LEKAR JOJ REKAO DA VIŠE NIKADA NEĆE TRČATI, A ONA SA VEŠTAČKIM KUKOM PREŠLA 226 KILOMETARA! Mirjana (52) iz Srbije pomerila granice mogućeg

„Posle operacije nisam mogla normalno da hodam. Jedna noga mi je ostala tri centimetra kraća, a lekar mi je rekao da više nikada ne trčim.“ Ovim rečima Mirjana Cingeli (52) iz Sremske Mitrovice opisuje početak puta koji ju je, nekoliko godina kasnije, odveo do cilja jednog od najzahtevnijih sportskih izazova na svetu – Ironman distance.

„Nisam mogla da trčim ni 200 metara“

Mirjana se sportom bavi godinama. Profesorka je fizičkog vaspitanja i trener plivanja, a iza sebe ima brojne plivačke, biciklističke i trkačke nastupe.

Ipak, operacija kuka dovela je u pitanje njen povratak trčanju.

– Lekar koji me je operisao rekao mi je da više nikada ne trčim. Preporučio mi je plivanje i vožnju bicikla. Ne krivim ga, on je davao preporuku na osnovu onoga što je smatrao bezbednim. Ali ja nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome da možda ipak postoji način – priča Mirjana.

Potražila je drugo lekarsko mišljenje. Kako kaže, dobila je mogućnost da nastavi sa sportskim aktivnostima, uz svest o ograničenjima i rizicima.

– Kada sam ponovo počela da trčim, mogla sam da pređem sto ili dvesta metara. Imala sam bolove i neobičan osećaj u nozi. Sve je bilo drugačije. Ali malo-pomalo, distanca se povećavala i videla sam da mogu dalje.

Problem koji je prati i danas jeste razlika od tri centimetra u dužini nogu.

– Koristim poseban uložak. Zbog njegove visine teško pronalazim odgovarajuće patike. Ja danas ne trčim kao nekada. Morala sam ponovo da učim pokret i da se prilagođavam. Nekada mi je trčanje bilo najjača disciplina, a na Ironmanu mi je bilo najslabije – iskrena je Mirjana.

„Ljudi vide 226 kilometara, ali ne vide godine treninga“

Kada je završila Ironman distancu na takmičenju „Triman Olympic Beach“ u Grčkoj, reakcije su bile pune neverice.

Međutim, Mirjana kaže da je najveća zabluda pomisliti da je ovakav rezultat moguće ostvariti posle samo nekoliko meseci priprema.

– Ljudi vide tih 226 kilometara i misle da je to nešto neverovatno. Ali mnogo je teži put do toga. Ja sam nekoliko meseci pred Ironman trenirala veoma ozbiljno, praktično nisam preskakala treninge. Međutim, ovo nije rezultat nekoliko meseci. To su godine rada. Imam odličnu sportsku bazu i bez nje ne bih mogla da završim takvu distancu.

O Ironmanu je razmišljala gotovo deset godina. Pre nego što se odlučila za najdužu distancu, učestvovala je na kraćim triatlonima, a prošle godine završila je i polovinu Ironman distance u Kotoru.

– Kontinuitet je najvažniji. Moraš da budeš disciplinovan. Nije dovoljno samo želeti. Moraš da znaš kako tvoje telo reaguje, kako da rasporediš snagu, kada da odmaraš i kako da se oporavljaš.

Izgubila čip na takmičenju, a jednom pogrešno izbrojala krugove

Na putu do najvećeg uspeha bilo je i situacija koje danas prepričava sa osmehom.

Na polovini Ironman distance u Kotoru, tokom presvlačenja posle plivanja, izgubila je čip kojim se meri rezultat takmičara.

– Skinula sam ga da bih skinula neoprensko odelo i stavila pored sebe. Kada sam završila, čipa nije bilo. Bila je ogromna gužva, svi su izlazili iz vode, presvlačili se i žurili ka biciklima.

Zahvaljujući brzoj reakciji organizatorke, dobila je novi čip, ali je izgubila dragoceno vreme.

– Umesto četiri ili pet minuta, koliko mi je obično potrebno za tranziciju, zadržala sam se 16 minuta. Naučila sam da čip više ne skidam!

Na jednom od prvih triatlona u Somboru napravila je drugačiju grešku.

– Trčalo se više krugova. Ja sam pogrešno izbrojala i mislila da sam završila trku, a ostao mi je još jedan krug. Nisam imala rezultat. Ali sam naučila da moraš da vodiš računa o svemu.

„U menopauzi mi je puls naglo rastao, morala sam da prekinem treninge“

Mirjana otvoreno govori i o zdravstvenim problemima sa kojima se suočila tokom priprema.

Krajem prošle i početkom ove godine primetila je da joj puls naglo raste čim počne da trenira.

– Nisam mogla da treniram kao ranije. Odlučila sam da napravim pauzu i proverim šta se dešava. Imala sam povišen kortizol, bila sam u menopauzi, imala valunge i druge simptome.

Nakon lekarskih pregleda dobila je hormonsku terapiju. Kaže da je posle približno mesec dana osetila poboljšanje.

– Kortizol se smanjio, puls tokom treninga bio je niži i ponovo sam mogla kvalitetnije da treniram.

Smatra da se o izazovima sa kojima se žene suočavaju u sportu nedovoljno govori.

– Ženama nije svaki dan isti. Tu su menstruacije, bolovi, hormonske promene, a kasnije i menopauza. Sve to može da utiče na trening i oporavak. Moraš da poznaješ svoje telo.

Njeno iskustvo sa terapijom je individualno i ne predstavlja preporuku drugim ženama da koriste isti način lečenja bez konsultacije sa lekarom.

Bez ličnog trenera i velikih sponzora

Posebno je zanimljivo što se Mirjana za ovaj poduhvat pripremala bez ličnog trenera.

– Sama pravim planove treninga. Imam znanje i iskustvo, jer sam profesorka fizičkog vaspitanja i trener plivanja. Naravno da bi bilo dobro da imam nekoga ko bi mi pravio program i pratio oporavak, ali to košta. Sve finansiram sama.

Ističe da samostalno planiranje tako zahtevnih priprema nije za svakoga.

– Neko ko nema iskustva u sportu ne bi trebalo tek tako sam sebi da pravi program za Ironman. Potrebno je mnogo znanja.

Tokom priprema važnu podršku pružala joj je prijateljica Biljana Terzić.

– Ona nije iz tog sportskog sveta, ali je pravi prijatelj. Bila je uz mene kada mi je podrška bila najpotrebnija, posebno u kriznim trenucima.

Podršku dobija i od sinova.

– Svako to pokazuje na svoj način. Kada čujem „Bravo, mama“, to mi mnogo znači.

„Ne radim ovo da bih nekome nešto dokazala“

Iako je ostvarila cilj o kojem je razmišljala godinama, Mirjana ne planira da prestane da se takmiči.

Želi da učestvuje na prvenstvima i kup takmičenjima u Srbiji, a razmišlja i o prelasku u klub povezan sa triatloncem Ognjenom Stojanovićem, čije rezultate i rad posebno ceni.

– Mislim da ljudi u Srbiji nedovoljno znaju za njegove uspehe. Mnogo toga može da se nauči od njega.

Kada je pitaju šta je motiviše da i dalje trenira, njen odgovor je jednostavan.

– Radim ono što želim. Volim sport, trening i postavljanje novih ciljeva. Ne radim ovo da bih nekome nešto dokazala. Ne odustajem.

Mirjanina priča nije poziv da se zanemare lekarski saveti ili zdravstvena ograničenja. Ona pokazuje koliko je važno pronaći način da se ciljevi prilagode sopstvenim mogućnostima, uz znanje, stručnu procenu i dugotrajan rad.

Žena kojoj je posle operacije bilo teško da pređe i nekoliko stotina metara trčeći, danas iza sebe ima 226 kilometara jedne od najzahtevnijih sportskih distanci. A kada govori o svom uspehu, ne ističe samo medalju, već sve godine tokom kojih nije prestajala da pokušava.