"Ulazite u auto i bežimo!" Srpkinja opisala filmsku evakuaciju iz Grčke i gest koji ih je šokirao

Veliki požar u grčkom letovalištu Siviri primorao je dve porodice iz Srbije da se za svega nekoliko minuta spakuju i napuste smeštaj. Sa četvoro dece i deset kofera strpali su se u jedan automobil i krenuli bez plana.

- Verovatno ste mnogi čuli da je u Siviriju izbio veliki šumski požar i da su ljudi morali da budu evakuisani. I mi smo bili među njima. Gledaš sa terase crne oblake dima kako se približavaju i u jednom trenutku shvatiš da nemaš vremena ni da razmišljaš. Pakovanje za pet minuta. Suprug, ja i troje dece. Brzo u auto. A onda shvatimo da je porodica koja je bila smeštena sa nama došla autobusom. Kako će oni? Gde će oni? "Ma ljudi, hajde sa nama." I tako nas osmoro, četvoro dece, deset kofera i jedan auto krenusmo. Kako smo sve spakovali i kako smo stali – ni sami ne znamo - napisala je jedna Maja u Fejsbuk grupi "Grčka info".

Opisala je da su, izlazeći iz dvorišta smeštaja, mogli da krenu samo levo, gde ih je dočekala kolona automobila duga nekoliko kilometara. Kako je navela, niko nije znao kuda ide niti šta se zapravo dešava.

- "Ma samo da se spasemo živi i zdravi." Četvoro dece u kolima. "Vozi. Gde svi, tu i mi." Stižemo u mesto Sveta Petka, do nekog SPA centra. Hajde samo malo da protegnemo noge, da popijemo vode, pa ćemo videti šta dalje. Svi u strahu. Nema mnogo Srba. Kada ljudi čuju da smo evakuisani, neki nude smeštaj. Ali mi govorimo: "Ne, mi ćemo ovako zajedno." Nas osmoro. A ovu porodicu pre toga uopšte nismo poznavali. Ma upoznaćemo ih! - navela je Maja.

Nakon toga su nastavili dalje i vratili se oko 550 metara, do sela Loutra, gde su se zaustavili na parkingu. Prvo što su pomislili bilo je da pronađu nešto da pojedu, jer su bili gladni, iscrpljeni i umorni. Kako je navela, deca su osećala da se nešto dešava, ali su se trudili da im ne pokažu koliko su zapravo uplašeni.

- Ulazimo da uzmemo giros. "Ne može, tek za sat i po." Uh, dugo nam je da čekamo. Tražimo dalje. Nema nigde. Dobro. Imamo malo slanine, kulena, šunke. Kupujemo hleb, sir i čajnu za mališane i svi zajedno sedamo pored našeg auta i jedemo. Dobro. A sada? Plan je da se malo prošetamo i pronađemo smeštaj makar za jednu noć. U međuvremenu ljudi iz agencije javljaju da možemo da se vratimo, da je za sada sve pod kontrolom - dodala je.

Ipak, odlučili su da te noći ostanu u Loutri, pa makar morali da spavaju u automobilu i smenjuju se tokom noći. Seli su u jedan kafić da popiju sok, a deca od osam i pet godina bila su toliko iscrpljena da su ubrzo zaspala na stolicama.

Spavali na hodniku

- Pitamo gazdu da li možemo da ostanemo u bašti dok deca spavaju. Prvo kaže ne i šalje nas pored mora, na ležaljke. "Alo, čoveče, biće im hladno". Ipak nam dozvoli da ostanemo. Donese nam desetak peškira da ih pokrijemo. I to je to. Spavaćemo na smenu. Šta sad.
Muškarci odlaze da preparkiraju auto pored nekih ljudi iz Beograda, ali nisu mirni. Kreću da traže smeštaj. Nigde ništa. Sve je puno. I onda ulaze u hotel, pitaju da li imaju smeštaj.
Nemaju. Ali čovek kaže da mogu da nas smeste u hodnik hotela, gde imaju fotelje i male sofe, samo da deca mogu malo da odspavaju. "Može!" Čoveče, svaka ti čast. Kakva si ti legenda od čoveka. Kapa do poda! - napisala je Maja i dodala:

- Smestimo se. Deca spavaju. Moj suprug spava na podu, jer mora da se odmori – sutra nas opet on vozi dalje. Komšija Dejan i ja celu noć nismo spavali. Stalno smo dežurali.
U 7 ujutru dolaze radnici hotela, požele nam dobro jutro i kažu: "Menadžer hotela je rekao da ostanete, popijete kafu i da svi doručkujete, pa onda krenete dalje." Da li ste sigurni?
Da svi osmoro doručkujemo i da ne platimo? "Da. Ljudi, okrepite se, pa krenite dalje. Ako vam opet nešto zatreba, slobodno dođite."

U tom trenutku, kako je navela, shvatili su da i u najtežim trenucima postoje ljudi koji umeju da vrate veru u ljude.

"Verujem da će biti dobro"

- Pakujemo se u auto i krećemo nazad ka našem smeštaju. Kažu da je sve pod kontrolom. Ima još žarišta, ali možemo da se vratimo. Vraćamo se. Policija je svuda. Ne može da se prolazi tamo gde je požar izbio. Požar je zahvatio oko 350 hektara zemljišta, izgorele su neke kuće, automobili... Nije ti svejedno. Avioni, helikopteri, ceo dan nadleću. Kažu da zalivaju žarišta. A meni ipak nije svejedno. Ali verujem da će biti dobro. Jer dok god postoje ovakvi ljudi – postoji nada - ističe ona.

Posebno su zahvalili prijateljima i ljudima iz Srbije koji su ih, iako kilometrima daleko, odmah pozvali i ponudili pomoć.

- Ovaj požar nas je uplašio, ali nas je i podsetio koliko je malo potrebno da potpuno nepoznati ljudi postanu "naši ljudi". Jedno "Hajde sa nama." Jedno mesto u hodniku hotela. Jedan peškir za dete. Jedan doručak. Jedna dobrota. I odjednom, u najtežoj noći, nisi sam. U ovakvim trenucima čovek shvati da nije bogat onim što ima, već ljudima koje ima. Zato, posle svega što se desilo, mogu samo da se zahvalim svima od srca. Ovo nikada nećemo zaboraviti. 
Jer dok god postoje ovakvi ljudi – postoji nada - zaključila je Maja.