Nemci su ubili 14 članova porodice Urošević: Radisav je preživeo streljanje sa 11 rana u Kragujevcu - unuk otkrio potresnu sudbinu

Pre 85 godina, 19. oktobra 1941. godine, nemački okupatori streljali su više od 400 civila u Maršiću, Ilićevu i Grošnici.

Kada se govori o kragujevačkom oktobru 1941. godine, prva asocijacija gotovo uvek su Šumarice i 21. oktobar. Ipak, masovnim streljanjima u Kragujevcu prethodili su zločini počinjeni dva dana ranije u okolnim selima.

U Maršiću, Mečkovcu, današnjem Ilićevu, i Grošnici, nemačke okupacione snage su 19. oktobra sprovele krvavu odmazdu nad civilnim stanovništvom. Prema istraživanjima istoričara Staniše Brkića, tog dana ubijeno je 415 ljudi. Iza tih brojeva nalaze se pojedinačne sudbine, čitave porodice i priče koje se u Kragujevcu prenose sa generacije na generaciju.

Jedna od njih je priča o Radisavu M. Uroševiću iz Maršića, čoveku koji je preživeo streljanje, a čija su sećanja ostala duboko urezana u pamćenje njegovih potomaka.

Života Urošević imao je svega 13 godina kada je njegov deda Radisav preminuo. Ipak, dovoljno da ga dobro upozna i zapamti njegove priče o događajima koji su mu zauvek promenili život.

- Deda je živeo još 25 godina posle streljanja. Bio je ranjen na jedanaest mesta. Često nam je pričao šta se tog dana dogodilo - priseća se Života.

Prema njegovim rečima, nemački vojnici su najpre okupili meštane, odveli ih na mesto streljanja i postrojili. Pre nego što je otvorena vatra, jedan od nemačkih oficira održao je govor u kojem je objasnio da se radi o odmazdi zbog ubistva nemačkih vojnika na putu od Gornjeg Milanovca prema Kragujevcu.

- Postavili su mitraljeze i postrojili ljude. Ono što je posebno strašno jeste da su doveli i stare roditelje i druge starije meštane da gledaju streljanje - prenosi Života dedino svedočenje.

Usledili su mitraljeski rafali. Ljudi su padali jedni preko drugih, a nemački vojnici su potom prilazili telima i dodatno pucali u one koji su ležali na zemlji.

Radisav je već bio teško ranjen. Preko njega je palo telo jednog od ubijenih, što mu je, po svemu sudeći, spaslo život.

- Pričao je da je preko njega pao čovek koji je već bio mrtav. Jasno je čuo kako vojnik prilazi, puca u ljude ispred njega, zatim preskače njega i nastavlja dalje. Tako je preživeo - govori Života.

O Radisavovom stradanju sačuvan je i pisani trag u knjizi Kolona smrti, u kojoj se pod naslovom "Živi u potoku krvi" opisuje kako je pogođen tokom streljanja.

Prema tom zapisu, prvi metak pogodio ga je u koleno, drugi je prošao kroz grudi, a treći ga je pogodio u levu plećku. Teško ranjen, srušio se na zemlju među streljane, ali je ostao svestan.

Uprkos povredama koje su mogle biti smrtonosne, Radisav je ostao živ.

Skriven u Komaricama, daleko od nemačkih vojnika

Posle streljanja, preživelim meštanima naređeno je da u određenom roku sahrane mrtve, uz pretnju da će u suprotnom selo biti spaljeno.

Za Radisava je, međutim, počela druga borba - borba za oporavak i skrivanje od okupatora. Porodica i rođaci odveli su ga u Komarice, gde je sklonjen kako nemačke snage ne bi saznale da je preživeo.

- Bio je sav izranjavan. Tada nije bilo ni odgovarajuće medicine ni uslova za lečenje. Odveli su ga kod rođaka u Komarice, da ga Nemci ponovo ne pronađu. Tamo ga je negovao jedan bolničar - priseća se Života.

U porodičnom sećanju sačuvan je i nadimak čoveka koji je pomagao Radisavu, ali ne i dovoljno pouzdan podatak da bi se danas sa sigurnošću utvrdio njegov identitet.

Posle dugog oporavka, Radisav se vratio kući. Rane su ostavile trajne posledice, ali ga nisu sprečile da nastavi život i rad.

Čovek koji nije zaboravio, ali nije ni ćutao

Života se seća da njegov deda nije izbegavao razgovore o streljanju. Naprotiv, često je unucima govorio o onome što je doživeo.

- Bio je po karakteru oštar, pomalo nervozan čovek. Sigurno su i sve te rane i ono što je preživeo ostavili posledice. Ali, iako je bio moj deda, mogu da kažem da je u suštini bio stvarno izuzetan čovek - kaže Života.

U njegovom sećanju ostala je i jedna epizoda koja govori o Radisavovom odnosu prema posleratnim vlastima.

Šezdesetih godina prošlog veka, kako Života prepričava, po Radisava je automobilom, sa vozačem, došao čovek koji je i sam preživeo streljanje, a kasnije obavljao dužnost direktora Spomen-parka.

Želeo je da ga povede na komemoraciju u Šumarice. Radisav mu je tada, prema sećanju svog unuka, otvoreno rekao:

"Ljube, više mrzim vas komuniste nego Nemce što su me streljali!"

- Nije ih voleo. Bio je takav čovek, govorio je ono što misli - priseća se Života.

Ova epizoda ostala je deo porodičnog sećanja na Radisava, čoveka čiji odnos prema svetu nije moguće odvojiti od strahota koje je preživeo, ali ni svesti samo na njih.

Njegov unuk pamti ga pre svega kao čoveka koji je, uprkos ranama, nastavio da radi, brine o porodici i živi život koji mu je tog oktobarskog dana gotovo oduzet.

Pet generacija i jedan oktobar

Radisav Urošević preminuo je četvrt veka nakon streljanja, ali sećanje na njegovo stradanje i gotovo neverovatno preživljavanje nastavilo je da živi kroz pet generacija porodice.

Njegov unuk Života sačuvao je priče koje je slušao kao dečak, a one su prenošene i narednim generacijama.

Radisavov čukununuk Lav, pripadnik pete generacije, 2023. godine kao mladi glumac nastupio na Velikom školskom času u Šumaricama, učestvujući u izvođenju poeme "Šum Šumarice".

Za Životu Uroševića taj nastup imao je posebno, duboko lično značenje. Bio je neizmerno ponosan dok je gledao svog unuka kako učestvuje u obeležavanju tragedije koju je njegov deda neposredno doživeo i jedva preživeo.

U tom trenutku, na istom mestu na kojem se Kragujevac svake godine seća svojih stradalih sugrađana, susrele su se prošlost i sadašnjost jedne porodice, povezane sećanjem koje traje već pet generacija.

Tragedija koja se prepliće kroz porodične generacije

Sudbina Radisava Uroševića nije jedina veza ove porodice sa oktobarskim streljanjima.

Života ukazuje na još jednu neobičnu okolnost. Njegova supruga takođe je potomak jedne od žrtava. Njen deda ubijen je u oktobarskoj tragediji 1941. godine. I supruga njegovog sina, Lavova majka, deli sličnu porodičnu sudbinu - njen pradeda stradao je u streljanju u Šumaricama.

Tako su se u jednoj porodici, kroz tri porodične grane i više generacija, isprepletale sudbine koje povezuje ista tragedija. Ono što na prvi pogled deluje kao neobičan splet porodičnih okolnosti, zapravo govori mnogo o istoriji Kragujevca.

U gradu u kojem su tokom samo nekoliko oktobarskih dana ubijene hiljade ljudi, posledice zločina nisu se završile prestankom streljanja. One su nastavile da žive u porodicama, u sećanjima dece i unuka, u pričama koje su se prenosile za porodičnim stolom i u imenima predaka koje mlađe generacije nikada nisu upoznale.

Priča jedne porodice, sećanje čitavog grada

Od streljanja u Maršiću, Ilićevu i Grošnici prošlo je 85 godina. Generacija neposrednih svedoka odavno nestaje iz živog sećanja, a sve je manje i onih koji su imali priliku da lično razgovaraju sa preživelima.

Zato svedočenje Živote Uroševića ima vrednost koja prevazilazi porodičnu uspomenu. On je jedan od potomaka koji još mogu da prenesu ono što su čuli neposredno od čoveka koji je preživeo streljanje.

Priča o Radisavu Uroševiću nije samo priča o čudesnom preživljavanju. Ona govori i o životu posle tragedije, o posledicama koje su ostale na telu i u sećanju, o porodici koja je nastavila da postoji i generacijama koje su nasledile obavezu da pamte. A takvih priča u Kragujevcu ima mnogo.

Iza gotovo svakog imena uklesanog u spomen-obeležja nalazi se porodica. Iza svakog broja u istorijskim knjigama stoje nečiji otac, deda, brat ili sin. Njihove sudbine, kroz potomke, i danas povezuju brojne kragujevačke porodice.

Zato 19. i 21. oktobar nisu samo datumi iz istorije grada. Oni su deo njegove porodične istorije, deo kolektivnog pamćenja i nasleđe koje se prenosi kroz generacije.

Jer istoriju Kragujevca ne čine samo oni koji su stradali, već i oni koji su preživeli, oni koji su ih pamtili i oni koji njihove priče nastavljaju da prenose.

Kurir/InfoKG