Tako je bilo i ovog 5. aprila. U jednom prestoničkom restoranu okupila se gotovo cela nekadašnja elitna jedinica. Prisećaju se ovi nesutrašivi momci tog dramatičnog proleća 1999. kada su nas 78 dana danonoćno i nemilosredno zasipale NATO bombe, trenutaka kada su mogli da poginu, ali i s ponosom naglašavaju da su bili spremni da jedan za drugog daju živote...I da su danas kao jedna velika porodica...
- Okupljamo se svakog 5. aprila i tako je već dve decenije. Uglavnom smo u punom sastavu, retko ko izostaje. Mnogi se čude kako smo tako dugo ostali u kontaktu i u tolikom broju, jer obično vremenom blede uspomene, gube se kontakti, svako ide nekim svojim putem. Međutim, ovde se rodilo istinsko i iskreno prijateljstvo. Ono što nas vezuje je i događaj koji nikada nećemo moći da zaboravimo, a bilo je mnogo takvih sličnih situacija - pričaju nam pripadnici ove jedinice i dodaju:
-Obezbeđivali smo vojni objekat u blizini naseljenog mesta. U noći između 4. i 5. aprila NATO projektili direktno su pogodili jednu od zgrada. Mi smo se nalazili tačno prekoputa, a od siline eksplozije naš objekat bukvalno je bio izrešetan gelerima i zatrpan komadima kamenja iz pogođene zgrade. Potom je izbio veliki požar.
Naši sagovornici pričaju da su odmah istrčali iz skloništa i krenuli ka pogođenom objektu u strahu da nije stradao neko od stražara:
-Nismo razmišljali da će se možda ponoviti udar i šta se uopšte dešava napolju. Na sreću, niko nije stadao, a peli smo se i po ruševinama zapaljene zgrade, proveravajući da li je neko ostao zatrpan. Nismo ni slutili da smo bukvalno stajali na jednom projektilu koji nije eksplodirao. Onda smo shvatili da se u podzemnim prodstorijama jednog od susednih objekata nalazi velika količina municije i eksploziva. Ukoliko i to bude pogođeno ili ako se proširi požar, ne samo da ćemo svi izginuti, već je ugroženo i celo naselje. Usledila je dramatična akcija izvlačenja opasnog materijala, iako smo bili svesni da svakog trenutka neprijateljski avioni mogu da pošalju još jedan smrtonosni projektil.. Posle višečasovne akcije, uspeli smo da sklonimo municiju na bezbednije mesto, dok su po okolini padale bombe.
Kako kažu, tek kada je svanulo shvatili su šta se dešavalo. I da taj 5. april treba zauvek zapamtiti.
- Naše skrovište bilo je teško oštećeno, pogođena zgrada razorena i spaljena, a tek onda smo videli i da iz ruševine viri neeksplodirani projektil na kom smo stajali.. Ono što nas je krasilo su solidarnost, drugarstvo i neverovatna hrabrost. U toj gužvi i haosu svi smo ostali na okupu, pomagali smo jedni drugima i na kraju uspešno završili zadatak. Spaseni su mnogi životi i to je najvažnije. Tokom rata imali smo razne opasne i riskantne misije i situacije, ali ovaj događaj ne smemo i nećemo da zaboravimo...
Obučeni u majce jedinice, nastavljaju sećanja na ratne dane. Uz poruku: "Ne ponovilo se, ali smo spremni da opet branimo otadžbinu".
(E.K. foto Kurir)
NE PROPUSTITE
