Najnovije vesti

HEROJ SA KOŠARA UŽAS OPISAO U DNEVNIKU: Za noć se 9 Jugovića pridružilo Svetom Lazaru i zauzelo svoje položaje na NEBESKOJ STRAŽI
Foto: Printscreen/RTS

ispovest

HEROJ SA KOŠARA UŽAS OPISAO U DNEVNIKU: Za noć se 9 Jugovića pridružilo Svetom Lazaru i zauzelo svoje položaje na NEBESKOJ STRAŽI

Društvo

Neprospavane noći dok nad njima gori nebo. Strah na licima golobradih mladića dok sve oko njih tutnji od bombi i pucnjave. Fizička bol usled ranjavanja od strane neprijatelja. I ona još gora, strašnija i večna - bol zbog gubitka ne samo saborca u ratu već i prijatelja koji ginu pred njihovim očima.

Tako u najkraćem opisuju sav horor i užas NATO bombardovanja 1999. godine oni koji su smrti gledali u oči. I tuđoj, i svojoj. Oni koji su te 1999. bili spremni da poginu za otadžbinu. Među njima je bio i Miroslav Ivanović iz Vrdnika, koji se dobrovoljno prijavio da ode na Kosmet, ne želeći da sedi skrštenih ruku dok srpski mladići ginu. A bio je i sam mladić. Imao je 27 godina.

Pakao Košara Miroslav je preneo na papir, svoja sećanja pretočio u bolne reči o najstravičnijim danima koje je proživeo u ratu. Izdvojio je 4, 5, 6. i 10. maj kao datume koje nikada neće zaboraviti, ni danas, posle 22 godine od bombardovanja.

4. maj 1999 godine

Napokon jutro u krevetu. Juče smo sišli sa položaja u Batušu da se malo osvežimo i okrepimo. Za 1. maj su ih naši veoma efikasno poklopili minobacačkom vatrom. Gledam sa položaja kako mina pada na albanski bunker, istrčava jedan njihov, drži ruke na ušima i trči oko bunkera, nije mu bilo dobro.

Posle podne su oni tražili nas, ali nas nisu našli, pošto smo se malo pomerili na dole da ih zbunimo. Posle toga nam narediše da siđemo dole, da se okrepimo, pa na druge zadatke i položaje. U ovu grupu dobrovoljaca su nas dodelili 26. maja kad su se naši Sremci umorili od rata i otišli kućama. Ostali smo samo Marinac, Mrča, Crni i ja - Sremac.

Svanulo je lepo jutro, kad oko podneva, počeše da tuku selo haubicama. O, majku mu, ni ovde nemamo mira. Prva misao koja prolazi kroz glavu: "Šta li se dešava gore kad nas tuku dole?". Naređenje da krenemo gore prema Musinoj kolibi, tj. na položaj u reonu Opljaz. Oni sa druge strane, gore iznad nas, a tamo njihovi minobacači. Krećemo se oprezno iz Batuše, već je oko četiri, a oni još tuku haubicama. Mrak brzo pada, idemo peške u koloni ka položaju kad čujemo dozivanje sa druge strane reke, naši, traže pomoć. Nose ranjenike.

Crni i ja odlazimo da im pomognemo i vraćamo se u Batušu sa njima, noć sam proveo u komandi. Naši su stigli na pola puta i tu stali, mrak ih je sprečio da nastave gore, pošto se ništa nije videlo, pa se nije znalo ko im dolazi u susret, da li naši ili Šiptari. Zato su stali, rasporedili se i proveli još jednu noć pod vedrim nebom.

5. maj 1999. godine

Svanulo je. Čekamo naše da se vrate u Batušu i da vidimo kuda dalje. Danas se čudno osećam, nekako radosno, igram karte sa Petkom i razbijam ga. Ljudi, karte mi idu neverovatno.

Oko 17 časova kapetan kaže da mu trebaju četiri dobrovoljca, da idu sa redovnom vojskom i rezervistima gore da pokupe neko naoružanje koje su morali da ostave prilikom sinoćnog napada, pošto su im Šiptari prišli na dvadesetak metara. Naravno, odmah se obraća meni, Sremac i Crni sinoć nisu spavali u šumi i još dvojica, Mrča se javlja i Petko koga sam pobeđivao u kartama. Govori nam da ponesemo municije i bombe pošto možemo da imamo bliski susret sa Šiptarima jer ćemo se kretati između naših i njihovih položaja. Oružje je ostalo između.

Gledam, imam dve bombe, od Saše Škiljevića tražim da mi da još jednu, za ne daj Bože. Dolazimo na zborno mesto. Momci postrojeni, ispred njih neka gromada od čoveka govori kako je potpukovnik Ljubinko Đurković naredio da se oružje mora vratiti, da ne sme Šiptarima da padne u ruke i da se ide gore. Ako se neko boji ili ne sme da ide, neka odmah kaže sada, gore nema nazad. Muk i tišina. Niko, niko nije rekao da neće ili da se boji.

Tišinu prekidaju zvukovi traktora koji nam se polako približavaju. Gromada se okreće prema nama i govori kako s nama idu i četiri dobrovoljca. Prilazi i predstavlja se vodnik prve klase Ivica Lazić, zvani Francuz. Pita ko će da nosi motorolu kako bi bili u kontaktu čelo i začelje. Petko preuzima tu obavezu, Mrča, Crni i ja ćemo biti pozadi u slučaju da nas primete. Tri traktora su tu ispred nas, polako se ukrcavamo.

Zbog neravnog terena, gegamo se u prikolici. Pokušavam da gledam u nebo, oblačno je vreme, gore nebo gori, tuče avijacija. Svetlost se spušta prema dole, traktori drže rastojanje da nas ne bi uočili. Posle dva sata stižemo do dela odakle moramo peške. Crni i ja smo zaduženi da čuvamo odstupnicu. Ulazimo u šumu. Mrak, kao u tunelu, sve crno ispred očiju. Izlazimo iz šume, desno je jaruga, uskačemo svi u nju i raspoređujemo sa oružjem na gotovs. Vodnik Ivica Lazić Francuz daje signal dvojici rezervista da krenu gore. Mrča je krenuo isto sa njima, popeli su se. Mašu, nema Šiptara. Sa leve strane od jaruge šipražje pa proplanak, moramo da ga pređemo i uđemo u šumu sa druge strane. Graničari su se povukli, Šiptari im prišli na 20-30 metara tako da je bilo rizično da izvlače i bestrzajne topove pošto ne bi mogli i da se brane. Onda je odlučeno da se spasi ljudstvo, a oružje onesposobi i ostavi.

Đurković je naredio da odmah tu noć krenemo gore i izvučemo to oružje. I tako, tu smo - proplanak od šume i bestrzajnih topova. Vodnik Lazić naređuje da po četvorica idu rubom šume i ulaze s druge strane i traže svoje oružje. On i Petko kreću prvi, šaljem prvu četvoricu. Prolaze preko i nestaju u šumi. Odjednom čujem šuštanje, staje dah. Gledamo se, šta je sad, kad ono - jež. Uf, posle desetak minuta pojavljuju se prva četvorka, prilaze ka nama. Šaljem ih odmah da idu ka traktorima. Šaljem drugu grupu, u međuvremenu, spustili se dvojica rezervista sa protivavioncem, šaljem i njih ka traktorima.

Izlazi i druga grupa, Francuz maše da požure, kreće i treća grupa. Počinje kišica, gore je stalo bombardovanje, hvala kišo što padaš, pomislih. Izlazi i treća grupa, šaljem poslednju četvoricu momaka, čekamo i gledamo prema gore, da se neko ne pojavi. Nema ih. Šta li je sad, pređoh do Mrče, pitam gde su. Sleže ramenima.

Ulazim u šumu, posle dvadesetak metara nalećem na njih, Petko pokazuje da ćutim, promašili stazu, čuju se Šiptari kako pričaju. Sklanjaju se od kiše, hvala ti Bože. Krećemo se nazad, nalazimo položaj. Izlazimo iz tunela, kiša pojačava. Lazić me pita da li da idemo peške ili da se načičkamo na prikolicu odozgo.

Donosimo odluku da se spustimo traktorima, pošto bi nam peške trebalo bar tri sata do dole. Klizavo je od kiše. Vozač pokušava da kontroliše traktor. U jednom trenutku osećam da letim, izbačen kao iz katapulta. Udaram u brdo pored puta, rap me udara u glavu. Osećam bol u levom ramenu, čujem jauke. Ustajem i vidim da se prikolica prevrnula. Osećam oštar bol, nešto je puklo. Dobro je, svi su u redu. Samo sam se ja izlomio. Prilazi mi momak koji mi se javio kad smo krenuli gore, pridržava me i krećemo peške ka Batuši. Ostavili smo prikolicu, sutra kad se vidi da je pokupe sa oružjem. Iz Batuše me voze do Junika kod doktora na pregled, stavlja mi longetu. Za ostalo moram u bolnicu, a to tek kad svane, do tada nazad i da čekam prevoz. Vraćam se u Batušu, valjda nemam neke unutrašnje povrede.

6. maj 1999. godine - Đurđevdan

Transportuju me u Peć, gde je izvršen detaljni pregled. Međutim, tada su autobus sa rezervistima iz Peći pogodili tako da je u bolnici bio opšti haos, pa me poslaše nazad u Batušu. Pošto mi je levo rame povređeno i pukla mi je ključna kost koja mi je umalo presekla arteriju, a ja pucam iz leve ruke, bio sam samo teret. Kasnije su me poslali za Beograd i VMA na dalje lečenje.

10 - 11. maj 1999. godine

Budi me zvuk sirene za vazdušnu opasnost. Danas sam stigao na VMA gde su me detaljno pregledali i poslali u stacionar pored Partizanovog stadiona, gde su ležali lakše povređeni i ranjeni. Bol u levom ramenu kao i u rebrima me ne popušta, čujem komešanje u hodniku. Trče u podrum zbog aviona koji lete iznad Beograda. Ostajem u krevetu, ne pada mi napamet da sad čučim u podrumu.

Dok lete avioni, moje misli lete ka mojoj braći koja su ostala dole. Dan kada sam krenuo ka Beogradu, oni su se spremali da krenu u srce pakla bitke koja je već 30 dana trajala. Trebalo je da krenu ka Raše Košares, mestu gde se svakodnevno ginulo i krvarilo, koje je bilo ključno za odbranu od NATO Strele 1.

Moj dobri drug Saša Škiljević, sa kojim sam se združio kako sam stigao u njihov vod, pomagao mi je prethodnih dana dok sam nepomičan ležao u krevetu u Batuši. Povreda levog ramena, polomljena ključna kost kao i nagnječenje rebra koju sa zadobio za Đurđevdan me je izbacila iz stroja. Sale mi je tih dana pomagao da ustanem i da se namestim u krevetu. Dodavao mi vodu i dvorio me, dok se čekao transport za Beograd, pošto u pećkoj bolnici nije bilo mesta pa su me poslali nazad u jedinicu. Bio je godinu dana mlađi od mene, javio se u dobrovoljce pošto mu je mlađi brat bio dole u vojsci, hteo je da ga nađe i da bude sa njim.

Kad smo bili na položaju kod kamena C4 Saša Škiljević je baš zbog toga što je trebalo da se nađe sa bratom tih dana bio zadužen da nam donosi zalihe. Na oko lak zadatak, ali veoma opasan, pošto svaki dan si trebao da siđeš dole do Batuše pa da se sutra dan pet sati penješ do naših položaja. Usput si morao paziti, da slučajno ne naletiš na šiptare ili da te ne primete iz vazduha, ali briga za bratom je bila veča od svake opasnosti.

Dan kad sam odlazio i Sale se spremao da krene u srce pakla Košara, tražio mi je da mu pozajmim čuturu, pošto je njegova ostala gore. Svoju je dao momcima, redovnim vojnicima, pošto na tom terenu smo baš oskudevali od vode. Takav je bio Sale, u svakom tom vojniku je video svog brata Obrada. Dao sam mu je uz opasku da će mi je vratiti za dve nedelje, kad se vratim iz stacionara.

Godinama kasnije, Dejan Petković mi je pričao da su tog 10. maja, uz vođstvo vodnika Ivice Lazića, krenuli put Raša Košare ni ne sanjajući kakav ih pakao očekuje. Posle višesatnog penjanja, umorni, mokri i promrzli stigli su do položaja naših sokolova. Dekija i Sašu Škiljevića su momci iz 72. specijalne brigade pustili da se ugreju u njihovom improvizovanom skloništu. Tu skupljeni, jedan uz drugog, Deki i Sale su polako od umora tonuli u blagi san. Onako sanjiv, Deki mi priča kako u jednom trenutku primećuje neku iskru kako pada, pomislio je da to neko baca pikavac. Ni ne sluteći da su to bili obeleživači smrti koju su polako padali okolo i stvarajući krug pakla koji je trebalo da usledi.

Hteo sam da se vratim početkom juna, ali...

Dejan Petković Petko je 10-11. maja ostao bez šake na Raše Košare od dejstva kasetnih bombi. Mrča i Crni su bili do kraja rata. Saša Škiljević poginuo je od dejstva kasetnih bombi 10-11. maja. Ja, Ivanović M. Miroslav zvani Sremac, proveo sam sedam dana na VMA, pa oslobođen tri meseca vojske, hteo da se vratim početkom juna, ali... Vodnik Ivica Lazić Francuz je još aktivan u Vojsci Srbije.

I dok sirene zavijaju u Beogradu, a ljudi se sklanjaju u skloništa, NATO zlikovci izbacuju iznad Raša Košara krmače pune kasetnih bombi. Erupcija eksplozija koja je usledila, stvorila je pakao na zemlji. Deki primećuje Saleta kako ga doziva da mu pomogne nesvestan svoje rane, pokušava da ga podigne, ali ne može. Okreće se i vidi svoju ruku kako stoji nekoliko metara od njega. U tom trenutku pada, svuda jauci, dim i vatra koja gori kao u paklu.

Za Sašu Škiljevića, dobrovoljca od 26 godina, koji je krenuo u rat da brani otadžbinu i zaštiti brata nije bilo spasa. Dejana odnose kao i ostale ranjenike. Te noći se devet Jugovića pridružilo Svetom Lazaru i zauzelo svoje položaje na nebeskoj straži. Preko 50 njih ranjenika junački je ponelo svoje rane, koje i danas nose. Rane koje nikad neće zaceliti, ali ponosni jer NATO Strela 1 je uprkos paklu ipak bila slomljena na Košarama. U slavi prema bratu i saborcu Saši Škiljeviću i ostalim Jugovićima, da se nikad ne zaborave.

Sremac.

(Kurir.rs/Telegraf)

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...