Arhimandrit dr. Evstatije Miloš Azdejković je neobičan sveštenik, jer reč Božiju propoveda daleko od otadžbine, ali tamo gde ima srpske dijaspora. On je jedan od svega nekoliko misionara Srpske pravoslavne crkve, koji već osmu godinu krstari po zemljama Južne Amerike i Kariba, šireći pravoslavlje tamo gde ga je malo ko pre njega to činio, navodi "Serbian times".
Za to vreme u Venecueli je pokrenuo Fondaciju za brigu o napuštenihim bebama, u Dominikani završava prvi pravoslavni hram na Karibima, a venčao je i u pravoslavnu veru preveo stotine ljudi u ove dve zemlje, kao i u Panami, San Martinu… Zajedno sa još nekoliko svoje braće, sveštenika, koje je svojevremeno na ovu misiju poslao blaženopočivši Mitropolit Amfilohije, sada sa vladikom južnoameričkim Kirilom zajedno oru prve brazde zaparložene gospodnje njive južne hemisfere.
Razgovor za "Serbian times" počinje osvrtom na ono što se dešava proteklih godina i unosi nespokoj među verujuće ljude u celom svetu, ne samo pravoslavne, nego i iskrene vernike drugih religija…
Ovogodišnji Božić svet dočekuje podeljen kao jabuka iz koje su izmileli svi crvi i kolo vode. Kakva je budućnost takvog sveta i gde leži spas?
-Spas leži već u ovom pozdravu kojim smo se pozdravili: Mir Božiji, Hristos se rodi! Pre rođenja Hristovog ljudi i čovečanstvo su se zanimali veoma bitnim pitanjem i za njega tražili odgovor kroz proroke i filosofe: “Šta ce biti sa ovim svetom i čemu služi ovaj život?” Međutim, današnji ljudi se time skoro i ne bave. Mi sad proslavljamo rođendan Gospoda Našega Isusa Hrista iako ga On nikada nije proslavio, ali mi ga slavimo već 2.000 godina i slavićemo ga do daljnjeg jer je to smisao spasenja sveta. Kažemo da je to dan koji nas vodi u susret Bogomladencu, ali i svaki dan u godini je dan koji nas vodi u susret Bogomladencu. Ipak, ovaj dan proslavljamo kao punoću obećanja Gospodnjeg u kome on, Bog Otac, šalje Sina svoga Jedinorodnog iskupitelja sveta da nas iskupi od greha i pokaže nam put u život večni. Kako kaže Sv.Justin Popović: “Bog je postao čovek da bi čovek postao Bog.” Bog se rodio u telu. Bog je postao čovek da bi se čovek prosvetio i posvetio, da bi postao sasud Duha Svetoga.
Podeljenost sveta je uvek bila i biće do drugog i slavnog dolaska Gospodnjeg. Podeljenost je, neki kažu, na dobro i zlo, pozitivno i negativno, ja bih dodao i na kratkotrajno i večno. Vidite, imamo i imali smo neke zajednice, carevine, dinastije, kraljevine, SSSR, SFRJ, E.U., Šengen i sad šta sve ne smišljaju, ali su sve to neke kratkotrajne zajednice koje nam možda pomažu da jedan period zivota bolje i lakše preživimo u nekom egzistencijalnom pogledu, ali nam ne nudi ono što nam nudi Ovaj Bogomladenac, a to je Život Večni i zajednicu sa Bogom. Mnogo ljudi misli da je čovek sve ono što ovde proživi i da, kad umre, više ga ništa ne interesuje. Mislim da je to greška velika. Imamo dokaze u Jevanđelju da posle smrti i te kako može da bude teško i da tek tad može da bude pakao, jer pričamo o podeljenosti koja je ovde i izboru između kratkoročnog koje vodi u pakao i Bogomladenca koji vodi u Večnost. Zato povedimo računa dok smo ovde na zemlji, jer je istina da imamo samo jedan život u kome treba da zadobijemo večni život, što je i cilj koji trebamo što pre početi ostvarivati.
Pazite, današnjem čoveku je pod hitno potrebno da nađe smisao života. Previše je čovek opterećen bezveznim informacijama i vestima koje ga se apsolutno ne tiču, ni njega ni njegove bližnje, i u tom haosu mu se servira nešto što ne registruje, a što ga se tiče. Npr. nama se danas dopušta da budemo religiozni i da komercijalizujemo praznike, da kupujemo poklone i garderobu za Božić, Vaskrs itd. Nama se, dakle, nameće religioznost, ali nam se zabranjuje pobožnost. Mi smo od jednog pobožnog naroda postali religiozni. Životinje su religiozne. One isto poštuju svoga gazdu. On im daje da jedu. One ga poštuju, ali nemaju dar opštenja preko Svetih Tajni sa Gospodom. Pobožnost je dubina pravoslavne liturgijske filosofije uzvišenog života. Naglasiću – možda sad po prvi put ovom svetu je potrebno da se vrati “evharistijskom – liturgijskom Gospodu Isusu Hristu” jer je upravo Sveta Liturgija taj Novi Zavet koji nam je Gospod ostavio da ovde služimo na zemlji. To nam konkretno i svedoči u Jevandjelju po Luki 19 (“I uzevši hleb zablagodari, prelomi ga i dade im govoreći: Ovo je tijelo moje koje se daje za vas; ovo činite za moj spomen.” i 20 (“A tako i uze čašu po večeri govoreći: Ova je čaša Novi zavjet u krvi mojoj koja se za vas izliva”).
Ovo je konkretno Novi zavet između Gospoda i nas, ovo nam je ostavio u zavet da činimo i to se opisuje u Jevanđelju i u poslanicama svetih apostola. Kada se ljudi vrate češćem tj. stalnom učešću u Svetoj Liturgiji i Ona nam postane smisao i merilo vrednosti života – tada ćemo i ovaj svet imati osvećenijim i svetijim, biće manje crva, kako pomenuste, koji će da se migolje jer ono što je večno i osvećeno nije truležno. Znači, hajde da vratimo Bogomladenca u naš zivot i počnemo da osvećujemo sebe kroz Svetu liturgiju. I da se rešimo onih nebuloza, tipa: “Ja sam dobar čovek, ne moram da idem u crkvu na svetu Liturgiju”, itd.
Moćnici i mediji forsiraju svet u kome su tradicionalne vrline i vrednosti bačene u drugi plan, porodica i tradicionalni brak se ismevaju, pravi se veštački sve veći jaz između dece i roditelja… Šta mislite o tim pojavama, kako im se odupreti, kako se zaštititi?
-Baš tako, teraju nas da se odreknemo naše istorije, tradicije i vere, a da pređemo na brendove i markirane stvari. Ako razmišljamo drugačije i imamo pamćenje malo dublje od obične muve, nije nam stalo da živimo samo jedan dan ili nedelju i da zaboravljamo ono sto je važno, već da živimo duže i, kao što rekoh, do Večnosti. Mislim da je greh zaboraviti naše pretke, među kojima ima mnogo proslavljenih svetitelja, ali osim toga imamo i mnoge koji su dali veliki doprinos čovečanstvu i tehnološkom razvoju istoga. Neću se ograničiti samo na Srbe, već da pomenem i ostale pravoslavne, ali kako da se odreknemo Pupina, Tesle, Milankovića, Gagarina, Mendeljejeva, Mileve Marić.. da ne pominjem još mnoge druge, i svega što su oni postigli. Kako da verujemo ovima koji zloupotrebljavaju to što su ovi naši otkrili i da verujemo da će ovi novi napraviti nešto novo a korisno na večnost? Hajde da zamislimo svet bez otkrića ovih koje sam pomenuo i da vidimo da li treba da se odričemo npr. njih.
Kad pominjemo brak, bez dobrog i harmoničnog braka punog ljubavi nećemo imati ni dobrog naučnika, ni sveštenika, ni predsednika, ni ministra, niti bilo koga. Brak je sveta tajna koju je sam Gospod u Kani Blagoslovio, svetinja koja se mora čuvati. I sad imamo isti izbor kao prethodno: Hoćemo li u Večnost ili u kratkotrajnu opciju, koja ima rok trajanja? Kroz istoriju sveta uvek je bilo pokušaja izopačenja Svetinje braka i Svetinje deteta. Pazite, i deca su danas ugrožena i veliki je pritisak na dečiju psihu kroz razne medije. Moj prijatelj živi u Švajcarskoj i uvek odgleda svaki crtani film ili emisiju pre nego što dozvoli deci da to gledaju. Jednostavno, roditelji će morati više vremena da posvete deci, a ne da im daju telefone da gledaju razne gluposti i posle skaču u snu doživljavajući traume zbog onoga što su gledali prethodni dan. Tada neće biti jazova i loših odnosa.
Južna Amerika i Karibi, gde godinama misionarite i širite pravoslavnu veru, je prostor na kome katolička crkva ima prilično jako uporište…Kako u toj situaciji uspevate da privučete nove vernike i ko su ti ljudi? Kako se sporazumevate sa njima?
-Ova Eparhija južnoamerička je osnovana kao rezultat misionarskih putovanja blaženog Mitropolita Amfilohija. Sada je Vladika Kirilo na njenom čelu i trudi se da nastavi kako je Mitropolit i započeo. Ja sam tu već 8 godina. Prvobitno smo svi poceli da obilazimo našu dijasporu ili emigraciju koja je ovde došla pre ili za vreme Drugog svetskog rata, ali i posle 5.oktobra, i još uvek ima onih koji dolaze.
Moram Vam reći da Rimokatolička Crkva neko uporište ovde, već su to sekte preuzele nakon svih onih crkvenih skandala koji su bili i sablazni koje su proizašle. Takođe, pasivni rad sveštenika je prvi i glavni neprijatelj Crkve. Sektaši su agresivniji i postali su neka privremena stanica za one koji napuštaju Rimokatoličku Crkvu. U Venecueli je naša parohija sastavljena 80% od domaćih ljudi koji su prešli ili iz Rimokatolicke crkve ili iz neke sekte. Odakle god došli veoma je lepo i interesantno raditi sa njima. Zbilja su žedni pravoslavlja i puni entuzijazma za spasenje. Slušali su o tome u svim opcijama, ali pojam i ideja osvećenja sebe kroz Svete tajne su shvatili učestvujući i slušajući naše svete liturgije koje ovde služimo na španskom jeziku. Dešava se često da nepravoslavni neko slučajno dođe sa nekim od naših iseljenika kod nas u Hram, sluša molitve svete liturgije, i počinje da doživljava ushićenost govoreći da mu duša baš to očekuje i traži, ali da to nikada nije čuo.
Kod naših ljudi u matici je problem što niti slušaju liturgiju, niti pevaju, niti išta iko čita o tome. Današnji čovek beži od korištenja mozga i to nas vodi ovako kako vidite. U Starom Zavetu Jevreji kao Bogoizabrani narod su bili u ropstvu pod Faraonom. Sluge bi izveštavale Faraona šta rade Jevreji, i kada bi rekli: “Gospodaru, Jevreji se mole Bogu” odgovor je bio: “Onda im dajte dvostruko više posla i dvostruko više hrane: neka rade i jedu, imaće dovoljno briga da bi se sve vreme njima zanimali, i da ne bi mogli ni da pomisle na Boga” (Knj. Izlaska 5. 3-19).
Današnji čovek niti radi niti misli na Boga, a to vodi u besmisao postojanja, što je ravno samoubistvu. I često vodi preko poroka, alkohola, droge, laži, obmana i prevara. Današnji čovek je izgubio hrabrost za ispovedanje vere i spasenje duše. Često naglašavam, što se ovdašnjim ljudima sviđa – da bi čovek bio pravoslavni hrišćanin i da bi shvatio smisao pravoslavlja mora da bude inteligentan i hrabar; inteligentan da bi shvatio smisao Božića, Vaskrsa, Preobraženja, Svete Liturgije, i hrabar da to održi do kraja života.
Jeste li nailazili na otpor od strane lokalnih katoličkih sveštenika i crkve u tom misionarskom pravoslavnom pozivu?
-Ne, zaista! Mislim da nije niko od pravoslavnih jereja. Ni Vladika Kirilo, ni oci Nikita, Branko, Aleksandar, David, Stevan, Nektarije u Argentini, ni otac Rafilo koji je u Ekvadoru i Peruu, nismo imali problema. Govorim o sveštenicima koji su sa prostora bivše Jugoslavije, nikada nismo imali problem sa njima. Takođe mislim da ostalih 15-tak sveštenika naše eparhije koji su Južnoamerikanci poreklom, da ni oni nisu imali neprijatnosti. Veći je problem kada se sretnemo na nekim prijemima, pošto ovde svaka drzava ima ministarstvo vera ili neku kancelariju tog tipa, gde obično niko nije ni čuo za pravoslavlje. Onda rimokatolici, da nam pomognu, kažu: “Oni su naša pravoslavna braća i mi smo isti…Onda tek nastaje problem – objašnjavamo da jesmo braća ali nismo isti. (smeh)
Kako je došlo do toga da krenete u Vašu prvu misiju, u Venecuelu?
-Još kao student teologije bio sam u Grčkoj na učenju jezika, gde sam sreo studente iz gotovo celog sveta. Tu sam upoznao južnoamerikance i bili su zaista oduševljeni pravoslavljem i govorili su o problemima koje imaju. Tada mi se javila želja za svešteno-misionarenjem koju mi je i blagoslovio blaženi Mitropolit Amfilohije, moj duhovnik. Posle završenih doktorskih studija sam pošao po njegovom blagoslovu u Venecuelu da obnovim liturgijski život među našima. Onda sam vremenom na bogosluženjma kod Grka sreo i nekoliko tih sa kojima sam učio jezik… Možete da zamislite kakvo je to bilo iznenađenje. I sada smo u baš dobrom kontaktu i pomažemo se. Imamo tu i braću pravoslavne Arape koji su takođe došli za svojom dijasporom koja je ogromna.
Posle ste išli dalje, preko Paname, ostrva Sveti Martin, da bi na kraju došli do Dominikane. U tim zemljama ste prvo tražili potomke iseljenika sa Balkana…Kako je to bilo i koga ste tamo našli?
-Pošto se u Venecueli, hvala Bogu, brzo obnovio liturgijski život, kako u Karakasu, tako i u Marakaju, grčki sveštenik, otac Emanuel i ja smo odlučili da pođemo na Dominikanu, da tražimo Grke i Srbe. Zbilja nezaboravno iskustvo i radost velika videti našu omladinu prvi put sabranu na liturgiji ispod neke tende od trske gde smo sluzili Svetu liturgiju. Posle sam sam pošao u Panamu i tamo formirao jednu zajednicu od 30-tak naših mlađih ljudi, jer tamo Grčka crkva ima svoju zajednicu, ali je jezička barijera naše kočila da tamo idu. Onda smo počeli u Panami da se okupljamo kod Rusa u Hramu Pokrova Presvete Bogorodice. Na Kostariki ima nekoliko naših, a sad tamo služi domaći svestenik otac Ignatije koji takođe služi u ruskoj crkvi, ali je pod omoforom našeg vladike Kirila. San Martin je zaista malo ali moćno ostrvo. Naših ima oko 70 i svi obično dođu na liturgiju. Ostrvo je malo, ali su naši dosta uticajni, poznati i na lepom glasu, kao i svugde.
Mislim, uopšte ne sumnjam u sposobnost i darove, kako srpskog, tako ni jednog slovenskog naroda, samo nam fali dobra organizacija. Nije sve baš tako sjajno, imalo se i problema, od raznih kontrola i provera tokom putovanja, napada delinkvenata, krađa, neprijatnosti sa raznim tipovima, do toga da sam skoro u svim parohijama čuo i to više puta “Hvala ti što si došao da nas okupiš i pričestiš, hvala Crkvi što te poslala!” Ranije, dok je Mitropolit Amfilohije bio živ bilo nam je lakše svima u nađoj misiji, pomagao je ne samo duhovno već i materijalno. Posle njegovog upokojenja mnogi su nam tj. Vladiki Kirilu, koji je na čelu Eparhije, okrenuli leđa, ali opet, hvala Bogu, mislim da ćemo uspeti nešto da uradimo na dobrobit svih i na spasenje duša mnogih. Naći će se neka podrška, ako da Bog.
U međuvremenu je na Dominikani, u mestu Punta Kana, počeo da niče lepi pravoslavni hram Hristovog preobraženja, čiji ste paroh…Kako je došlo do toga da tamo nikne crkva i koliko je bio težak taj poduhvat?
-Kako reče Mitropolitov prijatelj koji mu nikada nije okrenuo leđa, pa ni posle smrti, Matija Bećković: Pozvao ga je Bog na nebo gde će sad moći više da učini za Crkvu i svoj narod nego da je ostao na zemlji. Ovo je možda pravi odgovor na ovo pitanje. Mitropolitu je toliko bilo stalo da se ovde počnu podizati pravoslavni hramovi, što je i sam počeo za života da radi. Malo ljudi zna da je on u Argentini posatvio kamen temeljac i počeo izgradnju hrama koji sad Vladika Kirilo završava. U Ekvadoru je takođe započeo kapelu koju je sad vladika osveštao. Dao nam je blagoslov i za San Martin i za Panamu, Kostariku. Ako Bog da očekujemo da tokom februara postavimo kamen temeljac u Hram Preobraženja Hristovog u mestu Punta Kana u Dominikani. To je prvi pravoslavni hram na Karibima i on će biti Hram ujedinjenja Srba, jer su priloge za njega dali zaista ljudi iz svih krajeva sveta.
Takođe je veoma važno malo čudo koje se dogodilo, pa je SPC postala Majka crkva za našu braću iz Ukrajine i Rusije, oni su kod nas zajedno i posle Svete Liturgije se družimo, što je njima veoma važno.
-Mitropolitova naše misije je i bila da budemo otvoreni za sve. Ostale pomesne crkve su nekako zatvorene,kako za domaće stanovništvo, tako i za druge pravoslavne. Ja sam na Dominikani krštavao i venčavao Ruse, Ukrajince, Srbe, Rumune, Grke, Dominikance. Za godinu dana se podigao Hram Preobraženja Hristovog, kopija hercegovačke Gračanice sa kriptom posvećenom Caru Lazaru i Aleksandru Nevskom. Ako Bog da, planiramo da ove godine bude osvećenje, ali kako Vladika kaže i kako radove završimo. Sve Vam bude lakše kada Vam se desi da na službu dođu naši ljudi i kažu kako nikada u životu nisu bili na službi, a kršteni su. Tad mi srce bude puno. Ali moram da pomenem i da je u gradnji povog hrama učestvovalo i nekoliko nepravoslavnih, kako muslimana, tako i rimokatolika, koji su dali svoje priloge.
Dugo godina Srpska pravoslavna crkva je imala vrlo benevolentan stav prema misionarenju, može se reći i da ga nije podržavala i da je s podozrenjem gledala na njega. Šta se to promenilo u tom smislu?
-Pa nije, kako, pogledajte samo na YouTube koliko je mojih kolega koje pričaju pred kamerom sami sa sobom (smeh). Šalu na stranu, na žalost ste upravu. Već rekoh da je najveći dar čoveka da može da komunicira, da opšti i zajedničari sa Bogom preko molitve, ispovedanjem vere i Svetog pričešća, ka spasenju duše. Takođe je opštenje bitno i sa bližnjima. Kako kaže Sveti Grigorije: “Jedno ti bez jedno ja ne može”. Čovek je biće zajednice. Danas se ljudi sastanu i sede, niko nikoga ne sluša, svi gledaju na tzv. društvene mreže i prate koliko lajkova imaju, a ne vide tugu u očima sagovornika koji traži da ih neko sasluša. Bežim od vernika koji mi kaže da prati nekog “savremenog turbo svetitelja” na društvenim mrežama. To su ljudi bez opita i bez reakcije, puni su nekih fraza i citata kao sektaši. Više sam za razgovor i raspravu uz roštilj ili neki sport, a o pokloničkom putovanju da ne pričam – to je zbilja blagoslov. Bojim se da će nas ovo što se dešava još većim debilima napraviti.
To što kažete da SPC dugo godina nije podržavala misije, neću se složiti. Vidite samo Sv. Mardarija Uskokovića, Sv. Sebastijana Dabovića, Sv. Vladiku Nikolaja, Starca Nikanora Hilandarca… Oni su poput one narodne: “Tiha voda bregove valja”. Oni su čudo napravili po svetu. Slažem se da mi danas nismo toliko aktivni i da smo zaista postali lenji radeći na njivi Gospodnjoj, ali se nadam da će to ubrzo proći jer svaka kriza tera ljude na traženje istine i pravog puta spasenja. Mislim da će ova kriza prouzrokovati kod naroda pitanje o spasenju duše i životu večnom, ali i da će kod sveštenika prouzrokovati potrebu za odgovorom. Verujem da ćemo moje kolege i ja postati svesni da će odgovori na ta pitanja morati biti malo dublji i poučniji, a ne jeftini i žargonski, u smislu: Bog kažnjava itd.
Taj problem imam kod parohijana iz bivšeg SSSR-a, njima su samo pretili Bogom, što se i kod nas dešava – Onoga ko je postao jedan od nas da bi nam pokazao put spasenja, koji ima takvu ljubav da se rodi i umre kao jedan od nas zbog nas – mi ga predstavljamo kao sadistu. Prva Sveta misija na planeti je ovaj praznik tj, rođenje Gospoda i Sveta Liturgija koju nam je ostavio. Vremenom se pojavila antimisija, koja zagovara da se ljudi ne pričešćuju ili da se to svede na par puta godišnje, dok nam sveti oci, među prvima Sv. Polikarp Smirinski i njegov učenik Sv. Irinej lionski, savetuju nekoliko puta nedeljno.
Umesto tradicionalnih čestitki voleo bih da mi ispričate jednu poučnu ili lepu priču za naše čitaoce, nešto što ste doživeli na svom putu…
-Često citiram jednu priču koju sam čuo od Mitropolita Amfilohija jedne prilike, o Svetom četvorodnevnom Lazaru. Naime, Sveti Lazar koga je Gospod u Jevanđelju podigao vaskrsao je četiri dana posle njegove smrti. Postao je posle toga episkop na Kipru, u Larnaki. Dok je sedeo i posmatrao kroz prozor nešto, primetio je kako lopov krade žito iz ambara. On koji je četiri dana bio mrtav i znao je smisao života dublje i bolje nego iko, rekao je uz osmeh samo sledeće: “Vidite, prah krade prah”! Svi smo mi prolazni i smrtni, ostaće samo ono što upišemo kod Boga preko svetih tajni i ljubavi, kako prema Bogu, tako i prema bližnjima. Teško je danas i čuti i reći: “Oprosti, pogrešio sam”, “Izvini”, “Hvala ti”, “Volim te”…” Postali smo grubi bez razloga i još više lenji na dobra dela, škrti na lepe reči. Kažemo da je vreme teško, a mislim da je bolje nego ikad ranije, samo što smo ga mi sebi prilagodili pa ga takvim vidimo. Hajde da nekad probamo da se za nekoga pomolimo i poželimo nekome dobro, a ne da ogovaramo i želimo loše. Ne kažem da trpite da vas neko urniše i proteruje sa ognjišta, već mislim na normalne okolnosti u kojima čovek bez razloga mrzi i nije u stanju da prašta.
Mnogo toga sam ovde doživeo za ovih 8 godina, mislim da neki ljudi toliko nisu ni za dva života. Od raznih problema, krađa, delinkvencije, do osnivanja prve fondacije SPC u Venecueli, sa blagoslovom blaženopočivših Patrijarha Irineja i Mitropolita Amfilohija, početka izgradnje prvog pravoslavnog hrama na Karibima, venčanja, krštenja mnogo onih koji su presli u pravoslavlje, čega očekujem da će tek da bude. Bilo je i ružnih stvari, ali toga se sad ne mogu setiti (smeh). Takođe sam ponosan na našu dijasporu, upoznao sam divne ljude i molim se za njih. Sposobne, imućne, ugledne, na koje Srbija i naš narod može da računa.
Sadašnjoj omladini ne bih savetovao da ide u emigraciju. Mislim da su danas snovi dosta kraći od onih koji su mogli ranije da se odsanjaju daleko od kuće. Potrebno je da se ljudi u matici malo reorganizuju, da počnu da više rade. Danas je blagoslov ako te budi budilnik, ako imaš obaveze… A obaveze ima onaj ko je našao smisao života. Onaj ko ga nema, njemu je svejedno je li pijan, drogiran ili negde dangubi. Mnogo je kod nas toga zaparloženo i zatvoreno i mnogi u samom startu obezvolje one koji bi nešto i pokušali. Zato kažem da treba da dodamo molitvu u naš zivot i da nam Gospod da snage da uspijemo u svemu, a znam da hoće. Često citiram mog mentora, profesora Jangua iz Soluna, koji nije bio svešteno lice, ali je stalno ponavljao: “Vreme koje se provede u molitvi je jedino vreme za kojim nikada nećete žaliti!” A Sveta Liturgija nije samo sat vremena nedeljno u Hramu. To je ceo naš život koji se jednom ili više puta tokom nedelje kruniše Svetim Pričešćem na Svetim Liturgijama. Dajte da se vratimo toj molitvi i takvom odnosu sa Bogomladencom Hristom, pa da nikada ne zažalimo ni za jednim momentom ovoga života koji će biti osveštan i blagosloven, jer ćemo mu dati smisao i cilj.
(Kurir.rs/Serbian times)
NE PROPUSTITE
