Korona godina donela nam je mnogo izazova, ali nas i naterala da više obratimo pažnju na one koji su na prvoj liniji odbrane protiv ove pošasti.
Shvatili smo koliko su nam lekari i medicinsko osoblje bitni, te nije zgoreg setiti se žene koja je bila prva žena lekar u Srbiji.
Dr Draga Ljočić rođena je u Šapcu, 22. februar 1855, a preminula u Beogradu, 5. novembar 1926. godine.
Bila je prva srpska lekarka, feministkinja i sufražetkinja. Medicinu je studirala u Cirihu, kao jedna od retkih žena studenata medicine u to vreme, piše Wikipedia.
Bila je velika filantropkinja i zaštitnica dece. Iskreno i energično se zalagala za otvaranje dečijih bolnica, izgradnju domova za nezbrinutu decu. Zbog ovih i sličnih stavova često je bila prozivana i u javnosti prepoznata kao osoba koja javno promoviše nemoral. Njena istrajnost, iskrenost i posvećenost uvek su bili jači od bilo koje osude i ona je zahvaljujući veri u sebe i u ispravnost svojih ciljeva uspela da te ideje i realizuje.
Draga Ljočić je jedna od najinteresantnijih žena u modernoj istoriji Srbije.
Od kada je započela karijeru lekarke neprestano se borila sa mizoginijom i pojedincima koji su pokušavali da je na svaki način diskvalifikuju i uklone sa poslova koje je obavljala. Teško se zaposlila u državnoj službi. Nije imala pravo na jednaku platu, niti penziju.
Od mladosti je vodila ličnu borbu za profesionalno izjednačavanje muškaraca i žena i tu borbu je prenosila i na ženske ogranizacije koje je osnovala sa svojim malobrojnim istomišljenicama. Javno se zalagala za sticanje prava glasa za žene, i do kraja je ostala verna mladalačkim idejama o socijalnoj jednakosti. Kao bolničarka, a kasnije i kao lekarka, učestvovala je u srpsko-turskim ratovima, srpsko-bugarskom ratu u 19. veku, kao i balkanskim i Prvom svetskom ratu u 20. veku i na taj način pokazala svoje bezgranično i neupitno rodoljublje i lojalnost otadžbini koja joj nije uzvratila jednakim poštovanjem i priznavanjem njenog profesionalnog rada.
Obrazovanje, vojna služba, karijera i borba za ravnopravnost Draga Ljočić bila je peto dete trgovca Dime i Marije. Porodica Ljočić − prvobitno Ljoči ili Ljoti − poreklom je cincarska, a u Šabac se oko 1820. godine doselila iz Gospeša blizu Resena. Draga je osnovnu školu završila u Šapcu, a Višu žensku u Beogradu.
Pošto je završila Licej, 1872. je postala prva Srpkinja koja je pohađala ciriški medicinski fakultet. Tokom studija, Draga Ljočić se susrela sa ruskim studentkinjama preko kojih se upoznala sa idejama i učenjima ruskih nihilista, što je ključno uticalo na formiranje njenih političkih stavova i definisalo njen odnos prema feminizmu. Kada je 1876. počeo srpsko-turski rat (1876-78) napustila je studije i pridružila se srpskoj vojsci kao bolničarka. Nakon učešća u borbi na Šumatovcu odlikovana je činom poručnika. Po završetku rata Draga Ljočić se vratila u Cirih, gde je 1879. diplomirala sa temom Prilog operativnoj terapiji fimbrioma materice i tako postala prva srpska lekarka.
Po povratku u Srbiju bezuspešno je pokušavala da nađe posao u državnim institucijama. Uputila je i zvaničan dopis Ministarstvu unutrašnjih dela, u kome je tražila da joj izdaju licencu za rad na osnovu diplome sa ciriškog univerziteta. Nekoliko puta je odbijen zahtev, a izgovori za diskriminaciju bili su različiti, a najapsurdniji je taj da „ joj se ne može udovoljiti na zahtev jer žene ne služe vojsku“, što je u njenom slučaju bila potpuna besmislica pošto je imala i čin poručnika.
Tek nakon ličnih urgencija kraljice Natalije određena je komisija kojoj je bio zadatak da potvrdi ili ospori Draginu stručnost. Komisija je, nakon temeljnog ispitivanja, veoma povoljno ocenila stručne kvalifikacije doktorke Drage Ljočić i tada joj je odobreno da otvori privatnu lekarsku praksu. U državnoj službi, međutim, nije mogla da dobije ravnopravan status sa ostalim kolegama. Ona je tek 1881. uspela da se zaposli, kao lekarska pomoćnica, u državnoj bolnici u Beogradu. Vršila je dužnost rukovoditeljke Ženskog odeljenja Opšte državne bolnice, ali sa platom i pravima lekarske pomoćnice.
Zbog neverovatne požrtvovanosti i profesionalizma koji je doktorka Ljočić pokazala za vreme trajanja srpsko-bugarskog rata iz 1885. unapređena je u sekundarnog lekara, ali ni tada nije postala ravnopravna sa kolegama: njena nova plata je iznosila dve hiljade dinara godišnje, dok je njihova bila dve i po, za nju nisu bile predviđene periodične povišice, niti je mogla novim postavljanjem ostvariti pravo na penziju.
Borba doktorke Drage Ljočić za profesionalna prava nije prestala, pa se tako 1889. ona ponovo obratila ministarstvu unutrašnjih dela, sa veoma jasnim stavom i potpuno rezolutnim tonom koji nije bio molba već zahtev ministru „da ima sva lekarska prava data svim lekarima, bez razlike pola, sanitetskim zakonom...iz prakse dosadašnje gospode Ministara izlazi da ja mogu kao lekar služiti državu i preko trideset godina državne službe i da ni u položaju, ni u plati ne krenem ni malo dalje“. Pošto je njen stav i zahtev sada bio odlučniji pozvan je načelnik Saniteta da i on iskaže svoje mišljenje. Iz postupka i ponašanja tog čoveka može se uočiti da je sredina u kojoj je Draga Ljočić živela i radila bila potpuno nespremna i neprijateljski nastrojena prema obrazovanim, vrednim i samostalnim ženama. Načelnik Saniteta je analizu započeo izjavom da „ženskinja po samoj svojoj fizičkoj prirodi pozvano je da se naslanja na jačeg od sebe - na čoveka, koji će rukovoditi u njezinom životu“. Opšta rodna diskvalifikacija nije bila dovoljna već je otišao korak dalje i pokušao da u okvirima polne inferiornosti ospori njene profesionalne kompetencije „da li bi gospođa Ljočić mogla biti sreski lekar, okružni, opštinski ili vojni lekar...Ko zna prirodu ženskinja koja je udata, taj neće mnogo tražiti razloga da kaže da gospođa Ljočić ne može ni jednu od gore pobrojanih dužnosti vršiti“. Obratila se i kralju Milanu i državnom savetu, ali ništa nije poboljšalo njen profesionalni položaj. Naprotiv, decembra 1889. dobila je rešenje o otpuštanju iz službe. Draga je nastavila sa privatnom praksom i veoma uspešno lečila pacijente sve do završetka Prvog svetskog rata. Ona je ipak, posle decenija borbi za profesionalno izjednačavanje i sticanje jednaki prava, krajem 1924. godine, ostvarila pravo na penziju. Novine su objavile 1925. godine da Draga Ljočić - Milošević tada ima 70 godina života i 46 godina "vrlo plodne socijalne delatnosti".
Iako u mirnodopskim uslovima formalno nije bila izjednačena sa muškarcima, za vreme ratova Draga Ljočić je imala potpuno priznat status lekara. Pored srpsko-turskih ratova iz 1876-1878. godine učestvovala je u srpsko-bugarskom ratu (1885), balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Sve vreme trajanja ratova ona je kao lekarka radila ravnopravno sa kolegama. U srpsko-bugarskom ratu iz 1885. godine radila je kao jedini lekar u tri bolnice u Beogradu: Opštoj državnoj, Zaraznoj bolnici i Bolnici za ranjenike, dok su njene kolege bile na frontu. Tokom balkanskih ratova, radila je u Ambulanti za građanstvo i sirotinju i u bolnici Nikole Spasića.
Filantropija Draga Ljočić je u istoriji srpske medicine zapamćena kao velika dobrotvorka i kao osoba koja često besplatno lečila decu, naročito devojčice, pošto je imala uvid u zdravstveno stanje učenica u ženskim školama. Ona je zajedno sa doktorom Lazom Lazarevićem besplatno lečila devojčice iz Ženske radničke škole. Sa dr Jovanom Jovanovićem je 1904. godine osnovala Materinsko udruženje i bila njegova prva predsednica. Cilj udruženja bio je staranje o napuštenoj deci i smanjivanje smrtnosti novorođenčadi. Ni ovaj filantropski projekat nije ostao bez osude javnog mnjenja. U javnosti je ovo udruženje glasno kritikovano, sa obrazloženjem da se tako širi nemoral, pošto su većina štićenica i štićenika bili vanbračna deca. Zahvaljujući velikom ugledu koji je Draga ipak uživala, ona je uspela da se izbori i dobije zgradu gde su nezbrinuta deca smeštana. Takođe se borila da Udruženje dobije izvesnu materijalnu podršku od Beogradske opštine. Bila je jedna od osnivačica i prva predsednica Društva beogradskih žena lekara, 1919. godine, koje je bilo veoma aktivno u prikupljanju sredstava za izgradnju prve bolnice za žene i decu, u kojoj je bilo predviđeno da rade isključivo lekarke. Draga Ljočić se izuzetno zalagala da se ta bolnica što brže izgradi, ali nažalost zbog ratnih razaranja otvorena je tek 1929. godine, tri godine posle smrti Drage Ljočić. Bolnica je dobila ime po čuvenoj škotskoj doktorki Elsie Inglis.
Spisateljstvo Bavila se javnim i pedagoškim radom iz oblasti pedijatrije. Prevela je sa ruskog knjigu doktorke Marije Manasejine Gajenje male dece. Svesna da u Srbiji u to vreme svest i informisanost majki o podizanju novorođenčadi bila na nezamislivo niskom nivou, ona u predgovoru prevoda piše „knjigu posvećujem majkama, jer od njihovog znanja zavisi valjano gajenje dece“. O značaju knjige pisali su i recenzenti prevoda, lekari Laza Lazarević i Laza Dokić. Draga Ljočić se veoma interesovala za dostignuća u domenu ginekologije i akušerstva. Tako je u časopisu Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 1895. predstavila savremene tendencije ginekološke prakse iz francuskih i nemačkih stručnih časopisa. Bila je 1880. godine i pomoćnica urednika Srpskog arhiva, ali je na tom mestu ostala samo nekoliko meseci pošto je septembra 1880. godine otputovala na Krim. Pored prevoda stručnih tekstova, Draga Ljočić je ostavila za sobom i dnevničke zabeleške, koje su veoma dragocen izvor podataka za stvaranje celovitije slike o ovoj hrabroj, pametnoj i vrednoj ženi.
Politički angažman Draga Ljočić zauzima, takođe, značajno mesto i u istoriji srpskog feminizma. Po povratku iz Ciriha pridružila se privatnim okupljanjima, poselima - kako ih Neda Božinović zove, na kojima se razgovaralo o feminizmu, o ruskim nihilistkinjama kao pobornicama ženske ravnopravnosti i o idejama jednakosti i socijalne pravde, kao i o neophodnosti za rodnu jednakost u svim profesijama. S tim u vezi se i 1909. godine kada je menjan Sanitetski zakon, zajedno sa koleginicom Evom Haljeckom, lekarkom Niške bolnice, vatreno zalagala da se lekarke u pravima izjednače sa kolegama, napisavši da „profesionalne kompetencije i moralne vrednosti moraju biti jedini uslov za zapošljavanje“. Predlog zakona koji su potpisale lekarke i nastavnice u Višoj ženskoj školi bio je odbačen u Narodnoj skupštini, ali je ipak uzburkao žensku javnost u Srbiji. Veliku pomoć u pomeranju granica ženskih prava u Srbiji Dragi Ljočić pružile su dr Marija Fjodorovna Zibold i dr Raisa Samuilovna Svjatlovska, dve lekarke koje su u Srbiju došle sa ruskom lekarskom misijom tokom Prvog srpsko-turskog rata 1877. godine, a sa kojima se Draga upoznala još tokom studija u Cirihu. Rešivši da ostanu u Srbiji, ove dve lekarke su već krajem 1877. uputile molbu ministru unutrašnjih dela da im dozvoli da radi kao lekari. Iako je tada odgovor bio negativan, to je ipak bio početak borbe da se prava žena lekara u Srbiji izjednače sa pravima njihovih muških kolega.
Ličnim zalaganjem i životom, Draga Ljočić je dosta radila na polju emancipacije žena u Srbiji. Imala je jasan stav i lično iskustvo kako je obrazovana žena tretirana u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka. Svoja feministička uverenja je iskazivala kad god je bilo moguće. Tako se na sednicama Srpskog lekarskog društva neprestano zalagala za bolji odnos prema lekarkama. Zajedno sa nekoliko znamenitih Beograđanki, Draga Ljočić je 1906. osnovala Srpski narodni ženski savez, koji je objedinio sva ženska udruženja u Srbiji. Kako je u mnogo čemu bila prva, Draga Ljočić je bila i jedna od prvih srpskih sufražetkinja. Ona se javno zalagala za neophodnost sticanja političkih prava za žene. Na Drugom redovnom Glavnom skupu Srpskog narodnog ženskog saveza, marta 1911, Draga Ljočić je zajedno sa Jelenom Spasić obavestila okupljene da socijalistkinje pripremaju peticiju kojom će tražiti opšte pravo glasa, jednako za muškarce i žene. Predložile su i pozvale članice Saveza da se pridruže potpisivanju ove peticije. Može se sa sigurnošću zaključiti da je ovaj, iako u krajnjoj realizaciji neuspešan poduhvat, jedan od najznačajnijih događaja u istoriji žena u Srbiji 19. veka.
Privatni život i porodica Draga Ljočić je bila udata za Rašu Miloševića, jednog od osnivača Narodne radikalne stranke. Prva je Srpkinja koja je pored muževljevog prezimena zadržala i devojačko. Imali su petoro dece. Život sa njim je bio pun neizvesnosti, ta je tako zbog aktivnosti u Timočkoj buni, bio uhapšen i osuđen na smrt u vreme njenog porođaja. Ta kazna je preinačena i on je usled političkih promena pušten iz zatvora tri godine nakon presude. Draga Ljočić je svojom hrabrošću, borbom, profesionalnim zalaganjem dala primer i kćerki Radmili, koja je, iako potpuno svesna kakav je život lekarke u Srbiji, odlučila da sledi majku i da u Cirihu završi studije medicine.
Živela je na spratu zgrade koja se nalazila na mestu kasnijeg Hotela Moskva (tj. palate Rosija). Upadala je u oči Beograđanima zbog kratko ošišane kose i crnog muškog šešira.
Doktorka Draga Ljočić je preminula 5. novembra 1926. godine u Beogradu, u sedamdeset prvoj godini. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu.
Dom zdravlja u Šapcu nosi njeno ime.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
