"DA SMO BILI MLAĐI TRI GODINE, POSTALI BISMO PRVACI EVROPE!" Legendarni kapiten Srbije otvorio dušu: Od prkosa u vreme NATO bombi do svetske elite!

Gospodin Pavićević bio je gost emisije "Svet malog fudbala", gde je u prvom delu govorio o svojoj klupskoj karijeri, koju je započeo u Voždu, nastavio u Tempo kompaniju, a onda s kultnim klubom Marbo, a posle i Marbo Intermecom ispisao istoriju futsala u Srbiji.

- Moja ljubav prema tada malom fudbalu, dok kasnije nije dobio zvanično ime futsal, počela je ispred zgrade. Kao i svi, tako sam i ja sa svojim društvom igrao ispred zgrada, kuća, u kraju... Po prašini, betonu... Dok sam bio mlađi, pre jedan ujutru nikada nisam mogao da dobijem termin u halama kao što su Banjica ili Šumice. Tolika je bila navala prema malom fudbalu. Igrao sam za reprezentaciju škole, Beograda, igrali smo fudbal svaki dan i po ceo dan - počeo je priču Bojan Đura Pavićević, pa dodao:

- U vreme NATO bombardovanja 1999. godine počeli su turniri kao prkos situaciji koja se dešava. Okupljali smo se u naselju Braća Jerković i napravili dobru ekipu koju smo nazvali Vožd. Ja sam imao 24-25 godina, mi smo u te starije igrače gledali tako da nismo mogli da verujemo šta ti ljudi rade i kako igraju taj mali fudbal. S loptom peticom, na betonu, ta kontrola lopte... Roki, Petrika, Pržulj... To su stvarno bili virtuozi! Odatle je taj žar u meni krenuo.

Nadimak

Bojan Pavićević, a nadimak Đura. Sve zanima kako je do toga došlo, a evo i objašnjenja iz prve ruke.

- To stvarno nema veze sa mojim imenom i prezimenom. Imao sam dvojicu komšija kada sam bio mali, jedan me je terao da navijam za Crvenu zvezdu, drugi za Partizan. Obojica su bili fanatici, ali ovaj za Partizan... Fanatik koji ne može da se zamisli! Kupovao mi je lopte, dresove... Ovaj nadimak nosim bukvalno od svoje druge godine, a dobio sam ga po Gajici Đuroviću, fudbaleru koji je igrao u Partizanu. Bilo je "ti ćeš biti kao on, kao Đura". I tako je to ostalo.

Turniri

S vremenom su i gospodin Pavićević i njegovi saigrači postali prepoznatljivi.

- Nisam igrao sve turnire, birao sam gde ću i šta ću da igram, a najčešće sam dolazio na poziv legendarnog Kenedija. On je bio pokretač svega, dovodio je najbolje igrače i svi su hteli njega da pobede. Moji saigrači su postali najbolji igrači na ovim prostorima. Zvali su ih specijalci, gde se oni pojave, tu drugi nisu imali šanse. Osvajali su 95% turnira, a onih pet bi gubili zbog umora, jer su taj dan već igrali na nekoliko mesta.

Posle Vožda usledio je period u Tempo kompaniju, a zatim i klub koji je ušao u legendu futsala - Marbo.

- Kao Tempo kompani uspeli smo da stignemo do prve lige, to je bila čuvena ekipa, igrali su Ciga Knežević, koji je doktor fudbala, Pržulj, Tofa, Raja nam je pomogao za baraž, Miško Bogdanović, Sale Milenović, Deni Smiljanić, Paja Gradić... Sve legende od igrača, ne bih da nekog preskočim! Tempo kompani je bio začetak nekog modernog futsala, trajao je do 2003. godine, kada sam ja napravio Marbo - otkrio je Pavićević, a zatim u dahu nastavio:

- Imao sam viziju. Pola života je futsal deo mene, preozbiljan sam bio i previše sam to voleo, pa sam tako i napravio Marbo. Seo sam i napravio dogovor s ljudima koji su bili vlasnici kompanije "Marbo", jedan od njih je i moj prijatelj koji je igrao turnire s nama Andrej Jovanović. Doveo sam najbolje igrače koji su tada igrali. Predrag Rajić, po meni uvek broj jedan što se tiče futsalera, Šošo, Borojević, Dimić... Da ih ne nabrajam sad redom. Tofovski i Miško Bogdanović su ostali tu, svi su reprezentativci bili. Ja sam skockao ekipu do te mere da nam niko nije mogao ništa. Svi su pokušavali, ali nisu mogli ništa. A tada je bilo neviđenih majstora u Srbiji, plus smo ligu igrali sa Crnom Gorom gde su vrlo nezgodna gostovanja bila.

Marbo je bio totalno osveženje za futsal na ovim prostorima.

- Plate u Marbu su bile redovne, igrači su mogli lepo da žive od njih, a dogovarali smo se na reč i nikada dan nije zakasnila. Imali smo ekonoma koji je prao stvari, našu kancelariju, opremu koja je čekala igrače u svlačionici. Njihovo je bilo samo da dođu i igraju. Doveo sam to na nivo najvećeg mogućeg profesionalizma u Srbiji.

Beogradski derbi

Kultni su u to vreme bili okršaji Marba i Konjarnika koje imaju posebno mesto u srcu Bojana Pavićevića.

- Jedan od najvećih derbija koji smo imali bio je okršaj Marba i Konjarnika. To su bile pune hale, dve beogradske ekipe, najbolje u tom trenutku. Pokojni Miša Protekta, koji je podržavao Konjarnik, doveo najbolje crnogorske igrače, zatim futsalere iz Niša. U Marbu su igrali najbolji igrači iz Srbije... Mislim da se ti derbiji više neće ponoviti.

Liga šampiona

Dominacija je dovela i do Lige šampiona, a ona u hali Pionir 2006. godine bila je kultna.

- U svakom trenutku ja sam vodio klub, igrao i bavio se čitavom organizacijom o kojoj mi sad pričamo. Marketing, dolazak navijača u halu, dovođenje futsala u halu Pionir, prenos utakmica na televiziji Pink... Na toj Ligi šampiona se pravi pečat, tu svi turnirski igrači dolaze na jednu veliku scenu. Bili su poznati u Marbu, a mi smo napravili od njih futsal zvezde.

Marbo je tada odigrao kultne mečeve protiv Dinama iz Moskve, kog je šokirao (4:4), ali i ukrajinskog Šahtjora i belgijske Šarloe.

- Pričao sam sa saigračima i došli smo do zaključka da je nama falilo tri do pet godina da budemo mlađi i da napravimo čudo. Tri godine da smo bili mlađi, sigurno bismo bili prvaci Evrope! Tri godine su falile! Mi smo svi bili stariji, Rajić, Borojević, Dimić... Svi su imali po 32, 33, 34 godine... Nismo mogli da se načudimo kako ti igrači izađu kad je izmena i sednu na klupu kao da ništa nije bilo. Kad ja napravim zamenu, ne mogu da dođem do daha minut! To su stvari u kojima smo bili zeleni, da smo imali to, napravili bismo čudo od uspeha - počeo je priču Pavićević, pa dodao:

- Pre toga smo na Banjici zamalo dobili moćni Bumerang, to je isto bila strašna utakmica. Na meču protiv Dinama, koji je bio najbolji tim u Evropi, i susretu koji se završio 4:4, gde smo mi igrali kao u transu, toliko smo se premorili da to nije bilo normalno. Nisam mogao da spavam tu noć, a sutradan smo igrali protiv odlične ekipe Šahtjora. Posle toga Šarloa, koja je bila prvak Evrope te ili naredne sezone. Izuzetno teška grupa i nama je falilo iskustvo, da tu snagu koju smo imali usmerimo na pravi način kako bismo prošli dalje. Sazreli smo tri godine od tada i tačno nam je to falilo za veliki uspeh.

Peca Brzaković - najbolji u istoriji

Kada su golmani u pitanju, Bojan Pavićević nema dilemu ko je broj jedan.

- Mogu da kažem da je najbolji golman u istoriji futsala Peca Brzaković. Kako je branio tu Ligu šampiona 2006. godine... Njega je Šarloa htela da kupi, a imao je 41 godinu tada! Kenedi je jednom rekao: "Golman ne može da bude vrhunski, ako ne zna da igra nogom." A Peca je bio majstor. Posle njega su došli neki njegovi učenici, vrhunski golmani, ali je Peca broj jedan. Golmani su uvek stavljali glavnu tačku na uspehe i pravili su razlike.

Kasnije je Marbo postao Marbo Intermeco, kada su se spojila dva kluba.

- Moja vizija je bila da ti igrači koji su bili u godinama nastave da igraju za Marbo i da vode mlađe kategorije, po sekcijama i godinama. Imali bismo dece, tada je to moglo da se uradi. Oni nisu pratili moju viziju, hteli su da uzmu neku laku lovu, bez puno treninga. Da nisu doneli takvu odluku, i dan-danas bi Marbo trajao, siguran sam. Jer bi se napravio sistem koji bi održavao sam sebe. Otišli su u Kolubaru, povukli i neke mlađe igrače i odmah su osvojili titulu koliko su bili kvalitetni. Mi smo se spojili sa Intermecom i imali smo jedan lep period koji je u tom trenutku, na našu žalost, a na dobrobit futsala, imao naspram sebe Ekonomac, koji je izrastao u ozbiljnu ekipu i sistem. Organizovan klub. Tu je bio čovek koji je imao neku viziju koju je prepisao od nas, koji je išao s nama na putovanja dok smo bili Marbo, a oni jedna studentska ekipa. Tako je futsal dobio veliko rivalstvo, a Ekonomac, kada je stigao do titule, dugo je uspeo da je zadrži.

Otkrio je i kako je došlo do gašenja Marba.

- Ponosan sam na to što je Marbo najveći pečat futsala u Srbiji. Kad god pitate ljude za futsal, uvek će vam reći Marbo, pa tek onda za sve ostale... Uradio sam sve što je moglo da se uradi, od nekih turnirskih igrača napravio sam najveće futsal zvezde. Oni su to, naravno, i zaslužili. Mnogi klubovi su nastali posle nas. Četvorostruki prvaci države smo bili, igrali smo nekoliko puta Ligu šampiona. Bila je to neponovljiva ekipa. Kada smo se spojili sa Intermecom, čovek koji je vodio taj klub nesrećno je nastradao. Zatim smo najbrutalnije pokradeni u Kragujevcu, ne bih voleo o tome sada da pričam, ali to je prosto neverovatno bilo. Nama je ponovljena utakmica u kojoj ništa nismo bili krivi. Nikakve veze s problemom nismo imali, imali smo pozitivan rezultat, koji je nama odgovarao... Nama ponove utakmicu, a ja sam već otišao na letovanje, morao sam da se vraćam sa Ibice da igram... Sve se desilo kako ne treba, na kraju svih krajeva... To je u meni presudilo da je bilo dosta - zaključio je prvi deo emisije Bojan Đura Pavićević.

Kompletnu emisiju možete pogledati na Jutjub kanalu "Mali fudbal - velike priče", a uskoro će izaći i drugi deo, u kom gospodin Pavićević priča o reprezentativnoj karijeri, kao i treći deo, gde govori o trenutnom stanju futsala u Srbiji.

Kurir sport / Svet malog fudbala

BONUS VIDEO: