"Ubijao sam slatko, a Tito mi je davao roditeljsku ljubav!" Mračna ispovest Vidana koji je ubio više od 2.000 ljudi: "Krcun me izabrao za dželata"

Vidan Mićić iz Požege tvrdio je da je kao Titov dželat učestvovao u ubistvu više od 2.000 ljudi. Njegova ispovest, koja je zabeležena u knjizi "Ja čudovište - razgovori sa dželatom" Slobodana Gavrilovića, otvara najmračnija pitanja o zločinu, krivici i čoveku koji je postao izvršilac tuđe smrti.

U knjige rođenih nije ni upisan, posle rata se sam upisao. Završio je samo četiri razreda osnovne škole. Dok je pohađao treći razred, komšije su mu davale slavske kolače da nosi u crkvu. Ali, on bi zadržao novac, a komšijama bi rekao da je obavio posao. Sledeće godine su ga uhvatili, pa je dobio teške batine. Tada je počeo da psuje Boga. Crkvu je još više omrzao tokom pričešća. Pop je video da mu je jezik crn od kupina, pa mu je lupio šamar i isterao ga iz crkve.

Naravno, ovo se u stvarnosti nije desilo: niko nije čuo da pop ošamari dete tokom pričešća. Ali, on je to tako kasnije izmislio.

"Verskih zabluda sam se trsio još u ranom detinjstvu, možda zahvaljujući brošuri Vase Pelagića - Umovanje zdravog razuma", kaže. A za Gospoda veli: "On je najveći krvolok".
U vojsci je, prirodno, Vidan Mićić regrutovan u kažnjeničku jedinicu. Često je kažnjavan i dobijao je niz besmislenih zadataka, poput ovog: "Duvaj u sijalicu da je ugasiš!"

Posle nekog vremena, simulirao je da ima padavicu i do kraja vojnog roka bio je magacioner.
U Beograd je prvi put otišao 1933. godine. "Video sam gradsku sirotinju i bogate koji žive od tuđeg znoja", pomislio je tada, ili je i to kasnije umislio. Ipak je ostao dve godine, da radi u fabrici šećera.

Imao je desetoro braće i sestara. Najstariji brat gine u Prvom svetskom ratu, 1915. godine, a sedmoro braće i sestara umiru za sedam dana 1917. godine, od španske groznice. Brat Petko umro je u zatvoru u Sremskoj Mitrovici u 26-toj godini života. Robijao je zbog ubistva žene, pa su i Vidana zvali "Robijaš". I on je hteo da ubije svoju ženu, ali, sprečila ga je jedina preostala sestra. Ipak je ženu tako pretukao, da je mislio da je mrtva. "Zgrabim noviju odeću, dokumenta i novac, pa što brže od kuće, da ne padnem u ruke žandarmima", glasi dalje ispovest Vidana Mićića.

Pobegao je u Beograd, radio je kao nosač na obalama reka. Svakog dana tražio je poternicu u novinama. "Kad vidim žandarma da ide ulicom, od straha prelazim na suprotnu stranu", svedoči.

Iz Beograda odlazi u Vinkovce, gde radi tri meseca, a onda u Zagreb, gde ostaje četiri godine. Pritom koristi činjenicu da mu je u radnoj knjižici bilo pogrešno upisano prezime, Mitić, umesto Mićić.

Kada se 1940. godine približio rat, odlučio je "da u tome ne učestvuje". Odjavljuje se i iz vojske i iz policije, navodno radi selidbe, a onda menja stan i počinje da živi ilegalno. Ulazak Nemaca u Zagreb aprila 1941. zatiče ga kao pomoćnog građevinskog radnika na jednom objektu kraj Maksimira. Oduševljeno skandiranje Zagrepčana privuklo ga je do centralne ulice. Tu je prvi put video Nemce, zasute cvećem.

Tada nije ni slutio da će uskoro sresti svog novog idola, bivšeg pomoćnog bravarskog radnika, Josipa Broza Tita, koji se u toj gužvi nalazio možda na svega nekoliko koraka od njega.
Posle nekog vremena, Mićića hapse ustaše. U zatvoru je svirepo mučen, a preživeo je zahvaljujući ušteđevini koja je poslužila kao mito. Deportovan je do Beograda.

U Zlodolu ga dočekuju sestra i zet, koji mu s vrata kaže: "Dođe pečeni komunista". Uskoro odlazi u partizane. "Bio sam najsrećniji u svom životu, kao da sam na odmoru", opisuje te dane.

Ekspresno je primljen u partiju. Kada je njegova četa kretala ka Višegradu, Slobodan Penezić Krcun ga izvlači iz kolone: "Vidane, ostaješ u Užicu". Krcun ga je izabrao za glavnog dželata ”Užičke republike”. Bio je u četi za obezbeđenje Vrhovnog štaba i brzo je postao njen zamenik komandira.

Tita opisuje biranim rečima, kaže da je od njega osećao ”pravu roditeljsku ljubav”. Ubijao je ”slatko”, najviše iznad rovova u Krčagovu, tik ispod bolnice, ali i na raznim drugim mestima. Po presudi komunističkog suda, ali i po svojoj volji. ”Za posebne zadatke smo imali kape na kojima nisu bile prišivene zvezde petokrake, da ne primete da smo partizani. Od naoružanja smo imali pištolje. Nosili smo ih tako da se ne vide”, priča.

Ovde pisac Slobodan Gavrilović dodaje svedočenje Božidara Đokića iz Visibabe, koji je imao sreće da preživi zatvor ”Užičke republike”. Đokić kazuje:

"U zatvorskoj mrtvoj šetnji krišom razmenjujemo obaveštenja ko je prethodne noći otišao. Dok je naša kolona šetala u tišini, u krugu se uvek nalazio neko od osoblja zatvora. Najčešće je to bio Vidan. Vrteo se u onom krugu i pratio naše ponašanje. Sa pištoljem u džepu kaputa i svilenim gajtanom oko vrata, šepureći se, ulivao je strah. Za njega se znalo da je čistač. Njemu se nije moglo protivurečiti.

U petak popodne, 28. novembra 1941. godine, veliki broj zatvorenika je pušten kućama. Ratko Drčelić (komandir čete Vidana Mićića) me je prebacio u sobu gde je ranije bio Periša. U toj sobi beše samo Miloš Janković iz Rečica. Dok smo razgovarali zašto smo ostavljeni u zatvoru, dođe Vidan u našu ćeliju. Popričaše kao zemljaci i komšije. Vidan izađe iz ćelije. Miloš i ja nastavismo razgovor i on mi tada reče:

- Slušaj, Đokiću, ja nisam ni za šta kriv, ali mene će Vidan da ubije. On me mrzi od pre rata, ubiće me samo iz mržnje...

Tako je i bilo.

"Za pravog dželata ne postoji dilema između dobra i zla. Njega pokreće sigurnost da čini dobro. Posebno kada je u jednoj ličnosti objedinjena uloga tužitelja, sudije i izvršioca. Zavoleo sam taj posao vremenom i radio sam ga s voljom", svedočio je Mićić.

Ipak, prvi put bilo mu je teško. Na zadatak ga je poslao Krcun, a iz mraka je sve nadgledao Aleksandar Ranković, koji mu je posle prišao. Sem njih dvojice, pored Tita, o životu i smrti odlučivali su još i Petar Stambolić, ali i Vladimir Dedijer. Pet partizana odvelo je sedam nesrećnika iz užičkog zatvora u Krčagovo, noću, uz prigušeno svetlo jednog fenjera. Pre ubistva, svakome je opljačkano sve što vredi. Sledilo je ispaljivanje metaka u potiljak:

"Ne možeš da zamisliš kako to izgleda kad čoveku pucaš s leđa u glavu. Kad sam opalio metak u potiljak, ne pada levo ni desno ni napred, nego na leđa. Krv šiklja i prska me po nogama. Gadilo mi se".

Izvodili su ih svake noći, u grupama i od po 10-15 osoba. Uskoro je nestalo gađenje, počeli su da pevaju: "Budi se istok i zapad..."

Jedan je pokušao da im pobegne, iskočivši iz kamiona. Stigli su ga meci, pao je na prag neke kafane. Oterali su radoznale. ”Onog veselnika obrnusmo na leđa, uzesmo kaput, nagrnusmo mozak na kaput i podigosmo ga u kamion”, nastavlja Mićić.

Iz Krčagova je pokušao da im pobegne samo Živojin Pavlović, bivši istaknuti komunista. On je ranije pobegao moskovskim dželatima i sklonio se u svoje rodno selo, kraj Užica. Njega su najviše mučili, jer je napisao brošuru ”Bilans sovjetskog termidora”, inspirisan činjenicom da su neuporedivo više jugoslovenskih komunista ubili sami komunisti (oko 500), nego jugoslovenski žandarmi (10).

Ovde Mićić negira da je u Užicu ubijao i maljevima. Ubijanje čekićima, maljevima, davljenjem i na razne druge načine, opisuje u narednim periodima. Međutim, u intervjuu specijalnom izdanju ”Pogleda” iz 1991. godine, objavljenom pod naslovom ”150.000 neznanih grobova”, govorio je da je i u Užicu ubijao maljevima.

Dok su se peli uz Zlatibor, 29. novembra 1941, Vidan Mićić je svom pobratimu, Titovom kuriru pod nadimkom ”Strašni”, predao jednog nesrećnika da ga sprovodi, piše u nastavku romana ”Dželat” Slobodana Gavrilovića, nastalog na osnovu kazivanja glavnog dželata ”Užičke republike”. Uskoro se sa začelja kolone začuo pucanj. Mićić nastavlja:

”Ja se vratih. On ga ubio, prevrnuo na stomak, seo na leđa i jede.

- Šta radiš to?

- Ma, ko mu jebe majku, da ga ja vodim. Kad si ga ti uhvatio, znam da nije pošten.

Puče od smeha, gotovo se zacenio. Kad smo kasnije prešli Uvac, Strašni je stradao. Ubiše ga četnici”. Mićić iznosi i detalje o Brozovoj paralizi strahom u vreme pada ”Užičke republike”. O tome su već svedočili Arsa i Lepa Jovanović. Bilo je govora i o Brozovoj smeni. Mićić govori:
”Opšti metež, panika. Nema jasne komande, niti pravog cilja. Vrhovni komandant se izgubio. Na Palisadu članovi Vrhovnog štaba i Politbiroa plaču. Nema druga Tita. Pred zoru ga je na Palisad doveo dvanaestogodišnji dečak Karajičić. Tek posle rata sam saznao da ga je ukočenog u žbunju pronašla Anka iz kafane, ali o tome se nije pričalo”.

Sledi opis ekshumacije žrtava, na osnovu iskaza novog svedoka:

”Nemačka komanda je na zahtev rodbine 1. januara 1942. godine odobrila da iskopamo i prevezemo mrtve do naših sela, gde smo ih sahranili, da im se zna grob. Bio je sneg. Rodbina likvidiranih ljudi došla je volovskim ili konjskim saonicama. Na saonicama na brzinu skovani sanduci. Jasenovi, hrastovi, grubi, neofarbani. Prekrili su čitav breg iznad Krčagova…”

U Čajniču, Vidan Mićić stupa u 2. proletersku brigadu. Na poziv drugova, i on je posle rata priložio članak za monografiju o ovoj jedinici, ali taj članak nije objavljen, s obrazloženjem da je napisan ”jezivo i strašno”. Mićić zaključuje: ”Znači lažemo, nećemo da prikažemo kako je bilo”.

Mada svedoči pod parolom ”da se sve zna”, ipak ne opisuje saradnju 1. i 2. proleterske brigade sa ustašama, u borbi protiv četnika u Istočnoj Bosni proleća 1942. godine. Na jednom mestu jedva je procedio: ”Jedino se četnici i ustaše nisu pomagali”. Na drugom mestu dodaje još nešto što potvrđuju dokumenta: ”Najmanje je borbi bilo s Nemcima, a najviše sa četnicima”.

U 2. proleterskoj brigadi partijci su se izvlačili iz borbi, bavili su se raznim podmetanjima. Ljubavne veze sa ”drugaricama” su skrivane, ali za njih se ipak znalo. Mićić je i dalje bio dželat, pa je tako učestvovao i u ”likvidaciji žandarma na Borikama”. U stvari, tu je bilo i dosta oficira, poslatih sa Ravne Gore da pomognu borbu Srba protiv ustaša. Pošto u tim krajevima građanski rat još nije bio počeo, oni se nisu čuvali od partizana. Ali, partizani su ih pohvatali i poubijali.

Zbog tog slučaja, Mićić je prvi put isključen iz Komunističke partije. Ne, naravno, zbog ubistava, već zato što je na partijskom sastanku pobrojao šta je kome partijcu dao od stvari opljačkanih sa žrtava (”da naglasim šta sam dao komesaru i komandiru”). Bila je to uobičajena praksa, ali ”sirovi” Vidan, kako ga je zvala Cana Babović iz Centralnog komiteta, nije shvatio da se o takvim stvarima ne priča na partijskim sastancima.

Usledila je jezuitska, takođe uobičajena, kazna- bojkot. Isključeni član ostaje u četi, ali sa njim niko ne sme ni reč da progovori, niti on sme kome da se obrati. Hteo je da se ubije, ali ga je spasao jedan drug koji je progovorio s njim kad su bili sami, uz sledeći komentar upućen na račun komesara: ”Bolje da sad nasamo razgovaramo da on ne vidi, jebo mu majku idiotsku. On je predlagao na sastanku kad su te isključili da budeš streljan, ali se većina nije složila”.
Kada je taj komesar, Pane Srdanović, premešten u drugu jedinicu, Mićić je vraćen u KPJ. A onda je Srdanović izbačen i bojkotovan. Mićić ga je našao i ispsovao.

Drugi put, Mićića je iz partije izbacio lično Krcun. Razlog: neki su komentarisali komandirovo teturanje od pijanstva, pa su to prebacili na Mićića.

”Trebalo je da odem u penziju najmanje sa činom potpukovnika, a ne kao kapetan druge klase. Daleko luđi, gluplji, blesaviji, koji su bili u ratu, imali su više činove od mene”, komentariše Mićić.

U srpskom selu Bosare u Bosni, grupa partizana, među kojima je bio i Mićić, zarobila je jednog četničkog kurira. Sledi jeziv opis mučenja i likvidacije:

”Dok je saslušavan, koristili smo nešto od alata iz radionice (kovačke) da što pre prizna. Jedan uze meh, nasmeja se i predloži:

- Hajde da mu nabijemo crevo od meha u zadnjicu!

Položiše zarobljenika na tezgu, skinuše mu pantalone i gaće. Vezaše ga čvrsto za tezgu. Uzeše gumeno crevo od meha i nabiše mu u čmar. Onaj što je predložio poče da duva meh. Četnik kuka, vrišti. Moli nas, moli Boga, ali niko ga ne čuje, niti mu ko pomaže. Mi se sjatili oko onog meha, stojimo ukrug oko tezge, skačemo okolo kao Indijanci oko vatre, kad se pripremaju za borbu. Onaj duva li duva. Četnik riče kao bik. Urla. Stomak mu sve veći, a naša radost sve jača. Skačemo i navijamo sve žešće. Neko opali kratki rafal. Odmeniše onoga na mehu. Četnički kurir sve tiši. Puče stomak kao bomba. Uplaši nas. Na sve strane leti drob i iznutrica. Jadnik se još krivi, drhti i polako smiruje”.

Jednom je hteo da jede ubijene ljude. Priča:

”Gledam ih onako dobro uhranjene. Ima dosta mesa na zadnjici i butinama… Priđem onom debljem. Vadim nož iz džepa, rešen da odsečem meso od buta, da to ispečem i sa Pajom pojedem. Pajo me povišenim tonom upita:

- Vidane, šta ćeš to?

- Vidiš kakav je debeo ko krmak, hoću da odsečem mesa od buta, da ispečemo i da se najdemo - rekoh mu kroz smeh.

Pajo podiže pušku i uperi u mene. Uz vidno ogorčenje podiže ton:

- Vraćaj se, ubiću te!”

Ipak nije pojeo odsečeni komad.

Aprila 1944. godine, Mićić je sa još jednim drugom iz 2. proleterske brigade prekomandovan u Šumadiju, među malobrojne partizane koji su bežeći od četnika ”postali pravi maratonci”. Tu je upoznao dželata Daču, ali divio se dželatu zvanom ”Žika Mornar”, koji se inače pominje kao likvidator u delimičnom spisku žrtava komunista u Kragujevačkom okrugu.

”Vodite ih tamo u neku jarugu” – naređivao bi Dušan Petrović Šane. Ili bi prosto davao spisak ”Mornarovoj trojci”.

Po ulasku partizana u Požegu, Mićić je trebalo da ubija u ovom mestu, ali se od toga odustalo, jer je odmah rekao da će ubijati koga hoće.

”U Požegu nisam otišao. Kasnije sam shvatio da sam tada bio brzoplet. Trebalo je da ćutim, a na terenu da sprovedem svoju nameru, kao što je radio Žika Mornar”, svedoči. Umesto u Požegu, poslat je u Beograd, u Oznu. Kaže da je ipak najviše ubijao u selu Šibice, na obali Save:

”Likvidiranih je bilo mnogo više nego u Užicu. Nisi mogao uhvatiti reda, ni tačnog broja. Dovedu ti uveče jednu grupu od 50 i to se likvidira. Sutradan dve grupe. Prekosutra tri.
Koliko je streljano pri zarobljavanju, to je drugo pitanje. Ono što je u pozadinu dovedeno, streljano je, oko 1.000…

Pre sela Šibice bila je jedna veća udolina. Svi zarobljenici saterani su u tu dolinu. Jedinice nisu imale dovoljno obezbeđenja da ih sprovedu. Bilo je tu nekoliko desetina hiljada zarobljenika. Kad su ih nabili u dolinu, naši su sa strana počeli rafalnu paljbu, s namerom da ih pobiju. Zarobljenici nisu bili vezani. Kad su se u jednom trenutku konsolidovali, kao po komandi jurnuli su i goloruki oteli oružje, kojim su potom ubili ove koji su ih doveli. Ubijenih je bilo na hiljade.

Zbog toga se od takvog načina odustalo. Prešlo se na likvidaciju manjih grupa. Privede se grupa od desetak do iskopanog rova. Jedan oficir Ozne krene sa jednog, a ja sa drugog kraja, ubijamo po jednog i ubacujemo u šanac. Onda sledeća partija”.

Kada se posle kapitulacije Nemačke partizanima predao veliki broj Nemaca, Mićić je ubio jednog nemačkog generala zato što je tražio da se poštuje međunarodno pravo o postupanju prema zarobljenicima. Međutim, uplašio se da će zbog ovog ubistva biti kažnjen, pa je rešio da ukloni leš. Evo kako je opisao ovaj čin:

”Isekao sam mu prste i poskidao prstenje. Izvadio sam mu zlatne zube iz vilice. Njega sam sekao deo po deo i bacao po šumarku. Levu ruku, pa posle sto metara desnu. Zatim pauza, pa jednu nogu, pa drugu. Isečem trup na desetinu delova i bacam levo i desno dok je kamion u pokretu svo vreme”.

Najteže mu je bilo kada su masovne likvidacije okončane: ”Lutam po gradu, nema tih zadataka. Nemam koga da ubijam. A ne mogu da spavam. Moji najteži i najduži meseci. Onda je to postepeno počelo čileti”.

Skoro svake noći je sanjao da ga jure četnici ili Nemci, ali nije sanjao ubijene. Svestan zla, dva-tri puta je obnovio krv pre nego što se odlučio da stvara potomstvo.

U vreme rezolucije Informbiroa, 1948. godine, njegove prijave odvele su mnoge na Goli otok. Narednih godina prijavljivao je komšije zbog kritike Titovog režima.

I mada su mnoge ubice brzo poumirale, ili izvršavale samoubistvo, on je doživeo duboku starost. Rano se penzionisao i postao je cvećar. Osamljivao se, pričao je sa cvećem.

”Osećam se kao čovek potpuno zadovoljan”, govorio je tada.

Pre rata, u ratu, kao i posle rata, više puta je bio na ivici smrti, ali imao je ludu sreću. Život mu je spasao čak i onaj pištolj kojim je ubijao u Užicu. Metak ga je pogodio u taj pištolj, u visini bubrega. Drugi metak pogodio ga je u leđa, ali ga je zaustavio dnevnik koji je nosio u rancu.

Treći metak takođe je zaustavio ranac. Bio je rasprskavajući, razneo je porciju punu kačamaka.

Nije ga ubio čak ni grom koji je pogodio drvo na koje se popeo!

Kada ga je kamion pregazio kao biciklistu, bicikl je ostao zgužvan, a on je prošao bez povreda.

Nabrojao je čak 13 takvih situacija.

”Od detinje noge bio sam đavo i nesretnik”, govorio je.

Prvo je svojim delima potvrdio, ali ovo drugo se, na žalost, u njegovom slučaju pokazuje kao krajnje relativna stvar.

Kurir/ Zanimljiva istorija i geografija