Ne znam šta bih poželeo za Novu godinu. Važno mi je samo da su mi braća dobro i da smo zajedno, kaže nam tiho, posle dugog razmišljanja, sedeći zamišljeno na krevetu u uglu prostrane dnevne sobe, Strahinja Petrović (14), najstariji od trojice braće koji su ostali bez roditelja u tragediji koja je 2010. godine potresla Gračanicu.
Tada je njihov otac, inače policajac, Siniša ispred KBC pucnjem u grudi ubio njihovu majku Biljanu, koja se nalazila u poodmakloj trudnoći, a potom presudio sebi. Žutokosi dečak sa pegicama po licu, na mučno ali neizbežno pitanje, kaže da se seća roditelja. Ipak, ta sećanja su, priznaje, nedovoljna, pišu "Novosti".
"Razmišljam često o njima. Pogotovu o majci, koja me vodila sa sobom kada bi odlazila u kupovinu ili kod lekara. Mislim na njih najviše uveče kada legnem i kada ne mogu da zaspim", priznaje Strahinja, dok njegov dve godine mlađi brat Mihajlo kaže da su njegova sećanja još bleđa.
Povučen i ćutljiv, Mihajlo kao da izbegava i naše poglede i pitanja. Dok gleda nešto na mobilnom telefonu, koji je, kao i njegova braća, dobio na poklon, na pitanje ima li on novogodišnjih želja samo sleže ramenima.
"Najmlađi Nemanja sada je u školi. Divni su i poslušni, ali i tužni", priča nam šapatom njihov stric Vladimir (63), koji je preuzeo starateljstvo.
Nemanja je imao tek nekoliko meseci kada se nesreća dogodila.
"Sam Bog zna šta je Sinišu nagnalo da učini taj suludi potez. Izgleda da je bio ljubomoran, ali ne postoji opravdanje što je decu ostavio bez roditelja", nastavlja priču Vladimir, zahvalan svima koji su posle pisanja medija pomogli ovim mališanima da dobiju pristojniji dom i osnovne potrepštine.
Kaže da roditelje ne može niko da im vrati, ali da se on i njegova supruga trude da im ulepšaju i olakšaju svaki dan.
"Naša deca, dva sina i kćerka, odrasli su i krenuli svojim putem, tako da sam se maksimalo posvetila ovim dečacima. Volim ih kao da su mi pravi sinovi, a i oni mene zovu mama. Skoro mi je Strahinja rekao da se tako i ophodim prema njima, mada je u šali dodao da sam malo starija od njihove prave mame", priča strina Zorica (56), koja sa suprugom živi u kući koju je mališanima sagradilo Ministarstvo za povratak i zajednice u saradnji sa opštinom Gračanica.
Mihajlo, koji do tada gotovo ne progovara, pita nas odjednom stidljivo da li bismo mogli da njegovoj strini olakšamo i nabavimo joj mašinu za pranje sudova.
"Nije da nemamo osnovnih sredstava za život, jer ja radim u pošti, suprug je u penziji, a dečaci primaju porodičnu penziju. Ali ipak, mališane treba obući, kupiti im sve neophodno za školu, gde su dobri đaci, tako da nemamo novca napretek", dodaje Zorica.
"Suprug i ja nastojimo da od njih napravimo poštene i dobre ljude, koji će uprkos svemu biti ispunjeni ljubavlju koju će prenositi na druge."
Strahinja i Mihajlo, posle dužeg nećkanja, kažu da bi voleli neki veći ležaj, koji bi mogli da postave u dnevnoj sobi, gde im se nalazi grejno telo i gde im je toplo.
"Eto, recimo, neki trosed bi nam odgovarao da možemo svi zajedno da ležimo i gledamo TV", kaže najstariji Strahinja.
Kurir.rs/Novosti/Dragana Zečević
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
PRUŽI RUKU: HTELI SMO DA IM PRUŽIMO RUKU I BUDEMO FINI, ali su nam oni očitali lekciju!
