Da nam živi, živi rad.Zoran Kesić već pola godine uspešno radi emisiju „24 minuta“, koju na B92 realizuje sa ekipom iz Njuz neta. Za prvomajsko izdanje Kurira, jedno od omiljenih TV lica kaže da voli ovaj praznik koji za njega predstavlja početak uživanja i asocira ga na proleće, lepo vreme, sunce, prirodu, dobro društvo...Prvi roštilj koji sam ispekao- Uglavnom se prilikom roštiljanja pretvaram da imam neka druga posla, ili se prosto sakrijem od roštilja, pa se odjednom pojavim kad treba da se jede. Međutim, moji prijatelji koji su već upoznati s mojim hroničnim „hvatanjem krivine“ poslednjih godina mi unapred zadaju neku obavezu. Najčešće seckam povrće za salatu sa devojkama i ženama. I ne, ne mislim da je to ponižavajuće za mene.Prvi susret s fudbalskom loptom- Jednom sam se, kao dečak, probudio i ugledao fudbalsku loptu kako visi u mreži iznad moje glave, zakačena za plafon. Bilo je to jutro mog rođendana. Naše druženje traje i danas.Prvi honorar- Prvi honorar sam dobio 1995. godine. Podigao sam ga u omladinskoj zadruzi u Domu omladine. Imao sam i knjižicu i tu upisane tačne iznose. Cifre mojih prvih zarada bile su obrnuto srazmerne ponosu koji sam osećao što sa 18 godina zarađujem svoj dinar. Rano sam mojima prestao da tražim džeparac.Prvi posao- Moje prvo radno mesto bila je televizija, i to Studio B, a radio sam kao reporter i novinar jutarnjeg programa. Moj prvi urednik bio je legendarni Đoko Vještica. Jednom je, malo pod gasom, držao neku lekciju nama mladima. Uglavnom nas je kritikovao, ali tada je rekao baš ovako: „A ovaj mali Kesić ima da bude najbolji reporter u zemlji!“ Đoka je želeo da budem reporter. I bio sam, dok mi nije dosadilo. Voleo sam tog čoveka. Sa nostalgijom se sećam tih dana i mog zaljubljivanja u posao.Prvi otkaz- Kao srednjoškolac sam napisao nekoliko tekstova za Sport. Izbacili su me odatle jer sam objavio da je rezultat neke prijateljske fudbalske utakmice bio 4:2, a u stvari je bilo 8:1. Bitno je napomenuti da sam u toj prijateljskoj utakmici i sam igrao i da je moj tim izgubio. Iako sam oteran iz Sporta, i dalje mislim da 4:2 mnogo bolje izgleda u novinama od 8:1. Naročito ako je vaš tim poražen.Prvi dolazak na B92- Kraj avgusta 2000. Redakcija televizije tada je bila smeštena (bolje reći skrivena) u jednom stanu ispod malog Tašmajdana. Revolucionarno doba i za mene veoma produktivno. Tada sam se bavio uglavnom dokumentarnim filmom, beležio svojom kamerom sve što mi je bilo zanimljivo. Pogodite čiji su najbolji snimci petooktobarske revolucije koje ste gledali? Moji. Ponosan sam na to vreme i što sam bio deo revolucije. Nisam često pobeđivao u životu, ali tada sam baš pobedio. I izborio se za autorsku emisiju, ali to je već druga priča.Prvo snimanje emisije „24 minuta“- Znam da sam posle prvog snimanja bio zbunjen. Nisam imao osećaj da smo dali sve od sebe i da je to „ono pravo“. Bio sam veoma napet i pod pritiskom da ne propustim priliku da se posle dve godine pauze izborim za novu emisiju.
PonosanČUVAM SLIKU SA ĐINĐIĆEMPrvi političar koga sam upoznao- Bio je neki Mihajlo Marković iz SPO, uvek je nosio leptir-mašnu. Dobio sam autogram od njega tokom onih studentskih protesta na Terazijskoj česmi. Sledeći koga sam upoznao bio je Đinđić. U noći kad je skinuta zvezda sa krova gradske skupštine bio sam na terasi Skupštine grada kao reporter Studija B i neko me je slikao sa Zoranom. Bio sam u vijetnamci, on u odelu. Imam tu sliku.
Mladost, ludostLOŽIO SAM SE NA VUKA DRAŠKOVIĆAPrvi izlazak na izbore- Prvi izlazak na izbore desio se dosta pre nego što sam stekao pravo da glasam. U sedmom i osmom razredu osnovne škole, a to je recimo 1989. godina, počeo sam da se interesujem za politiku. Sa nekoliko drugara iz razreda sam pisao statut naše izmišljene Srpske školske stranke. Moda nacionalizma, četničkih pesama i kokardi nije me zaobišla. Ložio sam se tada na Vuka Draškovića, a drugar iz klupe na Šešelja. Sećam se da me je taj drugar, početkom osmog razreda, ozbiljno prekorio da sam se „odrekao Draže“. Imali smo ozbiljne rasprave, neretko i svađe. To su bili moji prvi izbori.
