Kakav prizor u Mileševi: Monahinja u mantiji, a na njenoj ruci moćni jastreb - neobična priča o mati Irini
- U manastiru Mileševa mati Irina brine o jastrebu i jedini je sokolar među monahinjama.
- Sokolarstvo je u manastir stiglo zbog golubova koji su pravili štetu, a ptica se neguje kroz strpljenje i poverenje.
- Ova veština se povezuje sa nemanjićkom tradicijom i smatra se delom nematerijalne kulturne baštine.
Smešten u dolini reke Mileševke nedaleko od Prijepolja, manastir Mileševa jedan je od najvažnijih i najlepših spomenika srpske srednjovekovne istorije, duhovnosti i umetnosti. U svetinji u kojoj su nekada počivale mošti Svetog Save i gde freska Belog anđela iznova oduševljava svojom veličanstvenošću, služi i mati Irina, jedini sokolar među monahinjama.
Priča o mati Irini prvi put je odjeknula 2023. godine, kada je ova monahinja za jednu emisiju govorila o sokolarstvu, dok joj na ruci ponosno stoji jastreb.
Kako je tada objasnila, potreba za pticom grabljivicom javila se kada su golubovi pravili preveliku štetu u manastiru.
- Pre nekoliko godina imali smo sokola, nabavili smo ga zato što smo imali puno golubova tu koji baš prave štetu u manastiru. I onda smo nabavili tog sokola, a otac Neontije, naš duhovnik se bavio tim, i ja sam tako malo, pomalo, počela da se interesujem - objasnila je sa blagošću u glasu mati Irina.
Kako je dodala, njoj se sokolarstvo jako dopalo, a kada su ostali bez sokola, došao je jastreb. Preuzevši punu brigu o njemu, postala je glavni sokolar manastira.
Tradicija Nemanjića i briga o moćnoj ptici
Kada mlada monahinja danas nosi jastreba na rukavici u porti manastira koji je podigao nemanjićki kralj Vladislav, to nije samo zanimljivost za medije - to je živa slika koja spaja osam vekova tradicije.
Srednjovekovna Srbija bila je nadaleko poznata po uzgoju i dresuri ptica grabljivica, a sami Nemanjići su sokolarstvo negovali kao jednu od najcenjenijih dvorskih tradicija.
Mileševa dakle, ne čuva nemanjićko nasleđe samo u kamenu i freskama, već ga oživljava u svakodnevnom životu. Pristup ptici ostao je isti kao i u 13. veku - zasnovan na strpljenju, poverenju i poštovanju prirode.
Jer, sokolarstvo nije tek puki hobi ili trening životinje, o čemu svedoči i činjenica da je na UNESCO listi nematerijalne kulturne baštine čovečanstva. Reč je o jednoj od najstarijih i najspecifičnijih veština u istoriji čovečanstva, jer moćna ptica grabljivica poput sokola ili jastreba se ne može potčiniti ili kazniti. Jedini način da sokolar pridobije pticu jeste postepeno građenje poverenja.
Tome svedoče i reči mati Irine, koja uz neverovatnu blagost priča o manastirskom jastrebu i preciznosti koju sokolarstvo nosi - mereći u gram kada sme da poleti, a kada ne, dozirajući mu sveže meso kojim ga hrani i pomažući mu da kroz to balansira između uloge predatora i čovekovog saveznika.
Sloboda kao test
Sokolar mora da nauči da čita i najmanju promenu u ponašanju ptice - širenje zenica, stav perja, način na koji drži glavu ili dah. To zahteva apsolutnu prisutnost u trenutku i unutrašnji mir, a svaki put kada sokolar pusti pticu sa rukavice u vazduh, ona je potpuno slobodna da ode.
To što se ona, nakon što napravi krug po nebu, dobrovoljno vrati na sokolarovu ruku, predstavlja najveći potvrdni dokaz ostvarene veze.
Mati Irina ne "potčinjava" divljinu, već stupa u savez sa njom. Kroz njen rad, sokolarstvo u Mileševi nije postalo scenski rekvizit, već živi podsetnik na to kako čovekova blagost i unutrašnji mir mogu da pripitome i najneukrotiviju prirodu - prirodu ptice grabljivice u letu.
Kurir/ Blic
