Najnovije vesti

OSTAVILI SU RODITELJE KOJI IM UMESTO SVATOVA KITE GROBOVE: Na petoricu srpskih mladića Albanci su 1998. na Košarama pucali iz zasede! Neki od njih su tek izašli iz školskih klupa (FOTO)
Foto: Printscreen Facebook

TUGA

OSTAVILI SU RODITELJE KOJI IM UMESTO SVATOVA KITE GROBOVE: Na petoricu srpskih mladića Albanci su 1998. na Košarama pucali iz zasede! Neki od njih su tek izašli iz školskih klupa (FOTO)

Društvo

Dana 30. septembra 1998. godine iz zasede su ubijena petorica srpskih vojnika: Vladimir Radojičić, Miroslav Jocić, Ilija Pavlović, Miladin Gobeljić, Miloš Pavlović dok su teško ranjeni kapetan Goran Loznica i Goran Simić, od strane pripadnika teorirstičke OVK.

Pripadnici OVK sa teritorije Albanije upali na teritoriju SRJ i počinili težak zločin.

Na pripadnike naše Vojske u blizini karaule "Košare" pucali su iz zasede na vozilo "pincgauer" i tada su poginuli Vladimir Radojičić, Miladin Gobeljić i Ilija Pavlović, svi vojnici VJ na služenju vojnog roka, kao i vojnici po ugovoru Miroslav Jocić i Miloš Pavlović, dok su teško ranjeni kapetan Goran Loznica i Goran Simić.

Majka Vladimira Radojičića, Lozanka, na dan godišnjice na Fejsbuku je objavila njihove fotografije uz potresan status koji prenosimo u celosti: 

"Kažu, „Vreme leči svaku ranu“.

Da, ako se ta rana leči melemom. Rane roditelja čiji su sinovi zauvek ostali na Kosovu i Metohiji su sve veće i bolnije jer umesto melema čemerom se zalivaju.

30. septembara 2019. počela je dvadesetdruga godina od kada je na patrolu VJ, u rejonu karaule Košare, otvorena minobacačka i mitraljeska vatra od strane albanskih terorista. Ubijeno je pet vojnika samo zato što su Srbi. Ugasilo se pet nezasnovanih porodica Miloš, vojnik po ugovoru. Hteo je da nasledi oca i u profesiji. Krenuo je na karaulu, na Košare sa nadom da će ga po povratku sačekati ugovor za prevođenje u čin mlađeg vodnika.

Miroslav, mlađi vodnik, trebao je tih dana da ode na redovan godišnji odmor. Znao je sastav jedinice, upoznao regrute koji su jedva tri meseca vojnici. Dileme nije bilo. Izabrao je mlade vojnike i umesto na odmor krenuo je sa njima na Košare.

Ilija nije javio roditeljima da ide na Kosovo. I svojim drugarima je predhodnog dana zabranio da to urade. Jedino je tražio od njih da još koji put čuje „Još jedan dan života“. Nije ni slutio da je i njemu i njegovim drugarima ostalo još jedva tri dana.

Miladin je pre polaska na Košare poslao pismo svojima u kome je tražio da mu pošalju toplu odeću. Vest o njegovom ubistvu su dobili kada i pismo.

Vladimir, po imenu je trebalo da vlada u miru a mir je zauvek zavladao njegovom dušom. Samo dan pre toga ubedio me da je „tu, na brdu pored Niša“. Jeste bilo brdo ali na jugoslovensko-albanskoj granici – karaula Košare.

Dok su se približavali državnoj granici, nisu ni sluteli da, od ranog jutra, u zasedi čeka jedinica tvz OVK koju je predvodio Agim Ramadani. Za njih petoricu život se završio u jednom trenu.

Miladin, Ilija i Vladimir poginuli su u rodu Izviđač-diverzant sa 19. godina života i 99 dana vojnog života... Njihove godine života i dani provedeni u vojnom životu govore i o tome koliko je ondašnjoj državnoj i vojnoj vrhovnoj komandi bilo do odbrane zemlje... Na takve položaje su upućivani posle obuke, skraćene, sa 5 meseci i 22 dana odlukom ondašnjeg načelnike generalštaba generala Preišiće od maja 1998. godine na 2 meseca i 23 dana.

Ubijeno je pet vojnika, pet momaka. Sve što su ostavili za sobom je tuga i grobovi koje roditelji kite umesto svatova. Porodice nisu zasnovali. Miloš i Miroslav verovatno zbog zauzetosti i obaveza u službi. Vladimir, Ilija i Miladin zbog mladosti. Imali su jedva po devetnaest godina, tek izašli iz školskih klupa.

30-ti septembar je njihova godišnjica. Samo jedna od mnogih ubijenih. Ali o tome se u Srbiji ne priča. Za svima njima ostala je samo duboka tišina.

Danas su na sceni oni, koji Kosovo brane pričom. Na njihovim reverima dugo je pisalo „Kosovo je srce Srbije“. One, koji su srca ostavili na Kosovu nema u tim pričama. A njihova srca su se stopila sa tim srpskim srcem, sa Kosovom. Njihova krv je natopila kosmetsku zemlju. Za njih je Kosovo uvek bilo srce Srbije. Zato su i otišli i zauvek ostali na Kosovo, u Metohiju.

Ne može neko da kaže „Kosovo je Srbija“ a da pri tom prećuti o onima koji su tako mislili i na kraju prošlog veka. Istorija se ponavlja. Ostaju tužne i tragične sudbine kao da smo u vreme Laze Lazarevića i njegove pripovetke “Sve će to narod pozlatiti“. Koliko je nezabeleženih sudbina, koliko neispričanih priča koje treba da „ožive „ naše sinove. Da, oni koji za sobom nisu ostavili potomke, kroz tih priča „nadžive“ nas, njihove roditelje.

Poklonili su Srbiji najvrednije što su imali. Da li Srbija može da im da jedan dan u godini kada će se pričati o njima?"

Podsetimo, Viši sud u Nišu osudio je 2016. godine na po petnaest godina zatvora osam pripadnika OVK koji su 30. septembra 1998. godine u graničnom pojasu između tadašnje SRJ i Albanije izvršili dva teroristička napada i ubili šestoricu vojnika i isto toliko ranili...

Kako je utvrđeno tokom sudskog postupka Šećer Maljoku, Gaši Džafer, Gadžaferi Demuš, Maljoku Dem, Agron Isufi, Čuni Antonu, Rabit Alija i Rustem Beriša i još tridesetak neidentifikovanih osoba pripadnici jedinice "Kobra" kojom je rukovodio sada pokojni Agim Ramadani su neutvrđenog dana ušli iz Albanije na Kosovo gde su postavili dve protivtenkovske mine na poljski put između karaula "Maja Čoban" i "Morina".

(Kurir.rs/Espreso.rs)

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...