PADALE NATO BOMBE, ON IZAŠAO NA TEREN I POČEO DA PIŠE ISTORIJU! Filmska priča legendarnog Srbina: Snajperisti na 100 metara od hale, korak do čuda u Evropi...

Predrag Rajić jedan je od ljudi čije je ime sinonim za futsal. Ali, ne samo za futsal, već za umetnost, kreaciju, vic u igri, lažnjak… Magiju zbog koju futsal znamo i kao magičnu igru na petoparcu!

U drugom delu intervjua, sa Rajom smo pričali o svemu – igračkim i trenerskim danima, anegdotama sa terena, stanju u srpskom futsalu, planovima za budućnost… Našli smo se u njegovoj Borči i restoranu „Gardenn“, a Raja nije mogao da sakrije zadovoljstvo što razgovor vodimo baš u ovom delu Beograda.

- To je moja Borča! Živim ovde, gde god da odem, na kraju se vratim u Borču! Ne bih je menjao ni za šta na svetu - dočekao nas je Raja ovim rečima.

SAM POČETAK

Kako je sve počelo i odakle Predrag Rajić u svetu futsala?

- NATO bombardovanje je počelo, ja sam bio u FK BSK iz Borče i sa mnom u ekipi bio je Stefke s Konjarnika. Održavao se turnir na Konjarniku, prkosilo se bombardovanju, Stefke me je poveo i tako je sve počelo. U finalu smo izgubili, igrali smo kao u transu! Bila je baš dobra atmosfera, znaš i sam kako to oni iz Konjarnika naprave... Posle toga sam nastavio s njima u klubu da igram.

- I pre bombardovanja je postojala priča da Stefke i ja dođemo na dvojnu registraciju kako bismo pomogli Konjarniku da opstane u ligi. Bio sam na treningu, Zvezdan Mirković, brat Zorana Bate Mirkovića je bio direktor. Ja sam toliko dobro igrao da su Zvezdan i Miki Kapelo prokomentarisali: „Čekaj, ovaj se prodaje, zato igra tako“. Liga se prekinula, ali sam posle, kao što sam istakao, nastavio sa njima.

- Taj turnir za vreme NATO bombardovanja koji se održavao na Konjarniku… Ti gledaš, padaju bombe, a ja u Borči… Treba preći most! Nije ti svejedno! Kad je sirena, ne ideš! Na turniru smo igrali svi mi sa velikog fudbala. Sećam se, branio nam je Kuzman, Paja Gradić, Rade Nešić… Znaš kakva laka konjica za odbranu! I napred ja… Kao što sam rekao, stigli smo do finala.

- Kada se nastavila futsal liga, imao sam toliko putešestvija sa njima… Pričao je Miki Kapelo o tome…

- A, ja tamo dolazim sa velikog fudbala. Niko nema pojma ko sam! Spreman, mogao sam da trčim… Za četiri, pet utakmica dao sam 25, 30 golova! Sećam se u Nišu, oni prvi mi 4:6 pobedimo, navijači su išli sa nama. Tu radost i sreću sam prvi put doživeo na futsalu! Taj konakt sa navijačima, toga nema na velikom fudbalu, posebno u tim ligama, druga, srpska, zona… Bilo je mnogo lepo u Konjarniku! Ljudi su voleli sve to i živeli su za klub!

- Zvezdan Mirković bio je glavna poluga, tu su bili i Papa, Miki, Persa i mnogi koji su pomagali klubu. Bila je velika sreća što sam došao u takav klub. Igralo mi se, imao sam snage i znanja, bio spreman, plus ta neka energija… Nije moglo da bude bolje za početak!

ANEGDOTE IZ KONJARNIKA

- Krenuli smo put Crne Gore jednom, kako bismo smanjili troškove spojili smo dve utakmice. Igraćemo jednu, na primer danas, a drugu sutra… Prvu u Nikšiću, drugu u Danilovgradu. I, voz kojim smo išli je stao, 24 sata se nije pomerio! Hladno, nema grejanja… Debeli Joksa je spavao iznad mene, nismo znali šta ćemo, nismo imali ni hranu… Miki Kapelo uvek je bio snalažljiv, otišao je do neke autobuske stanice i našao je neke ćevape. Kupio je koliko je mogao da ponese i koliko je para imao i, sećam se nezaboravne scene kada je ušao u voz. Joksa se trese, em je gladan, em mu je hladno… Spava i kako je Miki prišao, samo se trgnuo i rekao „daj te ćevape“. Nije ga ni video, jednostavno je osetio! Joksa je bio takva mačka na malom fudbalu, odličan igrač!

- Nismo mi imali neku reputaciju majstora, ali smo se baš družili… Bili smo ekipa! E, sad, nastavak priče iz voza. Kasnili smo, a kako bismo odigrali oba meča, u 11 smo igrali u Nikšiću, a već u 14 časova u Danilovgradu! I to protiv Dake, Ćetka… Ljudi koji su preteče nekog futsala u Jugoslaviji, Srbiji i Crnoj Gori… Na jedvite jade smo izgubili od CD Šop Mocarta. Imali smo volje i želje, ali snaga je izostala! Pošto smo kasnili, sredili su nam da se vratimo avionom. Miki i Persa su se plašili letenja, nisu hteli da idu avionom. Mi sedamo u avion, kad ono nevreme na Zlatiboru! Munje udaraju, avion se trese, kaže Miki: „Eto, hoćeš da ideš avionom?!“.

PROPAO TRANSFER

- Posle odličnih partija u Konjarniku Zvezdan je rekao da će mi Bata Mirković naći neki klub u Italiji. Otišao sam u Lacio, Bata Mirković je sredio. On je igrao za Juventus, sredio je preko Tudora. Tamo je bio moj veliki prijatelj Nikola Tomičić. Velika zvezda hrvatskog futsala. Ja odlazim u Lacio na probu, ali su oni imali mesta samo za jednog stranca, a pošto je tu bio upravo Tomičić, ja odlazim u Torino.

- Oni su bili dve godine šampioni, papirološki su nešto pogrešili, izbačeni su u treću ligu, ali su odmah ušli u drugu. Ja sam tu došao na probi, a tu je baš bilo zabavno! Odlično sam igrao, poslao sam im kapitena u ogradu kada sam zalomio… Sve sam se dogovorio sa Torinom, Bata mi je preko tog nekog menadžera sve završio. Bata Mirković je takva jedna legenda. Veliki čovek, gromada! Ne može rečima da se opiše kakav je on i koliko ga poštuju svuda!

- Bata Mirković je iz Juventusa otišao u Fenerbahče, rekao mi je ti ideš kući, uči italijanski, zvaće te iz kluba, vraćaš se i dolaziš kad počne sezona. Došlo je vreme da se ide u Italiju, iz kluba se ne javljaju, ne javlja se ni menadžer… Ja zovem Batu, on proverava… Ne javlja se ni njemu, promenio broj. Sećam se i dan danas, Fabricio se zove taj menadžer! I, šta se desilo u stvari?! On je tražio dodatno obeštećenje, 20, 30 hiljada maraka! Iz kluba su se dvoumili da plate, ali doveli su nekog Brazilca, a meni je propao transfer!

POVRATAK U SRBIJU

- Vratio sam se u Konjarnik, odigrao još polusezonu. Pošto sam batalio veliki fudbal, a moralo je od nečega da se živi, ja sam se dogovorio sa njima da pređem u Karađorđe. Advokat Dejan Lazarević je preuzeo Karađorđe. I, taj period kada se teško živelo… Ja sam počeo lepo da živim, a veliku zahvalnost dugujem Lazi (Dejan Lazarević) koji je fudbalski i futsalski fanatik! Mnogo je pametan, želeo je sve najbolje, išao je često i ispred vremena, ali je znao svoj pravac i cilj. Igrali smo drugu ligu, odmah smo ušli u prvu. Te godine sam po prvi put na futsalu odigrao 0:0! U Vrbasu se igralo, baš su jake odbrane bile!

- Ušli smo u prvu ligu, igrali smo jedne godine, tada se osnovao Tempo Kompani, koji je bio preteča Marba. Igrali smo mi, Niš, Tempo, Novi Sad… Đava je još bila, nije bio Liman. Bili smo pri vrhu, imali smo baš dobru ekipu. To je bila 2002. godina. Igrali smo dosta turnira sa Lazom, igrali smo i ligu… Simpatična smo ekipa bili, niko nas nije doživljavao kao majstore. Kad god bismo pobedili, Laza i ja smo se šalili, e ostalo nam je još pet, šest pobeda do opstanka. Kada smo došli na 30 i nešto bodova bilo je, koga vi lažete sa tim opstankom?!

ZLATNA ERA

- Iz Karađorđa sam prešao u Tempo Kompani, odnosno Marbo. I, tada kreće naša era! Četiri godine, četiri titule! Stvarno smo bili neprikosloveni. Stalno smo bili zajedno, disali smo kao jedan! Uzimali smo neke igrače poput Vlajčeta Cvetanovića koji nekada budu u Marbu, pa malo ne budu… Benu (Zoran Benić), Pistaća iz Zrenjanina (Davor Stanković), Dimeta (Zoran Dimić)… Da nekog ne zaboravim… Mi čim završimo ligu, prvi dan smo se nalazili na Zmajevoj pumpi i počinjali smo sezonu turnira. Brčko, Bijeljina, Mitrovica… Nismo se razdvajali, bili smo kao jedna porodica! A, bili smo i dobri!

- Turnire sam krenuo da igram sa Novim Sadom, Dime, Špara, Goran Vu, Željko Dragoljević, a onda smo ujedinili ovu beogradsku stranu, Boroja (Željko Borojević), Šole (Igor Šošo), Ćelavi (Zoran Rakićević)… Dime je futsal fanatik, on je imao nešto u toj svojoj svesci… Ali, od 99 utakmica mislim da smo imali 97 pobeda, a dva meča smo izgubili na penale! To je nestvarno! Bili smo jaki i svako je mogao da uđe u taj sistem.

MUNICIPIJUM I DUŠKO ŠARIĆ

- Municipijum je dosta ulagao, Duško Šarić je voleo futsal i sve je to lepo vodio. Dosta igrača iz Srbije igralo je tamo, Municipijum je mnogo doprineo razvitku futsala na ovim prostorima. Nema jake reprezentacije bez jake lige, a tada si imao nekoliko strašnih timova. Municipijum, Marbo, Nišlije su uvek imale jedan odličan tim… Novi Sad, Dime i ovi su uvek igrali skoro najlepše, pa odu negde, a oni ih pokradu…

- Tada su bile česte sudijske krađe, smatralo se ako kući sve dobiješ, ne možeš da ispadneš iz lige. Pa je u gostima znalo da bude zanimljivo. Ali je liga bila veoma zanimljiva. Bilo je više putovanja, ali nije bilo ubedljivih pobeda! Mi smo dve godine zaredom pobeđivali Municipijum u finalu. Ne, jednom Municipijum, druge godine Nišlije… Ali je Municipijum dosta ulagao i doprineo da se futsal razvije. Posle njih su počeli i drugi da ulažu dosta više novca!

ČUVENA LIGA ŠAMPIONA

- Moderan futsal krenuo je te neke 2006. godine. Mi smo doneli akciju „belgija“ posle jednog Rekopa kupa, neki novi sistem koji smo posle primenjivali na turnirima… Zatim je usledila i ta čuvena Liga šampiona u „Pioniru“… Marbo, Dinamo Moskva, Šahtjor i Šarloa. Svi kažu, ko se bavio futsalom, ko je počeo da gleda futsal… Da je to bio savršeno organizovan turnir!

- Moj brat, Marko Perić, je tada grickao semenke na tribini… Marko Pršić je kao dete gledao tu Ligu šampiona i odlučio se za futsal. Želeli smo da pomerimo granice, da futsal u Srbiji ode na neki viši nivo. Ljudi iz kluba odlučili su se da igramo u „Pioniru“ i to je bio pun pogodak! Najbolji potez! Bilo bi puno i u „Šumicama“ i na Banjici… Ali nije to to! Na Banjici smo dve godine pre toga igrali protiv Inter Muvistara, bilo je puno, ali… Pravi spektakl usledio je u „Pioniru“. Neko zagrmi, sve se dole čuje! Takva akustika…

- Odigrali smo vrhunsku utakmicu protiv Dinama iz Moskve (4:4). Peca Brzaković je branio fenomenalno na tom meču! Ima anegdota, kako je jednu šansu odbranio onim prstom koji mu je bio slomljen, Ciga Knežević mu je rekao, ma ne bi odbranio da ti nije kriv prst! Šalili su se sa njim, daj prst da okačimo kapute… Svi su pitali za Pecu, Šarloa je htela da ga kupi iako je on imao 42, 43 godine u tom trenutku!

- Odigrali smo taj turnir na baš visokom nivou, sa najboljim ekipama! Smatram da je ta utakmica protiv Dinama, pa i ove dve posle, pokretač futsala u Srbiji! Posle je usledilo Evropsko prvenstvo, Đura Pavićević je rekao, evo igrajte sada i prodajte se!

- Perke (Marko Perić) bio je najbolji mladi igrač tog prvenstva i otišao je u Rusiju. Uvek sam znao da će on napraviti veliku karijeru! Tako je bio prgav, na terenu bezobrazan… Ovako je jedna dobrica i moj mlađi brat za kog bih dao sve na svetu! Ali na terenu… Zbog toga je i uspeo! E, sad, Boroja (Željko Borojević) ga je doveo u Marbo. Igrao je Perke u Obiliću, Zvezdi… Boroja je rekao, ovaj uopšte nije loš za mali fudbal. On je došao… Krene da dribla, izgubi loptu, jedva se spasimo! Drugi put isto, mi da li primimo gol ili se opet jedva spasimo! Krenu Đura i ovi stariji da ga gledaju, misle se da li se sprda sa njima! On i treći put krene, mi damo gol! I, tada se video njegov taj futsalski bezobrazluk i da će on postati baš ozbiljan igrač!

ODLAZAK U MOSKVU

- Kao što sam rekao, Perke je u Dinu iz Moskve otišao posle Evropskog prvenstva 2007. godine. Imao je dosta ponuda, Španiju, Rusiju… Meni je tada u hotelu Judin, legenda Dine iz Moskve, na ruskom rekao, ti si zanimljiv, hoćemo s tobom da razgovaramo… Ja sam ruski učio u školi, ali tada ga nisam najbolje savladao. Rekao sam, važi, koji klub je u pitanju? On kaže Dina iz Moskve, u toj euforiji je ostalo na priči, čućemo se…

- Perke se prvo dogovorio sa CSKA, ali se sutradan javila Dina i dala mnogo veće obeštećenje i prešao je tamo! Kako je Perke otišao na razgovor, mene su zvali, da mi uzmu kartu i da dođem i ja da pričamo. Pazi, ja sam tada imao 35 godina, to je kao da kupuješ mačku u džaku! Otišao sam u Moskvu, rekli su mi zainteresovani smo, da li hoćeš?! Neša Limanac i ja smo otišli tamo, a predsednik Kozlov istakao je kako bi voleo da ja dođem. Pitao me je za uslove, imao sam 35 godina, nisam mogao da lupam cifru, nisam znao ni cene na tržištu… Za pet minuta smo se dogovorili! Ja sam rekao svoje uslove, oni su rekli u redu! Opet nazad za Srbiju, uzimaj stvari i vraćaj se sa Perketom u Rusiju! Decembar 2007. bili smo prvi na tabeli sa Marbom i otišli smo u Dinu iz Moskve.

- Nisam verovao kakav je ruski futsal dok nisam otišao tamo. Dok nisam video kako ljudi rade sa mladim igračima, koliko njih izbace na veliku scenu… Koja je to industrija! Došli smo Perke i ja, stigao je i Vitali Borisov iz Araza. Bili smo poslednji od deset ekipa u ligi kada smo stigli! Na kraju smo završili četvrti, a u drugom delu smo uzeli najviše bodova!

- Za život je bilo odlično! Sa Perketom nikad nije dosadno! Njemu mozak za glupost radi… To ne može da se izmeri! Pa Borisova dohvati, reci ovo, reci ono… A Borisov je završio fiziku! Fakultet! Baš je pametan bio. Ali, ne možeš sa Perketom, uvek je dva koraka ispred! Godinu i po koje smo proveli zajedno je možda najlepši period mog života. Do tada su bile sankcije, bili smo nekako i vezani… Završimo trening, samo se pogledam sa Perketom i već znamo gde ćemo! Uvek smo nalazili razumevanja jedan za drugog i prošli smo tu rusku ligu zajedno!

EKONOMAC

- Ja sam predavao papire da budem ruski igrač. Postojala je neka opcija u njihovom zakonu, da se to završi. Kažeš ja hoću, a onda kad prestaneš da igraš tamo vraća ti se stari pasoš. Predavali smo papire, postojala je ta želja, oni su mi uzeli kartu za Srbiju i bila je priča čujemo se, pa ćemo se dogovoriti sve.

- Čim sam sleteo, čekao me je profesor Veroljub Dugalić. Ekonomac je želeo da napravi prave transfer bombe u tom prelaznom roku, da preuzme primat u Srbiji, ali postane i ozbiljan evropski klub. Nije bilo nekog prevelikog ubeđivanja, ja sam te 2009. godine prešao u Ekonomac!

- To je, po mnogima, bio najbolji prelazni rok u srpskom futsalu. Boba Rajčević, Milan Rakić, Miki Aksentijević, ja… Cipi Kocić je došao malo pre toga, Vlajče ga je doveo, prepoznao je u njemu talenat. Danijel de Souza je takođe bio tu, isto je malo ranije došao. E, sad, najbolji prelazni rok, a mi prvo kolo gubimo u Zrenjaninu od SAS-a i Sime Batinice! Drugo kolo pobedimo kući Nišlije, a treće kolo igramo u Šapcu. Gubimo 3:1, krećemo sa pet, ja stajem na gol, oni maše mrtvu šansu da odu na 4:1 i prelome meč… Mi 3:2, 3:3, deset sekundi do kraja Britva (Vidan Bojović) ga daje za 4:3 i nekako dobijamo. Vraćao sam se za Beograd sa profesorom Dugalićem, on reč nije progovorio! Napravio strašan tim, uložio ozbiljan novac, a mi se mučimo… U trenutku je samo rekao, ja ne znam šta je ovo. Rekao sam mu, polako profesore, to je proces.

- Kada smo ušli u seriju… Bez poraza smo bili ne znam koliko dugo! Koliko je samo veliki klub Ekonomac! Pored jednog Verka Dugalića o kom nemam šta da kažem, to je jedan takav mozak… Čovek koji je napravio Ekonomac za svaki respekt i u Evropi i kod nas! Nije samo on bio mozak Ekonomca! Tu su bili Nikola Fržović, Miloš Đurđević Miša… Malo je takvih futsal radnika! Koliko su samo oni dali Ekonomcu i srpskom futsalu! Đuka, koji je tada došao, za sve živo u pola noći i pola dana je bio tu… Gagi takođe… Ivica Marinković koji je napravio toliko igrača, Žika Indeks i pokojni Vlada Vulević su bili veliki deo kluba, Vidan Bojović je tada igrao, ali je kao jedna ljudska i futsal veličina mnogo dao klubu… Ja sam bio u Evropi, video sam kako je, Ekonomac ništa nije zaostajao! To su bili ljudi iz senke i niko ih nikada možda na pravi način nije predstavio… Ali ne znaš šta su oni značili za srpski futsal!

- Profesor Dugalić je mozak koji ne znam da li se u Srbiji rodio takav posle njega! Deset uzastopnih titula smo uzeli! Takve genijalne ideje su to bile, bivše sportiste je aktivirao da budu deo kluba. Milorad Čavić, Sale Đorđević… Svi znaju ko je Sale Đorđević! Čavić je branio protiv Vranjanaca, primio je gol, profesor Dugalić je poludeo kada se to desilo!

- Bio sam na žrebu za Ligu šampiona, u UEFA smo otišli Veroljub Dugalić, Nikola Fržović i ja. Nisam verovao koje uvaženje i kakav status je imao Ekonomac! Kada smo se mi pojavili, ljudi iz Inter Muvistara su bili tu, tako su nas lepo dočekali. I oni, i ljudi iz UEFA… Marbo je krenuo dobro, ali je stao. Ekonomac je nastavio tim putem i otišao je nivo iznad svega! Mnogi će žudeti za Ekonomcem! Barsa, Inter, Mursija, Benfika, Kairat… Ekonomac je bio u ravni sa njima!

- Veliki rival u to vreme u Srbiji bio nam je Marbo. Tada je počela era Marka Pršića, a uz njega tu je bio još jedan mladi igrač, Nenad Krstić. Mali Krle iz Mitrovice je bio strašan igrač, ja sam govorio da njih dvojica mogu do reprezentacije kad god budu hteli! Bila je i neka revijalna utakmica reprezentacije u „Pioniru“, ja sam ih pomazio po kosi i rekao im samo cepajte, na vama je sve i pred vama je svetla budućnost! Bilo je neizvesnih utakmica, svaki put je bio neki drugi faktor iznenađenja i pobede. Taj rivalitet bio je dobar za srpski futsal. Dve ekipe koje ulažu, borba neprestana, igrači tih timova čine okosnicu reprezentacije, moraš da se izboriš sa pritiskom… Bile su baš lepe utakmice!

DVA MESECA U BEJRUTU

- Iz Ekonomca sam prešao u Bejrut, samo dva meseca proveo sam u Libanu. Mića Martić me je preporučio, rekao im je ako hoćete na završni turnir Lige šampiona dovedite ga! Otišli smo Kosta Marković i ja. Dva meseca smo se spremali u Bejrutu. Oni mi kažu, vidiš ovde ti je hala. Iza hale, smeš 100 metara da ideš. Posle 100 metara, nemoj da si prešao, imaš jednu crtu, snajperisti ima da te skinu odmah! Ja se mislim, gde sam došao, šta da igram…

- Sećam se, u Maleziji se igrao turnir. Lepo su me prihvatili saigrači, otišli smo u Kuala Lumpur. Sleteli smo, 49 stepeni i takva vlažnost! Stojiš, cedi se voda s tebe! Nikada u životu nisam to doživeo! Igrao sam dve utakmice, pobedili smo obe, otišli na završni turnir, a treći meč je bio finale, ali pošto smo ispunili zacrtano ja sam odmarao. Igrao je Kosta Marković, sećam se, ja na tribini, uzeo bananu, jedem, gledam, uživam… Izgubili smo finale, ali to nije bilo toliko bitno, važno je bilo da se ode na taj završni turnir.

- Odigrao sam samo tu Ligu šampiona, hteli su da ostanem, ali ja nisam znao jezik, plus mi nije bilo svejedno zbog čitave situacije… Živeli smo u hali, odlični su uslovi bili, ali čim neko krene da trenira tebi zvoni u sobi. Nije to bilo to.

AZERBEJDŽAN

- Dobio sam poziv Fenerbahčea iz Azerbejdžana odmah posle toga. Turgaji Farzalijev, glavni finansijer, bio je fanatik Fenerbahčea turskog. Napravio je klub Fenerbahče Baku i Vitali Borisov me je preporučio. Garantovao je za mene iako sam imao 40 godina! Igrao sam jednu godinu, pa prešao u Ekol.

- Posle sam se vratio u Fenerbahče, tada smo bili tu Boba Rajčević, Vladimir Lazić, Boske Milosavac, Milan Živić i ja. Posle nam je došao Marko Pršić, a Perke je bio u Arazu. Prava kolonija! To je bilo druženje, stalno smo igrali kontra tablić, koliko samo tu ima anegdota… Laza i Pršić se dogovore međusobno šta će da rade, Perke samo baca karte, ništa ga i ne zanima… I sad, Perke i ja smo sa strane, rešava se između Laze i Pršića. Pršić baci malu dvojku i pokaže srednji prst, a kaže Laza, šta smo se kući dogovorili?! I tu su se odali da su se dogovorili!

- Na polusezoni mi igramo nerešeno protiv Ekola koji je bio poslednji i predsednik zameni trenera. Ja mu kažem, nas kazni, mi moramo ovo da pobedimo i bez trenera… Odgovorio mi je, ko je ovde predsednik, ti ili ja?! Ujutru dolazi u svlačionicu, kaže, novi trener je Predrag Rajić! Ja mu kažem, daj ne zezaj, on skoči, kaže tišina! Ja sam video to u tebi, bićeš odličan trener, od danas ne igraš, od danas si trener! Mi još jedan razgovor, daj čekaj… Ali nije bilo šanse da mu promenim mišljenje! I tako je počela moja trenerska karijera…

- Te sezone smo osvojili Kup, finale lige smo izgubili od Araza. Sledeće godine se taj klub ugasio, a zvao me je Ekol, tim koji je bio poslednji na tabeli. Nisu imali para za pojačanja, želeli su da ja napravim nešto od azerbejdžanskih futsalera! Šta da napravim, bili smo poslednji… Nisu ni finansijski uslovi bili dobri… Sedim kući, razmišljam, u Fenerbahčeu sam imao odličan tim, Srbi, Brazilci… Sad bi mi rekli, lako je sa njima, ajde napravi nešto sa lokalnim futsalerima! Odlučio sam da vidim gde sam! Da li sam za ovaj sport i kao trener ili nisam! I, kažem pristajem! Pitali su me da li se šalim sa njima, ja sam rekao da se ne šalim i uzeli su mi kartu avionsku, te sam za pet dana došao tamo!

- Nisam imao stranaca u ekipi, bila su tu samo dva Gruzina koji su se vodili kao domaći igrači. Araz je bio u ful sastavu, sa svim onim Brazilcima… Na kraju smo mi završili drugi iza njih, a osvojili smo Kup, mada je tu Araz igrao sa domaćim igračima samo. Sećam se utakmice protiv Araza, igrali smo kao u transu. Namestio sam te domaće igrače, atmosferu smo digli na jedan viši nivo i tada sam video da ja jesam za ovaj posao!

POVRATAK U EKONOMAC

- Posle toga stiže novi poziv Verka Dugalića i nova era u Ekonomcu i sve te titule sa klubom iz Kragujevca. Nije bilo nimalo lako! Ipak, imao sam perfektne saradnike u stručnom štabu! Tu su bili Divac, Radaković, Ćelavi (Zoran Rakićević) je bio trener golmana… Moj uslov tada je bio da se ja vraćam, ali je Vidan Bojović Britva morao da bude moj pomoćnik! Tako da je i on bio u stručnom štabu. Imao sam sve uslove, takve saradnike sam imao u Frži i Miši…

- Nije mi bilo lako da budem trener dojučerašnjim saigračima, ljudima sa kojima sam igrao toliko puta. Za mene je Željko Obradović jedan od najvećih trenera u istoriji, kada su svi sportovi u pitanju. Jednom je pričao baš o tome kada je iz patika i sa terena prešao na klupu i kad mu je neko od igrača pokucao na vrata i rekao, Žoc, kako si, mogu li da te pitam nešto? On ga je vratio i rekao mu da kaže kouč umesto Žoc. Možda je to bio pravi put, ali ja sam našao neki balans kada je to poštovanje i autoritet u pitanju. Znalo se kada se igra i trenira da mora da se pokaže ozbiljnost. A, imao sam i sreću da sam trenirao igrače poput Perketa, Rne i ostalih koji su znali da pokažu poštovanje i da me cene kao trenera, iako smo do juče maltene igrali zajedno.

- Prve godine smo titulu osvojili uz dosta muka. Nije se igrao plej-of i do samog kraja smo se borili sa Deusom iz Sremske Mitrovice. Druge sezone doveli smo Borisova i Valjenka, Pršić se vratio, Srđa Ivanković takođe. Tu su bili i Rna, Stojke, Ramić, Nino Aleksić… A svi ti mladi igrači koji su bili veliki deo reprezentacije ponikli su u B timu Ekonomca. Odatle su posle izašli i Aki Stojčevski, Laki Milosavljević, Kića Vasić, Lazar Marinković, Digić, Neca Milanović… Ekipa za respekt! E, te druge sezone vodili smo veliku bitku sa Euromotusom i ponovo smo stigli do titule!

- Treće godine otišli smo na pripreme i zahvaljujući Turgaju koji je pomogao i dao svoje pare, hteo je da pomogne klubu, plus uz sve sponzore koje smo imali i znanje Verka Dugalića, napravili smo takav tim… Najbolji prelazni rok je to bio, doveli smo Talesa i Igora. Ne znam ko je mogao Igora da dovede, kakav je to igrač… To je plesanje na futsalu! Savršenstvo! Doveli smo i Sorokina, Simi je bio u timu, bio je tu Boba Rajčević, Necu Momčilovića smo godinu dana pre toga vratili u klub…

- Prošli smo u drugu fazu Lige šampiona i igrali smo u Italiji turnir za plasman na fajnal-for, samo pobednik turnira je išao. Peskara, Barsa, mi i onaj holandski Knopunt, Knoknaf, Knaknof, kako li se zovu, sećam se da smo lomili jezik da kažemo ime kluba. Prvi meč smo igrali protiv Peskare, to je bila čuvena utakmica! Tri Argentinca, Italijani… Strašna ekipa! Sećam se da nas je i Perke gledao sa tribina, on je tada bio u Napoliju. Poveli su sa 2:0, uzeo sam tajm-aut, rekao igramo pet na četiri da damo samo jedan gol da se vratimo. Stativa, prečka, ništa… Rna šutira, 2:1! Poluvreme se tako završilo, mi smo u drugom kombinovali, malo sa viškom u polju, malo četiri na četiri. Oni ga daju za 3:1, imali su neverovatnu šansu da se odlepe na 4:1, pogodili stativu, Burito nije uspeo da ubaci loptu u gol i tada je usledio preokret! 3:2, 3:3… 3:5 za nas!

- Sutradan utakmica sa Barsom. Izgubili smo 3:2, osam sekundi pre kraja Tales je šutirao kroz noge nekom, Pako Sedano pravi špagu, jedva brani… Nerešeno bi nas odvelo na fajnal-for! Mnogo veliki žal je ostao, ne mogu da kažem da je neuspeh bio jer je bio ogroman uspeh! Ali, ostala je žal za tim fajnal-forom, napravili bismo ogroman uspeh za klub i Srbiju…

- Posle toga smo još godinu dana ostali u Ekonomcu. Te sezone Inter Muvistar je došao u Kragujevac. Još dve ekipe, ne sećam se koje… Nikada više ljudi nije bilo u „Jezeru“. Ali, tada je mamac bio Rikardinjo! Ljudi su ga čekali, sigurno njih oko 500, ispred hale. On je svima izašao u susret, potpisivao je autograme, slikao se… Dva, tri sata je to trajalo, na večeru je čovek zakasnio! Sećam se, 3:2 ili 4:2 smo izgubili. Bilo je 3:1 i ja u igru uvedem decu! Akija, Lakija, Digija i ostavim Bobu Rajčevića s njima. I mi damo gol, Boba šutne i damo ga. Eksplodirale su tribine, kakva je euforija bila. Bilo je dosta dece i na tribinama, videli su kako mi dajemo šansu i našim klincima…

- Verko Dugalić je izašao iz kluba nakon toga, a ja sam otišao u Tuzlu.

SALINES

- Sa tuzlanskim „jarčevima“ sam napravio veoma, veoma veliki uspeh! Specifična je Tuzla! Ja sebe i dalje smatram Jugoslovenom, bilo mi je tako lepo kada smo bili svi zajedno u jednoj državi. Svuda imam prijatelje, a Tuzla mi je legla na taj način. Četiri godine sam bio u Ekonomcu, zatim četiri godine u Tuzli i osećao sam se kao kod kuće! Želja, Davor, Maške, Boris, Emir i predsednik Radan su napravili klub, veoma lepu priču, mlad tim. Prve godine bila je korona, mi smo bili šampioni. Sledeće godine smo malo više uložili i potrošili možda više nego što je trebalo, pa smo upali u finansijske probleme. Seli smo i rekli da ćemo napraviti neku našu akademiju i tako izbaciti svoje mlade igrače! E, baš to mislim da je moj najveći uspeh u futsalu! Što sam izbacio mnoštvo igrača koji danas zarađuju od futsala i na taj način mogu da prehrane svoje porodice! U redu, titula je titula, svi mi igramo za trofeje, ali ovo je zaista nešto posebno! Kad me igrač pozove, a ja znam da on sada živi od futsala.

- Tu su bili Radujković, Todorić, Smajić, braća Kadić… Bilo je još dosta talenata u Tuzli. Sećam se tada mali Marković kog sam hteo da dovedem je sa 17 godina igrao ravnopravno sa daleko starijim igračima… Na sve to, ja sam uporedo sa trenerskim poslom u Tuzli napravio dogovor i sa Ekonomcem da kao igrač pomognem koliko mogu da se klub vrati na staze stare slave. Odradim šta imam u Tuzli, sednem u kola, pravac Kragujevac, odigram utakmicu, pa se vraćaj nazad. Iz druge smo ušli u prvu ligu, igrao sam i tada. Na svaki način sam hteo da pomognem Ekonomcu! Svi ljudi koji su se radovali gašenju Ekonomca su iskopali sebi raku! Ekonomac je bio nešto veliko za srpski futsal! A ja sam želeo da se odužim Ekonomcu koliko god da sam mogao.

AZERBEJDŽAN

- Vitali Borisov me je pozvao, želeli su nas dvojicu u stručnom štabu reprezentacije, Ćelavi je išao sa nama da bude trener golmana. I tu je bila velika euforija dok nije stigla vest da Brazilci više ne mogu da igraju. A nama su Brazilci bili cela ekipa! Ostala je tuga jer smo mogli da odemo na Evropsko, ali sa druge strane, drago mi je bilo jer svaka zemlja mora da ima nešto svoje! Uzmi ti Brazilca, ali ga uzmi sa 16 godina, pa ga napravi svojim, formiraj ga kao igrača! UEFA je presekla da više ne može da se dovodi tek tako stranac u reprezentaciju jer je Paradinski potpisao za Jermeniju, a nema nijedan pečat da je ikada ušao u Jermeniju!

- Ostali smo i druge godine u Arazu i reprezentaciji Azerbejdžana da probamo nešto sa mladim igračima. Sada su sa studentskom ekipom bili prvi, a to su sve neki mladi igrači koje smo mi forsirali kroz Araz i reprezentaciju. Ali, njihova najveća greška je što oni i dalje žude za Brazilcima! Imaju para, ali novac ne ulažu u mlade igrače.

AKADEMAC

- Ovog leta sam potpisao za Akademac iz Trebinja. Poklopila se moja energija sa gazdom Milanom, želimo da Trebinje dođe na mapu futsala u Bosni, regionu, ali i Evropi! Da ljudi budu ponosni sa tim što se radi i da probamo da napravimo neke nove nade futsala. Odmah smo se dogovorili, Milan želi da napravi pravi, profesionalni klub. On i njegov sin su izričito želeli da ja dođem i mislim da ćemo napraviti jednu dobru priču!

- Ne možemo odmah pretiti da ćemo biti prvi, to je nerealno na početku možda sa pričom sa kojom smo krenuli. Ali, mi iz osnovne škole ne idemo odmah na fakultet! Želimo korak po korak! Nećemo da se instant pojačamo, da uzimamo Brazilce i preko noći dođemo do trofeja. Ali, uz sve mlade igrače koji su ostali i par pojačanja, mi dovodimo i Španca Saula koji je igrao za Mursiju, u jednoj sezoni je dao 40 golova, strašan igrač. Mator je, ima 40 godina, ali ideja je da on, pored Šešelja, vodi tu decu na terenu. Pravi je vođa i mislimo da je to prava priča!

TURNIRI

- Jaooo… Tu je bilo toliko anegdota… Plašim se da ću nekog da zaboravim, ali mi smo najčešće igrali za Velju Sind, Tatiku iz Subotice, Malinu Lampone, Dragana iz Teslića, Slavka Mandića… I mnoge druge! Na početku smo igrali i za Lazu advokata, bilo je tu još mnogo sponzora za koje smo igrali i to nije bilo samo jedna, dve utakmice… Već kada bismo se dogovorili igrali bismo konstantno za njih.

- Kada smo počeli da igramo turnire, te neke 1999. godine, bila su tri fanatika, Miki Kapelo, Čuklja i Kenedi! I njih trojica su se takmičili ko će da skupi bolju ekipu! Tada, sa velikog fudbala kakvi su igrači dolazili... Ja ne mogu da opišem rečima! Krčmarević, Plavi Stevanović, Bata Mirković, Deki Milovanović kasnije malo... Nekog ću zaboraviti... Sada je sve veća trka, a tada se igralo sa majstorstvom, za publiku. Bilo je malo šale, vica na terenu... Futsal mora da ima dušu! Rizna kakav je igrač bio! Unutrašnjom šutira s pola i prečku pogodi! S njim sam sve turnire igrao! Pa, ovi što su bili štoperi, Raja Matičić, Rumeni, Paja Gradić... Hteli su da igraju, da driblaju. 

- Toliko dobrih osoba sam upoznao kroz te turnire, plašim se da ću nekog zaboraviti… Sećam se, igrali smo Međugorje za Melhera, selektor BiH aktuelni. Perke, Vlajče, Dime i ja smo igrali. Perke otišao na more, Vlajče, Dime i ja smo otišli na prvu utakmicu, dobili i kaže nam gazda. Slušaj, sledeća utakmica je za dva dana. Ja ću vama pored svih dnevnica da platim da vi idete na more, pokupite Perketa i dođete. Mi odlazimo, treba da kupimo Perketa, a stalno smo igrali kontra tablić, to sam već spomenuo. Vlajče je nemoguće naporan čovek kad se uhvati za nešto ili nekog i nas trojica, on, Dime i ja, igrali smo kontra tablić, a ko bude najgori plaća u prodavnici ostalima sve što žele. Dime je izgubio, a od Vlajčeta nisi mogao da živiš! Izašao je onaj Kinder maks, Vlajče je svukao ceo raf u korpu! Onda je išao po radnji, širio se… Dime je ćutao, otišao do kase da plati, kad tamo Vlajče niškim naglaskom njegovim kaže: „E, zaboravio sam šampon!“. Dime se okrene, novosadskim naglaskom mu onako smireno kaže: „Kupi, ajde kupi“. Ode Vlajče, vraća se sa onim velikim hed en šoldersom…

- Vraćamo se u smeštaj, Dime već poludeo, odmah uzimamo da igramo karte ponovo. Kad završimo idemo za Crnu Goru da kupimo Perketa i dogovorimo se da ko izgubi tamo mora da plati ručak i kolač. Igraj, igraj, igraj… Partija neizvesna. Dime pukne! Stižemo u Budvu, sedamo u restoran, Vlajče mu se ponovo na glavu popeo, bilo je ajde prasac, da platiš… Malo malo pa mu Dime udari ćušku. Pita Vlajče, što si me udario, kaže Dime, ne brini, zaslužićeš ti! Seli smo u restoran, jedemo i došao je na red kolač. Vidimo u vitrini, znaš koji kolači, parče kao pola torte! I Vlajče kaže daj meni dva kolača! Dime poludeo i kaže mu: „Slušaj, ne budeš li pojeo oba kolača, prebiću te pred svima i nabiću ti taj kolač…“. Nije završio rečenicu Dime, kaže Vlajče: „Ja jedan, sam plaćam!“. Nije mogao da pojede ni taj jedan!

- Mi sačekamo Perketa, odemo na turnir, osvojimo ga, a baš je jak turnir bio, reprezentacija Hrvatske, reprezentacija Crne Gore igrala… Znaš kakav je turnir u Međugorju… E, sad, treba da se vratimo, mi za Beograd, Dime za Novi Sad, a Perketa ne znamo dokle vozimo, mora opet na more. Čeka ga tamo devojka njegova. Mi vozi, vozi, i naletimo na neku autobusku stanicu. Jedan jedini autobus na autobuskoj stanici, Perke je tad bio klinac, igrao za Marbo sa nama… I baš taj jedan autobus ide za Herceg Novi u Crnu Goru! Kaže Vlajče: „Al je ovaj bre srećan u životu, će dobro prođe!“.

- Sa Vlajčetom je uvek šou bio… Sećam se „belgiju“ kad smo otkrili, turnir u Tesliću, mi prodajemo svima tu akciju, jedva smo čekali korner da dođe! Svaki put smo imali šansu ili dali gol. Pričao je Perke kada je digao tri prsta da prozove akciju u Zagrebu, pa su mu rasitnili 2.000 kuna o glavu. E, igrao sam i tada, ja sam dao gol tu!

- Kad nas je zvao Patika da igramo turnir u Osijeku… Zove mene i Boroju, pune tribine, tenzija… Pobedimo mi, ali trebalo je da se pojačamo, kaže Boroja treba nam još jedan igrač… Mi povedemo Perketa sledeći put. Nismo imali zeleni karton da pređemo granicu kolima, pa smo dolazili do granice, a tu nas je kupio Patika. Kad se završio turnir, kaže Patika: „Ja gledam, prelazite granicu, ovaj ćopa, ovaj ko majmun ide, ovog će odneti vetar… Ko će igrati za mene… Koga ja da pobedim?!“. Mi osvojimo lagano, Boroja je dobio crveni rekao je sudiji posle neke situacije, sviraj bre, alo, a ovaj mu se uneo u lice rekao, šta brekćeš i isključio ga. Igrali smo tri na četiri i dali smo gol! Kočenje, zaletiš se, staneš… Upropastili smo ih! Naterali smo publiku da nam aplaudiraju!

- Kroz turnire smo mnogo zarađivali i mogli smo sebi da priuštimo mnogo toga! Ali nije nam bilo teško da igramo svaki dan i gde god! Druženje je bilo sjajno! Sećam se isto, jednom su se poklapala neka finala, nismo mogli da stignemo, pomerali smo svuda i na kraju kaže Perke: „Znaš šta je bilo? Ćale upalio buldožer, sve ispomerao!“.

FUTSAL U MEDIJIMA - NEKADA

- U to naše vreme kada smo mi počeli da igramo futsal, samo su Sportski žurnal i Sport pisali o našem sportu. Nije bilo drugih medija. Vladislav Vlajić i Predrag Bajić držali su taj novinarski deo! Oni su najzaslužniji za to što je futsal imao medijski prostor. Posle su se pojavili ljudi kao što si ti Žare, zatim portal Futsal Balkan, Futsal News Serbia... Ali, vama je sada daleko lakše jer su informacije dostupnije. Onda su Baja i Vlaja skupljali sve iz novina, ko je kako odigrao, išli su na utakmice, pratili. Bajić i Vlajić su preteče novinarstva malog fudbala i najzaslužniji su što se u to vreme uopšte pisalo o futsalu!

STANJE U SRPSKOM FUTSALU

- Gledajući poslednja dva ciklusa kvalifikaciona, ovo sada je katastrofa! Zbog čega katastrofa? Koga smo od mlađih igrača mi izbacili? Seti se naše generacije, igrali smo, pa se pojavi jedan Boba Rajčević, pojavi se Cipi Kocić, Miki Aksentijević… Slobodno možeš da se pomeriš, znaš da će igrati bolje od tebe u nekom momentu. A bili smo strašna generacija, toliko dobrih igrača je bilo! Smatram da je stanje trenutno poražavajuće… Jedna Belgija koja ima tri igrača nas pobedi u kvalifikacijama. Svaka čast Grelu sa 40 plus godina… Ali pokazao je da može sam da nas pobedi. S druge strane, imamo Jocu Lazarevića koji je vanserijski talenat, Rakić je tu, Gale Tomić, Pršić… Bilo je igrača, ali se slabo radi sa mladima… Kupuje se dosta igrača koji ne vrede toliko novca, a ne daje se šansa mladim igračima. Takođe, mora se naći mesto za legende srpskog futsala poput Boroje, Šoleta, Vlajčeta, Dimeta, te neke legende koje su sav svoj život davale ovom sportu, da probaju da urade nešto…

- Ako nešto ne uradimo za tri, četiri godine nas neće biti. Klubovi moraju da prave igrače, mora bolje da se radi i da se da značaj mlađim igračima! Misliš da je meni bilo lako da pustim Akija, Lakija i klince protiv Intera?! Ali stisneš petlju, daš šansu i tako se stvaraju igrači!

NAJBOLJE PETORKE

- Izvini molim te, ali na ovo pitanje ne mogu da ti odgovorim... Ne zato što će se naljutiti neko, već zbog toga što ja ne znam koga gde mogu da stavim. Pa, počni od golmana Peca, Ćelavi, Vlada... Pa, delili smo po jedan sendvič kada nismo ništa imali, živeli smo zajedno... I ja sad treba da stavim jednog u najboljih pet, drugog u petorku prijatelja... Ne mogu, stvarno izvini! O igračima tek da ne pričam, sa koliko samo majstora sam igrao i protiv koga sam sve igrao... 

PORUKA ZA KRAJ

- Futsal kod nas jeste nerentabilan sport. Ali svako ko se pronađe i želi da krene nekim putem kojim sam ja krenuo, želim da mu kažem da sam ja kroz futsal prošao apsolutno sve! Toliko anegdota je bilo, putovanja, toliko prijatelja sam stekao... Da nije bilo futsala, ne bi bilo ni toga! Moraš se opredeliti šta želiš u životu! Ko nema nekih bolesnih ambicija u fudbalu, trebalo bi da se opredeli za futsal. Da veruje u sebe, da radi i ide kod pravih ljudi da ga uče!

- Meni je profesor Dugalić rekao kada sam dolazio u Ekonomac: "Ako sanjaš, san će ti se i ostvariti. Ljudi koji ne sanjaju, prespavaju ceo život!". A, to je bukvalno poenta svega! Moraju da sanjaju! Sada se i tržište otvorilo. Plate su daleko veće. Moraš sebe da testiraš, da se pronađeš i da ne lutaš od velikog do malog fudbala.

 BONUS VIDEO: