Teodora Radojičić osuđena je na četiri godine zatvora u Beču kao glavni narko-bos.
Zbog dobrog vladanja straleta je posle tri godine izašla na slobodu. U intervjuu za Kurir nekadašnja učesnica rijalitija priča o zatvorskim danima i šta je sve proživela tokom tog perioda.
- Uhapšena sam u Beču pod optužbom da sam pripadnica kriminalne organizacije, kao vodeća figura. U Austriji žene dobijaju mnogo blaže kazne, ali u mom slučaju je kontra, mene su najstrože osudili. Rekli su da se naša organizaciju bavi ubačajem droge na crno tržište i prodajom. Po optužnici sam narko-bos, advokatima su sudije rekle da sam ja mala šefica. Osuđena sam na četiri godine, tri sam odležala. Nikada nisam stigla do ženskog zatvora, boravila sam u istrazi, bila sam zaključana 24 sata. Posle toga sam počela da radim u zatvoru.
Šta konkretno?
- Nije baš zanimljivo. Ne bih se time hvalila. Najbolji posao je da radiš sa zatvorenicima sa sprata. Delila sam im hranu, prala veš, sve što ljudi koji su unutra traže.
Kako su izgledali tvoji dani?
- Nije bilo lako. Jezik sam morala da naučim. Sad ga govorim perfektno. Posle šest meseci sam obezbedila sebi najbolje uslove. Probudiš se, jedan dan bude ti kao godina, drugi prođe brže. To vreme sam koristila da radim na sebi. Imaš dve opcije, da pobediš ili propadneš. Ja sam izabrala mušku opciju: trenirala sam svaki dan, nisam htela da pijem lekove, pročitala sam sve knjige Milorada Ulemeka Legije, Žarka Lauševića i Olivere Ćirković. Iz meseca u mesec bude sve teže. Izgubiš pojam o vremenu. Krajem druge godine pitala sam se da li sam ikada i bila slobodna i hoću li uopšte izaći.
Šta je najteže?
- Kada sam saznala da mi je baka umrla u Beogradu. Robija kao robija mi i nije teško pala. Svi koji su sa mnom robijali, većinom muškarci pošto žena nije bilo mnogo, rekli su mi: "Svaka čast kako guraš", ali kad sam izgubila baku, mislila sam da neću preživeti.
Sa kakvim ljudima i njihovim sudbinama si se susrela?
- Bilo je svega. U zatvoru se ne vodiš svojim primerom jer srećeš tuđa iskustva i učiš iz njihovih primera. Najviše me nepravda ubijala. Od mene napraviše šeficu nepostojeće organizacije, a gledala sam ljude koji su u kombinaciji sa sudijama izlazili za ozbiljnija krivična dela. S tim sam se teško nosila. Mnogo je naših ljudi. Kad pogledaš kroz prozor, čuješ samo srpski jezik.
Da li si se zaljubila?
- Bilo je nekih emocija. Stražare nisam zavodila, ali svi smo u nekoj muci, pa te ona zbliži. Imala sam neku poluljubavnu priču.
Da li je moguće imati seks unutra?
- To ne znam jer ga nisam imala, ali čula sam razne priče. Recimo, bila je afera u kojoj je komandirka ostala trudna sa zatvorenikom.
Kako ti je bilo kad si izašla?
- Volela bih da mogu da opišem tu sreću. Taj osećaj je stvarno neopisiv.
Koja je razlika između rijalitija i zatvora?
- Rijaliti je smešan posle zatvora. Ko je bio u zatvoru i uđe u rijaliti, taj može da vrti sve oko malog prsta, i ljude i produkciju. Ali to mora da bude neko ko je pobedio zatvor, a ne obrnuto. Zatvor nije za žene, jer imamo drugačije hormone, mi tamo ekstremno propadamo s našim sklopom organizma, to su depresije. Robijala sam kao muško i zato sam se sačuvala. Imala sam rituale, trening, ritam, tzv. organizovanu robiju. Najteži su mi lomovi bili za praznike. U nekim mesecima sam se skupljala po podu i, kad sam se sastavila, bivala sam jača.
Jesi li imala još neke probleme u zatvoru?
- Tražila sam da mi dođe pravoslavni sveštenik, nisu dozvolili. Zvali su me Putinova ćerka. Te robijašice su me se plašile. Niko me nije pipnuo niti maltretirao. Imali su strah. Često je dolazilo do čarki unutar sobe i zato sam vodila računa da postoji red, nisam dozvolila da me bije neki narkoman, bolje onda da se ubijem nego da me maltretiraju neki muljevi.
Ko ti je pomagao dok si bila iza rešetaka?
- Većina ljudi se izgubi, ali ostali su pravi. Mnogi su se javno oprali od mene. Očekivano. Presmešni su mi. Tamara Đurić mi je uvek bila tu. Mogu da nabrojim na prste jedne ruke ko mi je prisutan u životu.
Šta si izvukla kao pouku?
- Tu bih ostala tajnovita. Onako kako sam se ja vratila iz zatvora, 98 odsto ljudi nije se vratilo. To što sad gradim i radim nije za priču, ali sam prezadovoljna. Nemam nameru da se priklonim klanovima, ali sigurno neću dozvoliti da me liše slobode, niti da me nameštaju ili iskoriste. Neću više da se klizam na te banane.
Ti si sad žena mangup.
- Definitivno se sa takvim ženama ne treba igrati. Ja sam sebe u zatvoru usavršila. Pre sam imala strahove, nisam bila oprezna, sad sam oprezna i nemam strahove.
Zbog ljubavi si i završila iza rešetaka.
- Zato više nemam srce za muškarce. Sad sam lagana po tom pitanju, i to je veliki plus za mene. Sada imam velike planove, ozbiljnije i veće. Izašla sam kao jača verzija sebe i na muški rod gledam pravim očima. Idem da se operišem.
Odakle ti novac za remont?
- Pa ja sam štedela, kako da ti kažem. Shvatila sam da sam se pre rasipala i vredno sam radila u zatvoru. Odakle izvlačite ta pitanja (smeh)? Bog mi je sve vratio.
Mora da si našla bogatog dečka.
- E pa, ne ide to tako brzo. Tek idem u Tursku da se sredim.
Ljiljana Stanišić
NE PROPUSTITE
