ALEKSINAC - Imaju jedan drugog.- Dok Rade nije došao, bio sam jedini u selu, ali sada imam s kim da popričam kad završim s poslom. Naučio sam ga da mesi hleb. Ponekad i zajedno kuvamo - počinje priču za Kurir Ljuba Simonović (82), jedan od dvojice meštana sela Golešnica u blizini Aleksinca. Tu su nekada bile 42 kuće, veli Ljuba, ali su se vremenom svi odselili u grad.- Ceo život sam proveo ovde. Iako nemam struju, a vodu uzimam sa izvora, meni je ovde lepo - priča deda Ljuba i pokazuje nam kako da dođemo do kuće njegovog prvog i jedinog komšije Radojice Krstića (76), koga odmila zove Rade.A Rade... Čim nas je ugledao, pozvao nas je na kafu. Kaže, nedostaje razgovor.- S porodicom sam živeo u Tešici, ali sam samo presekao i odlučio da se vratim u rodno mesto. Dane provodim na njivi, uživam u prirodi, a uveče idem kod jedinog komšije Ljube. Često nam u goste svrati veverica, a donedavno je i jedna lisica stanovala u blizini. Priča se da ima i vukova u okolnim šumama, ali ih mi nismo videli - priča nam Radojica dok nas nudi domaćim hlebom koji je sam napravio. Kaže da ni njemu ne smeta što nema struje.- Kad nisam kod Ljube, sedim u dvorištu dok ne padne mrak. Onda uđem u kuću i spremam se za spavanje. Ako mi zatreba svetlo, tu su fenjer i lampa - objašnjava Rade.Ljuba i Radojica imaju porodice koje žive u selima u blizini, posećuju ih i donose im potrebne stvari. Kako kažu, ne plaše se ničega i ne žele da se presele u grad.
Sijalice kvare vidRadojica i Ljuba kažu da bi mogli da dobiju struju iz okolnih mesta.- Možda bi nam i uveli struju da u selu živi više ljudi. Meni ne smeta, navikao sam da živim ovako, a ni sijalice nisu mnogo dobre za oči, kvare vid - veli Ljuba.
