Najnovije vesti

PREŽIVEO JE TUMOR I SEPSU, A SINA SU MU UBILI U BEOGRADU:  Bio je legenda Jugoplastike, sada skuplja flaše iz kontejnera
Foto: Privatna arhiva

jeziva priča košarkaškog asa

PREŽIVEO JE TUMOR I SEPSU, A SINA SU MU UBILI U BEOGRADU: Bio je legenda Jugoplastike, sada skuplja flaše iz kontejnera

Košarka

Bivša zvezda Košarkaškog kluba Jugoplastika Mihajlo Manović (72) danas je beskućnik u Splitu i primoran je kopati po kontejnerima i skupljati plastične flaše kako bi zaradio.

"Po Splitu skupljam boce po kontejnerima. Ima ovde neke simbolike - ja sam bio žuti, to je bila boja dresova Jugoplastike, a i kontejneri su žuti. Posle svih velikih rezultata, ja sam zaboravljen. Znam da ljude zaboravljaju, negde više, negde manje, ali ja sam tendeciozno zaboravljen“, kaže Mihajlo Manović.

Nekadašnji plej Jugoplastike već tri decenije čeka pravdu.

„Već 30 godina tražim pravdu koja nije ni na vidiku. Imao sam poslovni prostor u centru Splita. U njega sam uložio čitav kapital, uzeli su mi ga. Ljudi koji su me tada proterali ne žele ni danas da čuju moje reči, a mojim nekadašnjim drugovima se razastire crveni tepih kada ovde dođu.“

Čovek koji je iz Radničkog i Beograda otišao u Split, sada je beskućnik. Nekada je bio košarkaška zvezda velike Jugoslavije, a danas prima socijalnu pomoć. Bio je član slavne generacije koja je pisala istoriju Jugoplastike.

„Sedamdesetih godina prošlog veka za juniore beogradskog Radničkog, između ostalih, igrali smo Dragi Ivković Tvigi, Miroljub Damnjanović Dugi, ja… Nas trojica smo prešli iz juniora u prvi tim Radničkog. Kao šesnaestogodišnjak, nakon igranja u seniorskom timu Radničkog, prešao sam u Split, koji je 13. januara 1968. godine postao Jugoplastika. Svoju košarkašku sreću potražio sam u Splitu. Jugoplastika je imala sjajne igrače. Beležili smo odlične rezultate. Igrali smo finale Kupa sa Zadrom, postali šampioni države (1971), igrali smo finale Kupa šampiona u Izraelu, uzeli domaći Kup, igrali finale Kupa kupova i još mnogo toga. Kruna zlatnih sedamdesetih odnosno osamdesetih dogodila se 1977. godine kada je Jugoplastika osvojila domaći Kup, prvenstvo i Kup Radivoja Koraća. Imali smo deset zlatnih godina - od 1967. do 1977.“

Manovićevim sportskim počinje i njegov životni pad...

„Praktično sam izbačen iz ekipe bez pravog objašnjenja. Posvetio sam se podizanju sina. U građevinskom preduzeću sam imao radno mesto vozača. Eto, umesto da radim kao jedan od trenera Jugoplastike, postao sam šofer... Imao sam stanarsko pravo na Bačvicama. Daleke 1980. godine dobio sam ponudu da preuzmem juniore Jugoplastike. Lep povratak, ekipa je stigla do titule prvaka Splita, pa Dalmacije, Hrvatske i potom cele Jugoslavije. U prvi tim ušli su Sobin, Perasović, Stegić, Cambi, Barčot, Perić...“

Opet odlazi iz kluba, ne svojom voljom.

„Sećam se da su ti klinci, posle informacije da napuštam klub, sakupili novac i poklonili mi sat za oproštaj. Novu priliku dobio sam 1988. godine. Tada sam preuzeo žensku ekipu. Oberučke sam prihvatio izazov i devojke iz druge lige, doveo do prve, od 18 utakmica dobili smo 17…“

Krenule su ratne strahote, razaranje tadašnje države.

„Kada je počeo rat sin Jovan i ja otišli smo kod moje majke u Beograd. Snašao sam se opet, 1994. godine postao sam trener prve ekipe BASK–a, pa sportski direktor. Primao sam platu, živeo, sin je rastao i sve se nekako opet uklopilo. Ipak, moj život je iz temelja promenila tragedija. Sina su mi ubili 2007. godine (Jovan Manović ubijen je kao slučajna žrtva obračuna kriminalnih grupa u jednom beogradskom restoranu, prim.aut.), kad je bio na pragu tridesete, a ja imao 58 godina.“

To nije kraj nedaćama.

„Teško sam se razboleo, operisao sam karcinom bubrega, žuči i dvanaestoplačnog creva, skoro sam umro od sepse. Otišao sam u penziju, majka je preminula, sestra takođe. Ostao sam sam, bez ičega i doneo odluku da se vratim u Split. Bilo je to pre četiri godine… Još šezdesetih godina dvadesetog veka izabrao sam da postanem Splićanin jer mi je taj grad najviše radosti dao. Danas sam beskućnik, primam pomoć koja mi nije dovoljna za život, ali sam zadovoljan čovek. Skupljam plastične boce, imam prijatelje, imam šta da jedem, a za smeštaj se snalazim“, zaključio je Mihajlo Manović koji nije izgubio nadu da će mu se život promeniti.

Kurir sport / Mozzart sport

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...