENE JE TO NAČIN ŽIVOTA" Marija krenula od nule, borila se protiv vetrenjača, prošla trnovit put, pa ušla u istoriju srpskog sporta! Ovo je njena priča!

Kada govorimo o ženskom futsalu u Srbiji, ime koje ide rame uz rame sa ovom temom definitivno je Marija Armuš. Futsal fanatik, devojka koja je uz Barbaru Izgarević, a zatim i par saradnika, ljubav prema futsalu razvila u promociju ovog sporta u konkurenciji žena, definitivno je morala da se nađe u serijalu „nedelja ženskog futsala“ u projektu „Mali fudbal, velike priče“.

Sam početak

Kako je sve počelo? Odakle Marija Armuš u svetu futsala? I odakle uopšte ljubav prema futsalu?

- Prvo želim da ti se zahvalim u neka divna prošla vremena, koja su možda zaboravljena. Trebalo mi je malo da se prisetim koliko smo istorije ispisali… Ako gledamo sam početak, ljubav prema futsalu došla je kroz igranje ispred zgrade i školski tim. Prvi zvaničan kontakt sa futsalom bio je posle upisivanja Fakulteta organizacionih nauka. Izašla je lista, ja sam češljala Fejsbuk, izašao mi je ŽFK FON, njihove fotke iz Libana, Francuske, sa raznih turnira, kako igraju fudbal, basket… Ja sam bila oduševljena i nisam mogla da dočekam oktobar kako bih krenula na treninge, već sam ih kontaktirala i krajem avgusta, početkom septembra sam im se priključila. Posle godinu dana došlo je do smene u ekipi i ja sam postala kapiten.

- Sam početak, dakle, vezan je za FON, a profesor Lazović je bio tu, sa našom ekipom od starta, pa do penzije. Bilo je i drugih profesora sa ostalim ekipama, a sve uz podršku dekana Milana Martića koji je spajao obrazovanje i sport. Na taj način je veliki broj talentovanih sportista završilo FON. Sport povezuje ljude i tako bi uvek trebalo da bude. U ostalom, na taj način je nastao i KMF FON, Aleksandar Đoković i profesor Martić su sa jedne studentske ekipe prebacili u takmičarsku kada je dostigla taj nivo, a kasnije je tim osvojio i titulu, igrao Ligu šampiona.

- Ljubav prema futsalu… Ili je to možda način života, to je ono što nas je guralo napred. Generalno su u sportu jake emocije, prema igri, timu, saigračima… Gradi se karakter, dobijaš odgovornost. Za mene je futsal bukvalno način života! Mali teren, brza igra, jedan pogrešan potez i praviš veliku razliku. Zakasniš na pas, to ti je propuštena šansa za gol. To ti je rizik za poraz. Tako je i u životu, jedna pogrešna odluka odvede te na pogrešan kolosek, dok te dobra odvede u nešto pozitivno. Izlazak iz zone konfora, ideš jedan na jedan i biće ili neće biti. Postaješ šampion ili moraš da tražiš novu priliku. U futsalu je sve stvar tajminga, što znaš i sam… Ne postaviš se dobro, propuštaš priliku, budeš na pravo mesto u pravo vreme i postaješ šampion! Tako je bilo i na Euru 2016. godine kada je Miloš Simić dao gol Ukrajini u četvrtfinalu.

Krenuli ste od same nule, uputi naše čitaoce sa kakvim ste se sve problemima susretali na startu?

- Ja krenula na put šampiona, a ti me vratiš na početak (osmeh). To nisu bili problemi, već prepreke kojima se niko nije bavio. Nikom ženski futsal nije bio zanimljiv jer ništa nije dobijao za uzvrat. Ali, Barbari i meni je sve to bilo drugačije. Ako se vratimo na početak, svaka rečenica počeće sa Barbara i ja. Barbara Izgarević bila je kapiten DIF-a, a ja FON-a i mi smo pisale istoriju ženskog futsala, jer smo živele futsal kroz naše studentske timove.

- Barbara je bila kapiten DIF-a, ja FON-a. Oni su držali tron Studentske lige, mi smo tražili svoju šansu u inostranim takmičenjima. Osvajali smo turnire kao što su Euro Valensija, Istanbul… Tražili smo svoje mesto u Madridu koji nismo osvojili, ali nam je taj turnir bio motiv više da napredujemo. Ja sam, sve što sam učila na fakultetu, primenjivala na studentsku ekipu. Trudila sam se da imamo što više sponzora i donacija, imali smo puno treninga i bili smo na ivici, da se tada pravila futsal liga, sigurno bismo se takmičile.

Trnovit put

Kako se razvijao ženski futsal kod nas, a kako tvoja karijera?

- Da se vratimo malo unazad, 2015. godina, kraj Studentske lige, sve se odvija kod Steve Šegrta u Balkanskoj na sastanku. Negro bombone na stolu, sastanak za žensku Studentsku ligu, ko će s kim da igra i to, a on nam ponudi da se upišemo na jedan kurs posle kog smo Barbara i ja postale prve dve dame sa nacionalnom licencom, što nam je dalo vetar u leđa. Barbara je imala ambiciju da sa nekom muškom ekipom osvoji neki turnir ili ligu, a meni je sve bio vetar u leđa. Bile smo baš motivisane da dalje gazimo i svaki momenat nam je pratio drugi. Samo smo gazile napred! Do tog momenta bili smo rivali, ali zajednički cilj nas je odveo da mi dalje imamo tu sinergiju koja je gurala i ženski futsal ka napretku. Trenirali smo zajedno, posle smo išle i na turnire zajedno, napravile dobar tim. Na Euru 2016. godine bili smo volonteri za mlade, radile smo sa decom, organizovale izlazak sa igračima, smeštanje dece, škola fudbala i tako dalje… Sa te strane smo videle kako izgleda organizacija, dinamika posla, improvizacije… Sve živo! Ceo protokol kako izgleda organizovanje jednog takmičenja kao što je Evropsko prvenstvo. A, dve svlačionice od nas bile su reprezentacije, između ostalih i Srbija! Tako da smo tačno znale kako se ko oseća kad izlazi na teren. Maštale smo o tome kako i mi igramo Evropsko prvenstvo jednog dana i kako bi sve izgledalo u našoj režiji…

- E, za to Evropsko prvenstvo imam anegdotu da ti ispričam! Kraj Eura, mi na poklon dobijamo šorts, majicu, sve od predstavnika UEFA koji su radili na Evropskom prvenstvu… A, ja sam rekla, kapiten sam studentske ekipe, ne mogu da odem pred tim i kažem da sam uzela samo za sebe! Znači, 14 majica i šortseva nam treba! Bez toga ne idem! Oni su prihvatili, ali kroz šalu, a ja sam bila toliko uporna da su nam na kraju dali 14 garnitura! I to onih adidas, crvenih, mnogo lepih. Ja sam im objasnila da mi nastupamo svuda po Evropi, da ćemo igrati u tim dresovima, promovisati ih. Njima je to bilo urnebesno, zamisli, mi promovišemo UEFA i futsal…

Veza sa Hrvatskom

Imaš i neraskidivu vezu sa futsalerkama iz Hrvatske?

- Trudile smo se da pored podrške fakulteta imamo sve bolje uslove, a i ja sam na ličnom planu želela da napredujem kao lider. Osoba koja sam danas postala sam kroz naš proces sazrevanja i našu saradnju. Posle toga, Barbara i ja smo u maju ili junu, imali kvalifikacije za Evropske studentske igre u Zagrebu. Ali, mi smo bili štamparska greška, svi sportovi su postojali osim ženskog futsala! Mi smo upale na sastanak univerzitetskih timova, tražile svoje mesto, a sve je bilo tanko i na klimavim nogama… Nije se znalo da li ćemo otići u Zagreb. Mi smo bez obzira na to trenirale, a devojkama nismo smele da kažemo da postoji opcija da nećemo otići. Trenirale smo skoro svaki dan i ta barijera rivalstva se zauvek otklonila. Povezale smo tri, četiri rivalske ekipe, među kojima je postojala granica u druženju. Na kraju smo otišle u Zagreb, pomogao nam je Stefan Kovačević, nismo napravile rezultat, ali smo se povezale sa devojkama sa hrvatskog univerziteta i to će nama dalje da diktira karijeru.

- Petra Lerotić, Gabrijela Gajser i Tihana Nemčić, to su devojke sa kojima smo najviše komunicirale. Tihana je sada selektor ženske futsal reprezentacije Hrvatske, bila je pre i trener i kapiten, glavni pokretač njihovog univerzitetskog takmičenja. One su se takođe borile sa vetrenjačama, čistile su napuštenu halu samo da bi trenirale… Delili smo tu neku emociju i borbu za ženski futsal koja traje i dan danas. Nadam se da ćemo mi, koje smo bile okosnica lige, napraviti i zvaničnu žensku futsal ligu u Srbiji.

Lob koji se i dan danas pamti

- Na treninzima za univerzitetsku ekipu, kada si i ti dolazio da pomogneš, Barbara Izgarević te je lobovala, ako se sećaš, a to se i dan danas pamti (osmeh). To što te je lobovala na treningu samo govori u prilog tome koliko smo se mi ozbiljno spremale za to takmičenje u Zagrebu. To druženje sa Hrvaticama nas je spojilo, imale smo zajedničke borbe, bile smo podrška jedne drugima i shvatile smo da možemo mnogo toga da ostvarimo. Učestvovale smo na Zagreb Vinter Kupu, zatim i na Kutiji šibica, a i sam znaš koliko je to težak turnir.

- Sada, kada vratim film, prva neka pomoć došla je preko profesora Lazovića i Andrije Stankovića koji je tada bio u muškoj futsal reprezentaciji. Popularni Iniesta, legendarni igrač FON-a, on nas je učio osnovnim tehničkim stvarima, pokazivao nam je i kako da se zagrevamo za utakmicu. Kada je FON ušao u Prvu ligu, Barbara i ja smo ih pratile svuda i zapisivale šta rade na treninzima i utakmicama. Pratili smo kondicione treninge Vlade Radojičića, zatim rad Borka Surudžića, Ciga Knežević nam je pokazao „belgiju“ koju smo „prodali“ u Zagrebu na Univerzitetskim igrama… Milena Canović je prodala „belgiju“. Cana je bila i u FON-u i u univerzitetskoj reprezentaciji, zatim i selekciji Srbije, odigrala je prve kvalifikacije za Euro, porodila se, pa se vratila na teren za prve kvalifikacije za Svetsko prvenstvo prošle godine.

- Jedan od ljudi koji su nam puno pomogli i bez kog ne bi ništa bilo moguće je i Ljuba iz balona „Corn“ koji zna koliki smo fanatici. Osetio je tu energiju, bukvalno treći januar, otvara se balon, mi dolazimo, on kaže, lutke, vi stvarno niste normalne! Barbara i ja smo vežbali pas dokle god nismo dostigli neki nivo koji smo želeli, tu smo radile i golmanske treninge sa devojkama, kad god bi neko otkazao termin, a da je on bio plaćen, Ljuba bi nas zvao, a mi bismo kao osice doletele. Bile smo pozvane i na rođendan Kenedija, legende futsala! Što se tiče balona „Corn“ to je kolevka ženskog futsala u Srbiji!

- Neke anegdote iz Hrvatske su mi sada pale na pamet. Igrale smo Zagreb Vinter Kup i Kutiju šibica, na tim turnirima smo upoznali direktora Meteora futsala, za koji smo igrale dve sezone. Ambiciozno smo verovale da bismo mogle da otvorimo tržište, da se promoviše ženski futsal, da čuju sve te devojke koje su u našem krugu i da poveruju da i one mogu da igraju. Da to nije ništa nemoguće! Kasnije smo želele sve to da napravimo i kod nas. Ako je u Hrvatskoj bila liga, zašto ne bi bila i kod nas?! Nažalost, kod nas to i dalje nije na nekom nivou, bar se meni ne sviđa kako izgleda… Volela bih da to bude još mnogo bolje… E, što se tiče anegdota, u Zagreb smo išle iz dve grupe. Barbara je čekala drugu grupu, a te devojke su nam otkazale. Barbara se u sekundi setila Ivane i Zlate, koje su tada igrale za Univerzitet Novi Sad. Objasnila mi je, jel se sećaš one dve male brze, što idu kao muve bez glave?! One će nam sigurno pomoći! Mislila sam, pa kako ćemo da se uigramo sada sa njima?! I, mi ih pozovemo, one su kasnije bile i u reprezentaciji. Zlata je na kraju meni asistirala za prvi istorijski gol za Srbiju, a Ivana Malijar je, bar meni, u zlatnoj petorci!

- Kad god bismo pravile spisak, ko sve ide na turnir, prvo bi se stavile Tamara i Ema, to su kuće! Ako kuće mogu, onda gledamo da li možemo da se prijavimo za turnir. Strašne igračice su bile. Sve lokalne turnire koje smo igrali, tako bi nam počeli.

Rikardinjo i Ortiz

Imale su Marija i saigračice čast da upoznaju velikane futsala poput Rikardinja i Karlosa Ortiza.

- Uh, sad sam se setila još nečega, kako mi samo naviru sećanja… Kad smo bile u Madridu na turniru, 2017. godine, ja sam zvala Ortiza i on nam je omogućio da posetimo trening Inter Muvistara. Takođe, Jocki se Rikardinjo potpisao na patike. Posle toga, one su same igrale!

Otkrila je Marija ko je još bio velika podrška ženskom futsalu.

- Ako ne računamo reprezentaciju kao krunu, nama je najveći uspeh bio što smo igrale za Tempo Soft Kompanij. Balaban i Đelmaš su nam puno pomogli! Ništa nam nije falilo, koliko god smo bili amateri, osećali smo se kao najveći profesionalci! Takve smo uslove imali! Takođe, kasnije smo svi iz reprezentacije, manje, više, igrali za Velju Sind, na međunarodnim turnirima. Baš smo bile ponosne na taj momenat, znale smo ko od muškaraca igra za Velju Sind i ravnale smo se sa njima. Igrati za njega, bila je privilegija!

- Nakon dve godine u Hrvatskoj, želele smo da kod nas napravimo treninge, klub ili nešto slično… Na kraju smo dobile reprezentaciju! Gačić me je kontaktirao, želeo da se upoznamo, da vidimo kako bismo mi mogli da napravimo selektivne treninge. Ja sam ponudila da dođe na turnir koji se igrao tog vikenda, on se pojavio sa Majesom. Trebalo je da ostane na onom, čućemo se, ja sam odmah napela Majesa, rekla nema ništa čućemo se, mi utorkom i četvrtkom treniramo u balonu, a ti ako si slobodan, ja ću zvati sve devojke za koje znam da žele da uđu u futsal ili da su ga ikada igrale, da dođu, pa ti selektuj… I, tako je i bilo!

- Mi smo tada trenirale u „Corn-u“, a ubrzo je i Bojan Đura Pavićević shvatio da smo sve digle na neki nivo i prešli smo da treniramo u „Šumice“. Svi selektivni treninzi bili su u Beogradu, imali smo sjajne uslove, a uspeli smo i devojke iz Novog Sada i Niša dovedemo na par okupljanja. Napravila se selekcija devojaka koje su igrale te neke prve prijateljske utakmice. Mi smo Majesa stvarno prihvatili kada je 2021. postavljen za selektora. Dušan Matić nas je trenirao u Zagrebu, ali nije nam prijao njegov princip rada. Nismo kliknuli. Sa Majesom su svaki dan bile anegdote i kada su njega posle kvalifikacija prebacili u muški tim, tako je i stagnirala naša reprezentacija.

Istorijski gol

Dala si prvi gol u istoriji reprezentacije, kakav je to bio osećaj?

- Zadržaću se malo na toj Sloveniji, prvim utakmicama i istorijskom golu. Do tada smo bili rivali na terenu iz studentskih dana, Maša, Anica, Ana Veličković, Njanja, Tića, Barbara, Tamara, Ema, Jocka, Čana, Mila, ja, Zlata, Ivanica… Sve smo se družile! Istinski smo se povezale. Ali bili smo jako veliki tremaroši! U prvim minutima smo primale gol skoro uvek, pa tek onda počinjale da igramo. Majes se trudio da nam pomogne, da ne počinju mlađe devojke utakmice, da kreću najstarije, Maša, Anica, Čana… Mi primimo gol, on je brzo menjao, da se one resetuju, pa smo ulazile Zlata, Njanja, Jovana Stojanović i ja. Znam sa turnira kako Slovenske Gorice i Celje, te ekipe iz Slovenije igraju. Mi nismo prolazili na početku, ali sam na svoju ruku odigrala pas, prošla jedan na jedan sa golmanom, šutnula i kroz noge pogodila za prvi istorijski gol za Srbiju! To je stvarno bila kruna svega što sam do tada uradila!

- Sledeće su na red došle kvalifikacije, a o tome je već Majes pričao za vaš projekat.

- Ja ću samo kroz par anegdota da se dotaknem ove teme. Ti znaš kako su golmani ljudi specifični, pa je Mila želela da joj posvetimo vreme i pažnju. Na zagrevanju je uvek radio zvučnik zbog nje. Uvek je bilo veselo u „Šumicama“. Sećam se kada je prvi put Bojan Đura Pavićević došao na naš trening i kada nam je pokazivao kako da stojimo u odbrani, mislim da nijedna od nas nije disala koliko smo bile uzbuđene! Slušale smo to što priča, a kada nam je rekao koliki je zapravo napor bio da se napravi ženska selekcija, mi smo stvarno cenile njegove reči i trudile se maksimalno! Ali, te prve kvalifikacije bile su prevelik zalogaj za nas, pravo vatreno krštenje. Napraviti bilo šta bez lige, nije bilo realno… Mi jesmo trenirale četiri meseca, ali to nije dovoljno naspram tri reprezentacije koje dugo godina igraju futsal lige. Nas je trema pojela, u trenutku smo zaboravljale sve što znamo, kao da nam se noge odseku… Zbog toga je Majes i bio lud… Sećam se, na prvom meču na poluvremenu je Đura sišao da ga smiruje! Nije verovao da se mi toliko oduzmemo, da blokiramo totalno… Bio je težak period, ali smo pregurale, zajedno sa Majesom. To nas je i povezalo! Vraćale smo se posle utakmice, ajde što smo mi pale, ali je i on bio neraspoložen… Bukvalno je bilo, ajde da podignemo selektora. I, mi smo ga stvarno podigle! I bacale u vazduh! On je kukao, a, slomićete mi kičmu, ali je brzo i raspoloženje bilo daleko bolje. Posle, kad nas je Portugal pobedio 11:0, nastavile smo dalje. Imale smo veliku podršku Đure Pavićevića koji nam je rekao samo da nastavimo da radimo i da će sve doći na svoje. I, tako je i bilo. Nastavile smo sa treninzima, prijateljskim utakmicama… I desio se taj turnir u Zrenjaninu! Sve se namestilo, imale smo i Maru Vuković kao pojačanje i pravila je baš veliku razliku, a mi smo podigle pehar. Pobedile smo Češku, osvetile se za te kvalifikacije… To je bio jedan veliki korak napred.

- Uz podršku Đure Pavićevića, Dejana Majesa i Vladimira Prše Jovanovića, koji je pomagao Majesu u radu, nastavile smo još jače. Počeli su da insistiraju na sistemu 4-0 kako bismo bile konkurentne ostalim reprezentacijama, a mi smo tek savladale onaj 3-1 sistem i malo razbile tremu… Na kraju, čak nas je i korona zaustavila u napretku…

- Ona anegdota sa frižiderom, o kojoj je Majes pričao, desila se pred turnir u Brazilu za koji smo dobile poziv. On nas je naterao da se spremimo, skinemo po par kilograma, treniramo, budemo u najboljoj formi… Međutim, desila se ta korona, te je bilo sve teže i teže bilo šta pokrenuti…

- U tom trenutku, pored mog posla, bila sam angažovana u ŽFK Zemun, pomagala sam oko administracije, trenirala sa njima… Neđa je sam vodio devojke na turnire u Pljevljima, Bosni, Zagrebu, Rumuniji, Majdanpeku, Topoli… Svuda su nastupali i njegove devojčice imale su veliki broj trofeja. Tada su to bile devojčice, sada su već devojke. Jako dobru tehniku su imale, ja sam videla u njima potencijal i zajedno sa Majesom sam ih podržavala u svemu. One su igrale Superligu u velikom fudbalu, kao najmlađi tim. Neđa je uvek bio otvoren za saradnju, kao i TSC, oni su uvek puštali devojke na turnire, što ne mogu da kažem za ostale timove… Mnogi imaju problem da puste devojke, ali sa razlogom. Dok traje sezona jeste nezgodno igrati fudbal i futsal. Ali, mislim da može da se napravi da se ti kalendari koliko, toliko poklapaju, pa da devojke koje nisu pozvane u A selekciju ženskog fudbala, budu deo futsal selekcije. Time možemo samo još više da promovišemo ženski fudbal i futsal u Srbiji.

Posao u FSS

Trenutno si u Savezu, ostala si u futsalu, objasni našim čitaocima za šta si zadužena?

- Drago mi je što je usledio poziv Bojana Đure Pavićevića posle završenih master studija. Priključila sam se poziciji tim menadžera i smatram da mi je zaista tu mesto. Dobili smo i Sandru Sremčević na poziciji potpredsednice FSS, tu je ženski fudbal takođe dobio svoje mesto. Ona je veliki borac i radnik za ženski fudbal, a meni je drago što imamo toliki broj kvalitetnih ljudi koji se bore. Imamo i Ružu Ilić koja radi bazični fudbal i projekte sa UEFA pri Savezu. Lidija Stojkanović koja je sada selektorka. To su ljudi koji su došli na svoje mesto. To su ljudi koji su se edukovali i koji su došli tamo gde bi trebalo da budu. Naš sport može samo tako da potraje, ako takvi ljudi ostanu u svemu. Smatram da će i sve devojke koje su sa mnom nastupale u prvim kvalifikacijama na neki način da se uključe u rad. I Marina i Bojana, Jocka, Maša, Jovana… Andrijana Trišić Njanja takođe… Ona je u naše dve mlađe selekcije kondicioni trener, u U17 i U19 selekcijama. Završila je master na DIF-u. To su sve ljudi koji žive fudbal i futsal.

- Spomenula sam da smo nakon korone imali mali pad. Majes je prešao u mušku selekciju, a Prša Jovanović je ostao sa ženama da radi. Međutim, Prša je pored svojih turnira u Vrnjačkoj banji, na kojima su napredovale naše omladinske, ali i ženske futsal selekcije, imao puno posla. Bilo je nezgodno da isprati sve i da prati žensku ligu… Tu smo malo stagnirale, puno devojaka je otišlo preko da igra, a to su ugovori koje obavezuju devojke da ne mogu baš tek tako da dolaze na skupove… Te neke prepreke je sada potrebno ponovo savladati. Ja verujem da će Dejan Majes, koji je bio posvećen nekada, i sada biti posvećen, te da ćemo kroz selektivne treninge napraviti i seniorsku, ali i mladu reprezentaciju koje će moći da budu konkurentne. Ženski futsal napreduje, pored Evropskog prvenstva, sada su se igrale i kvalifikacije za Svetsko i mislim da ćemo kroz par godina i mi imati konkurentnu ekipu, te nastaviti tamo gde smo stali.

- Trenutno sam u Savezu tim menadžer futsal A selekcije, U23 ekipe, U19, U17, zatim ženske A selekcije futsala, a po potrebi pomažem koleginici sa ženskom U17 i U19 fudbalskom reprezentacijom. Ostala sam u onome što volim, mislim da mogu mnogo da doprinesem. Na FON-u sam bila potpredsednica sportske organizacije, putovali smo svuda, to je takođe bila jako velika odgovornost. Dosta stvari mi je pomoglo za moj posao, da mogu sa sigurnošću, bez poteškoća, savladam kako sistem funkcioniše. Od prvog dana sam se osetila kao da ovo radim godinama. Sve kolege su me prihvatile na lep način, imam divnu saradnju sa svima, osećam da me poštuju, da futsal ima svoje mesto u Savezu i da ćemo kroz neki naredni period da napravimo pomak što se tiče našeg sporta i nacionalnog tima.

Kako napred?!

Prošle godine je ženska liga Beograda brojala samo 4 kluba i organizacija je bila, iz mog ličnog ugla, ali i ugla ljudi sa kojima sam imao priliku da razgovaram i sarađujem, ispod svakog nivoa. Da li će se to promeniti u budućnosti i šta bi trebalo uraditi kako bi ženski futsal dobio na popularnosti?

- Futsal liga trenutno jeste ispod svakog nivoa. Sećam se, prve godine korone, to je bila nezvanična liga, a mi smo nastupale kao KMF FON, Vlada Lazić i Andrija Stanković su nas vodili i zaista smo ubedljivo dobijali. Nismo odigrali meč protiv Crvene zvezde, ta liga se nije završila, a to je bio pilot projekat koji je trebao da nam pomogne da dobijemo finansijska sredstva od Saveza za narednu godinu. Kasnije, kada sam ja postala tim menadžer, Đura Pavićević me je podržao u ideji da se pokrene futsal liga po regionima. Samo na taj način je moglo da se finansira, ako svaki region odgovori. Ja sam svakom klubu koji sam pozvala objasnila situaciju. Vojvodina nije mogla da ima predstavnika, zapad je imao Ekonomac, imao je još šest klubova, igrali su i Šabac i Loznica, bilo je stvarno dobro takmičenje… Ekonomac su pokrenule Mara Vuković i Mira Babić koje su imale dobru saradnju sa čelnicima kluba i to je mogla da bude mala akademija ženskog futsala. Međutim, to posle nije zaživelo i mislim da nam ta spona po regionima fali da bi to moglo da potraje. Na istoku su oni tada imali neke izbore, pa je to ostalo da će kasnije da se izjasne. I, na kraju je samo Beograd imao zvaničnu ligu i tu imamo Paju Gradića i Marića koji su se aktivirali, imamo GFK… Drago mi je što su bar oni istrajali i nadam se da ćemo vrlo brzo uspeti nešto da uradimo po tom pitanju. I tada je Đura Pavićević to podržao, želeo je da se pokrene, ali je Savez mogao da finansira samo ako krene po regionima. Pošto to nije bilo izvodljivo, mi smo probali i sledeće godine, zatim i naredne… Ali ostalo je na Beogradu… Nadam se da ćemo ove godine pokrenuti Smederevo, da ćemo aktivirati Leskovac i Čačak, Ekonomac, Loznicu, Šabac, Novi Sad… To su klubovi koji bi mogli da daju ženske futsal ekipe. Takođe, tu je i TSC, sa trenerom Fanđom, koji je divan čovek, imamo sjajnu saradnju. On je prošle godine, kada smo imali jako veliki problem sa igračicama, bio na raspolaganju! TSC je klub koji je bio otvoren prema futsalu od prvog dana.

- To spominjem jer je usklađivanje kalendara između fudbala i futsala veliki problem. Takođe, ta neka predrasuda usklađivanja fudbala i futsala… Tokom zimske pauze mnogi idu na turnire i to se i dan danas radi, tu ima prostora da se napravi regionalna liga koja će da bude finansirana od strane Saveza. Ali je glavni problem što moramo prve godine pokazati inicijativu na svakom regionu, a kada bismo to objedinili Savez bi mogao da istupi sa projektom.

- Popularizacija ženskog fudbala i futsala je proces. Nedavno smo radili jednu radionicu, ja sam takođe bila deo nje, bila je na temu toga da klubovi ne mogu odjednom da se podignu na viši nivo. Pojedini klubovi koji imaju lokalnu podršku, moći će na adekvatan način da poslože svoju strukturu i upravljanje stručnog štaba. Kada se stvori zdrava atmosfera, stvoriće se i uslovi da se izbacuju mlade igračice i klub će postati prava mašinerija. Kasnije će dolaziti i treneri, tim menadžeri… Sve devojke koje su igrale sa mnom Studentsku ligu, koje su živele futsal, ako se one aktiviraju, mi možemo da napravimo ozbiljnu futsal ligu i da doprinesemo tome. Jer to pripada nama, nikom drugom. Mi smo najviše dale i uživale u tome i samo mi možemo da budemo pokretači te ženske futsal lige.

- Na toj radionici smo se hvatali TV prava. U redu, TV prava, ali mi nemamo ni pune tribine, a posle sve dalje kreće od toga… Nikad nije manjkalo medijskog prostora, evo sada si ti celu nedelju posvetio ženskom futsalu, pre toga je isto radio i Sportindeks, kroz studentski sport, zatim Sportski žurnal… Nije manjkalo medijskog prostora, ali bitno je da se svi na pravi način uključimo! Evo možda još jedna stvar koja će pomoći, u razgovoru sa direktorom futsal selekcija Italije sam saznala da oni tamo imaju tri lige. Seriju A, Prvu i Drugu diviziju, a taj poslednji rang je po regionima definisan. Ja sam ga pitala, na koji način ste uspeli da omasovite ženski futsal. Njegov odgovor je bio – lokalna podrška, klubovi u gradu imaju podršku svih manjih zanatskih radnji, pekara i tako dalje… Bukvalno imaju 20 malih sponzora, imaju roditelje, prijatelje i svako je lično zvao svoje prijatelje da dođu na utakmicu. Znači nema ono, šeruješ na Instagramu, već svako uputi lični poziv. Na taj način se ljudi povežu, to je način na koji možemo da pridobijemo ljude za ženski fudbal i futsal.

- Možda je potrebno jedno radno telo koje će na adekvatan način da pristupi rešavanju tih nekih problema ženskog futsala. Da na adekvatan način uključi sve osobe koje su rade… Ja sam prva otvorena da me svako ko je rad da se angažuje oko ženskog futsala kontaktira, da probamo da napravimo malo veći pomak. Otvara se sve, tu su Evropsko i Svetsko prvenstvo, biće za nijansu lakše kvalifikacije, a neko domaćinstvo bi nam značilo da malo više pažnje posvetimo ženskom futsalu.

Kraj karijere

Marija Armuš je završila igračku karijeru, ali to nije bilo tako kao što se nadala da će biti.

- Kako sam zaista zamišljala da završim karijeru?! Pa tako što će doći neke mlađe devojke, bolje od nas… Nikolina Batinić, Milica Andrić, Milana Knežević, Lena Marjanović, da jedna Ivana Trbojević bude bolja od Barbare, zatim Mimi i Nina Čavić… Devojke koje su deset godina mlađe od nas, a da se ne oseti oscilacija u rezultatima. Međutim, nama se to desilo, ali hajde da naučimo najbolje iz toga… Da u budućnosti budemo konkurentni za Evropsko i Svetsko i stvarno se nadam da ćemo ostvariti plasman na neko takmičenje, to je neki sledeći cilj.

Najbolja petorka

- Prva petorka… Pa, na golu bi bile Mila Dujović ili Andrea Šipetić! Mrtva trka! One na isto gorivo rade! Mila može noktom da odbrani šut, Šipetić u špagi… Golmani su mi omiljena i posebna sorta ljudi. Uz njih, nema šta Barbara Izgarević, Nikolina Batinić, Ivana Malijar… To je otprilike ta ekipa. Mi smo nastupali i u Litvaniji, kada sam se ja opraštala, ne znam koliko smo minuta proveli zajedno, imali smo baš dosta prilika za gol, dale smo četiri gola i to je moja dobitna kombinacija.

Najbolje protivnice

- Ako izuzmemo devojke iz Portugala koje igraju svemirski fusal, u prijemu gaze loptu, sve rade par koraka ispred… Nabrojala bih devojke protiv kojih sam igrala u Zagrebu. To su Petra Lerotić, Sanja Sabo, Gabrijela Gajser, Monika Conjar, Melani Mihić, Perica Cicijelj, Nika Petarić… To su devojke koje bih pre volela u timu, nego protiv sebe…

Poruka za kraj, za sve devojke koje žele da se bave futsalom?

- Poslala bih poruku devojkama sa fudbala koje nemaju svoje mesto pod Suncem, da se oprobaju u futsalu i probaju sa nama da odu na Evropsko prvenstvo ili možda čak Svetsko. Možda je njihova sreća na petoparcu!

 BONUS VIDEO: