Kroz mnoge civilizacijske periode, sloboda je bila različito definisana. Nisu uvek svi imali pravo na slobodu, a status: slobodnog, odnosno ne-slobodnog čoveka nije mogao da se bira, nego je uglavnom bivao dodeljen po rođenju.

Zar nas ovo neodoljivo podseća na današnjicu i jednog mladića koji je svoj status ne-slobodnog čoveka stekao samo zato što je po rođenju sin predsednika države.

Vremenom se poimanje slobode promenilo, pa je tako sloboda postala jedna od garancija savremenog društva.

Ipak, postoje i dalje oni koji svojim narativom i rasuđivanjem daju sebi za pravo da nekome oduzimaju ili dodeljuju status slobode. Ovakav vid društvenog delovanja stvara novi pravac savremenog fašizma. Ono što je patentirao čuveni ministar propagande Trećeg rajha Jozef Gebels, usavršili su i primenjuju danas, medijski jurišnici iste im ideologije, kako iz regiona tako i iz unutrašnjosti.

Savršeni primer pakla ideologije fašizma danas proživljava Danilo Vučić, čija je jedina krivica zbog koje ga svakodnevno osuđuju, uskraćujući mu osnovno ljudsko pravo – slobodu: bolna činjenica da je sin Aleksandra Vučića, da je mladić koji voli svoj narod i svoju državu, da je neko ko čuva sećanje na srpsko-kulturno nasleđe… vaspitan, požrtvovan, pažljiv, pristojan, skroman… sve ono što oni ne bi hteli da bude. Zato je potrebno stvoriti sliku čija će ličnost biti izložena demonizaciji, diskriminaciji, stereotipizaciji, omalovažavanju i negativnim predrasudama.

Naravno, sloboda nije bezuslovna – slobodni smo sve dok ne prekršimo neki od zakona društva i države u kojoj živimo, tada nam se sloboda oduzima.

Živeći i delajući u sistemu demokratski uređenog društva, ovo načelo trebalo bi da bude princip kojeg će se svi držati, nikako floskula iza koje se krije nasilno rušenje vlasti i ustavnog poretka.