"Četničku decu koljemo!" Naserove ubice Branislavu pobili sve: Dečak (9) sa 20 gelera preživeo 56 dana mučenja u logoru
- Brano Vučetić iz Bratunca imao je devet godina kada su mu u napadu na Bjelovac ubijeni majka, otac i brat, a on ranjen sa 20 gelera u glavi.
- Posle napada odveden je u logor, gde je 56 dana proveo bez hrane i lekarske pomoći, uz svakodnevne batine i mučenje.
On je imao samo devet godina kada su mu ubili majku. Tri meseca kasnije, u decembru 1992. godine, za samo nekoliko sati, u selu Bjelovac, u Bosni i Hercegovini i okolini, u napadu muslimanskih snaga ubijeno je 109 Srba.
U brutalnom masakru vojnika pod, kako se sumnja, komandom Nasera Orića, ubijen mu je otac i rođeni brat star 17 godina. Njega su ranjenog sa 30 metaka u telu ostavili u životu. Jedan od vojnika je izvadio nož i krenuo na devetogodišnjeg dečaka sa namerom da završi posao.
Odluku je promenio komandant horde ubica i naredio da dečaka odvedu u logor, u kome je pod svakodnevnim batinama, sa otvorenim ranama na telu, u jednom džemperu, sa malo kukuruznog hleba i vode, proveo 56 dana.
Skoro dva meseca mučen u logoru
Nakon napuštanja logora i dolaska u komandu srpske vojske, saopštili su mu da nema ko da ga dočeka i da niko od njegovih nije preživeo. Od tog trenutka počinje njegova nova borba za nastavak života, školovanja, borba za zagrljaj nekog svog.
Njemu su muslimanski vojnici prvo ubili majku Radojku, a onda i brata Milenka i oca Radovana, 14. decembra 1992. godine, dok je on sam prilikom napada i pokolja u njegovom selu Bjelovac, odveden u srebreničke logore pod kontolom tzv. Armije BiH, gde je proveo skoro 2 meseca, a potom je razmenjen u Skelanima za muslimanske vojnike.
Zvali su ga nekoliko puta istražitelji Haškog tribunala i iz tužilaštva Bosne i Hercegovine, ali na kraju nije dobio priliku da svedoči o užasima koje je video i preživeo. Brano Vučetić je postao simbol stradanja Srba u bratunačkom kraju.
Danas živi i radi u Bratuncu. Često nedeljom ode na groblje da upali sveće za svoje najmilije, kojih više nema.
16. septembra 1992. godine, dok je rat u Bosni i Hercegovini uveliko trajao, a žrtve padale na sve strane, njegova majka Radojka (1946) otišla je sa svojim komšijama u varoš Bratunac, da kupi namirnice za članove svoje porodice. Nju i par komšija koji su se vozili u kombiju, presekli su rafali muslimanskih vojnika, koji su bili sakriveni u zasedi iza jedne stene, kraj muslimanskog sela Zalužje. Tom prilikom je nastradalo i 8 meštana Bjelovca, među njima i Branova majka, a još 7 Bjelovčana je teško ranjeno.
"Beži iz kuće"
U ponedeljak 14. decembra 1992. godine, u ranu zoru, jake muslimanske snage Armije BiH, koje je predvodio komadant 28. divizije, Naser Orić, napadaju njegovo rodno selo Bjelovac. Brano se zatekao kod kuće. Čuo je oca kako mu viče da beži iz kuće, kod komšinice Mire Filipović, koja je u kući imala još svoje dvoje dece. Sklonila ih je na tavan. Njegov otac Radovan i brat Milenko su taj dan ubijeni od muslimanskih vojnika. Komšinica Mira je pokušala da baci bombe na muslimanske vojnike i tako zaštiti troje dece, ali nije uspela. Ubrzo su svi pohvatani, a Brano je ranjen od bombe koja je ubačena u sobu od strane muslimanskih vojnika. I danas ima u glavi 20 gelera.
Kada su muslimanski vojnici ušli u kuću, počeli su da ih psuju i tuku pesnicama, nogama, kundacima, tukli su čak i decu. Mirina deca, Olja (2.5 godine) i Nemanja (8 meseci) su vrištala i zapomagala. U kuću je potom ušao jedan bradati muslimanski vojnik sa nadimkom “Mandža”, sa mačetom u ruci, sa kojom je mahao. Krenuo je tako prema Brani, Olji i Nemanji, ali ga je jedan muslimanski vojnik koga su zvali “Miš” zaustavio i sprečio sigurno klanje. Muslimanski vojnici su se tako igrali “oštrenja noževa”. Iz Mirine kuće Brano je izašao krvav, nesvestan da je ranjen, u šljiviku je ugledao svog brata Milenka, nesvestan da je on ubijen. Pored njih, video je slike svojih mrtvih komšija: Steve i Dragoljuba Filipovića, komšiju Caleta, babu Zlatu Jovanović i još jednu devojku iz komšiluka, koju nije prepoznao koliko je bila unakažena. Odvedeni su prvo u komšijsko selo Poloznik, gde su većinom muslimani. Tamo u Polozniku je video i prepoznao neke komšije muslimane. Umesto ruke pomoći i utehe, dočekale su ga psovke, pljuvanje i batine od komšija.
Naredna tri dana je proveo zarobljen u jednoj garaži bez hrane, bez vode i bez lekarske pomoći. Komšinica Mira Filipović mu je komadima svoje odeće previla ranu od gelera.
Pretvorio se u dečiji kostur, sa vidnim ranama po celom telu. U logoru je video nekoliko puta Nasera Orića, kako priča sa njegovim mučiteljima. Dok je bio u tom muslimanskom logoru, povremeno je izlazio u dvorište te kuće. Tu je dobijao batine od svojih muslimanskih vršnjaka. Nije posle izlazio, jer se bojao da će ponovo biti pretučen.
8. februara 1993. godine u Skelanima je konačno razmenjen. Sve do tada nije znao da su mu otac i brat ubijeni. Na razmeni zarobljenika dočekali su ga ujak Dušan i tetka Dostana. Kada je stajao ispred Komisije za razmenu zarobljenika, na pitanje: "Kuda da te vodimo? Imaš li koga?", odgovorio je slabašnim glasom: "Ne znam… Kod tetke i teča…".
Tako je Brano Vučetić postao član porodice Dostane i Ivana Petrovića. Oni su takođe u tom muslimanskom napadu na Bjelovac izgubili sina Mladena, starog 21 godinu, dok im je sin Slaviša (1965) ranjen u nogu.
Dugo se Brano lečio i oporavljao. Pokušavao je da zaboravi sve te ružne slike koje su ga proganjale, ali nije uspeo. Dešavalo se da tih prvih nedelja gubi pamćenje, da ne zna da čita i piše. U dukserici u kojoj je zarobljen, tako je i vraćen. I danas, posle toliko godina, čuva tu duksericu.
- Pobili su sve živo. Sve što se kretalo. Svi meštani su bili pobijeni, čak i životnje, kokoške i svinje. Kad su prišli kući znali su da ima nekoga. Mislili su da će neko pružiti otpor, ali kad su shvatili da neće dozivali su nas i pozivali da se predamo i da nam neće ništa. Međutim kad smo se mi oglušili na te pozive onda su počeli da nam prete da će kad nas uhvate žive da nas kolju da nas nabijaju na ražanj i da nas peku. U tom trenutku u kući smo bili moja komšinica sa bebom od sedam mesecei, starica od preko šezdeset godina i ja koji sam imao 9 godina. Oni su se dakle nama obraćali - rekao je Vučetić ranije u emisiji Crna hronika na Kurir televiziji.
"Nisam mogao da otvorim vilicu i krvario sam"
U kući u kojoj se nalazio vladali su strah, panika i uznemirenost.
- U kući je bila agonija. Svi su uznemireni, bebe plače. Ja sam u strahu kao i komšinica Mira koja pokušava nekako da nas smiri i sabere. Dok smo pokušavali da spakujemo bebi stvari i flašicu za vodu bacili su jednu bombu, a zatim i drugu koja je pala metar ispred nas. Od te bombe Mira i ja smo ranjeni. Nisam siguran koliko smo proveli u besvesnom stanju - kaže Vučetić i nastavlja sa traumatičnim prisećanjem:
- Probudio sam se u krevetu i poluošamućen stao na ekser. Taj ubod bio je težak kao i rana od bombe, ako ne i gori. Kad sam pokušao da izađem osetio sam neku toplinu niz telo. Uzeo sam pokrivač i obrisao lice koje mi je na desnoj strani bilo u razvaljeno od eksplozije bombe. Nisam mogao da otvorim vilicu i krvario sam. Mira i ja smo uspeli ne znam ni ja na koji način da uzmemo bebu i sa bakom Dostanom da se popnemo u potkrovlje kuće. Pokušali smo da se sakrijemo, a u međuvremenu su muslimani ušli i počeli da viču galame i bacaju stvari po kući.
Grčevito su pokušavali da ostanu neprimetni, ali nažalost nisu u tome uspeli:
- Mira je držala usta bebi rukama jer je mnogo plakala. Nismo uspeli da ostanemo sakriveni jer je jedan od vojnika razvalio ta vrata, ušao i rekao ovde ima i dece. Rekli su nam da izađemo, ali ja nisam mogao ni da odgovorim jer nisam mogao da pomeram vilicu. Jedan od vojnika me je uhvatio i bacio na krevet. Ja tada imam 9 godina - rekao je Vučetić.
A drugi vojnik izdao je brutalnu naredbu:
- Drugi vojnik naredio je da se vežemo Mira, ja i baka Dostana. Oštrio je nož pred nama i rekao da će da dovrši posao koji su započeli pre pola sata, sat i da oni kolju četničku decu i četnike. Neko ko ima devet i po godina, ko je ranjen i ko je u tom trenutku primio preko dvadeset gelera u telo, koji ne može priča... Mislim da je besmisleno govoriti da li je njega trebalo vezati da ne bi pružao otpor. I gospođa Mira je bila ranjena i krvarila je, a baka Dostana ima preko šezdeset godina i više. Mi smo bespomoćni protiv njih svakako, a kamoli sa svim tim posledicama ranjavanja.
Ipak, dogodila se izvesna sreća u nesreći:
- U svoj toj konfuziji i nesreći imali smo malo sreće jer je jedan od vojnika naredio da se odvežemo. Rekao je da je on komandir te akcije i da će on kada dođe trenutak odlučivati o našoj sudbnini. Da li će da nas ubije, zakolje ili šta već da radi. U tom trenutku su nas odvezali. Nakon što su pobili sve što se kretalo, posle par sati su nas prebacili iz te kuće u sledeću kuću kod komšije. U tom trenutku kad smo izašli videli smo da su i životinje pobijene.
"Sedeo je nepomičan, bio je mrtav"
Tada je ugledao jedan od najtežih, najpotresnijih i najtužnijih trenutaka u svom životu:
- Između te dve kuće bio je jedan voćnjak. U njemu sam video svog brata. Sedeo je nepomičan. Bio je mrtav, ali u tom trenutku nisam znao da li živ. Nadao sam se sve vreme nakon toga da je možda živ. Imao je 17 godina.
Nakon toga vojska ih je sprovela u logor za Srbe blizu Srebrenice gde je proveo 56 dana u gladovanju i bio svirepo mučen i zlostavljan. Na putu ka logoru njemu kao ni njegovoj komšinici Miri koja je takođe bila ranjena, nije skoro uopšte davana hrana niti ukazivana neophodna medicinska pomoć. Posle paklenog boravka u logoru on i Mira pušteni su u razmeni zarobljenika. Miru, njeno dvoje dece bebu Nemanju i malu ćerku Olju dočeka je njen suprug i otac dece:
- To je za film - taj prizor kada otac vidi svoju decu i suprugu žive. Emocije su prejake.
Ali malog Brana nažalost nije dočekao niko:
- Nikoga nije bilo. Saznao sam da su mi i otac i brat ubijeni. Ostao sam sam.
Kurir/Kamerman.ba
