CEO BALKAN SE PLAŠIO TAJNIH ZAPISA JOVANKE BROZ! Memoari sadrže odgovore na 5 pitanja, to i danas SVE ZANIMA! Krila ih je u mašini

Život Jovanke Broz i Josipa Broza Tita uvek je aktuelna tema na Balkanu, a svaki novi detalj iz života najmoćnijeg bračnog para u Jugoslaviji ispraćen je s velikom pažnjom. Beogradski režiser Milan Šarac tvrdi da je supruga maršala zapisala i sakrila pet tajni od kojih svi strepe, pisao je ranije Express.hr.

Milan Šarac koji je snimao je dokumentarce o Olji Ivanjicki, pevaču Đorđu Marjanoviću i Aleksandru Karađorđeviću, rodio se u okolici Knina, a sada taj Srbin tvrdi da je poslednji čuvar najvećih tajni Jovanke Broz i Josipa Broza Tita!

On kaže za Express da je njegovo druženje s Jovankom Broz počelo pre više decenija, nakon Titove smrti:

- Bilo je to u vreme kad je ona već bila iseljena iz vile u Užičkoj ulici u vilu u Bulevaru mira gde je praktično bila u izolaciji. Odnosno bila je pod punom kontrolom državnih službi. Kod nje sam prvi put otišao po preporuci našeg zajedničkog prijatelja Đoke Jovanića, inače ratnog komandanta iz 6. Ličke divizije…

Đoko Jovanić umro je 2000. u Beogradu (danas se smatra da su partizanske jedinice pod vodstvom tog Titova generala u Zagrebu 1945. počinile niz ratnih zločina i pogubile brojne civile, sumnjičili su ga i da je on Jovankin ljubavnik, ali i da je s njom pripremao državni puč), a upravo je on pre smrti potvrdio jednu od priča o ljubavi Broza i Jovanke.

Poznatija kao partizanka Mara, Jovanka je Josipa Broza Tita upoznala tokom nemačkog desanta na Drvar 1944. godine. Odmah nakon završetka Drugog svetskog rata tadašnji je šef Titove policije Aleksandar Ranković zatražio svoje podsekretare da mu pošalju grupu devojaka za rad u kabinetu Josipa Broza Tita, pa je među 50 kandidatkinja stigla i Jovanka. Ranković je navodno odabrao pet devojaka i pojedinačno ih predstavio Titu. Nije pouzdano je li se Broz sećao Jovanke iz Drvara, ali mu se baš ona svidela. Tada su joj bile 24 godine.

Šarac ju je upoznao 30 godina kasnije, ali kaže da su se silno zbližili:

- Intenzitet našeg druženja je zavisio od političkih uslova u zemlji. Ako su uslovi bili bolji i relaksirani, moje posete su mogle biti češće. Svaka poseta je morala da bude najavljena i evidentiran. A imali smo veoma intenzivnu telefonsku komunikaciju. Jovanka je bila osoba željna razgovora i komunikacije. Jednom prilikom, dok još nije bilo mobilnih telefona, zvala me je na moj kućni broj. Bio sam izvan kuće i javila se moja majka.Tražila me je, a majka pitala ko me treba. Rekla je - Jovanka Broz. Onda je moja majka pitala - je li Titova Jovanka? Da, rekla je. Njih dve su razgovarale sledećih sat vremena o svemu i svačemu.

Ispričala je mojoj majci kako je 1942. na kratko sa ženskom četom boravila u našoj rodnoj Vrlici, a majka njoj kako je 1932. u Vrlici bio Kralj Aleksandar i tom joj prilikom darovao 100 dinara. ‘Od tada sam ga zavolela’, rekla je moja majka. Kasnije, kad smo Jovanka i ja to komentisali smejala se i rekla da bi ga u to vreme i ona zavolela da joj je dao 100 dinara.

Na pitanje je li mu poverila i najdelikatnije tajne, Šarac je za Express rekao:

- Pričali smo o svemu i svačemu, i o najdelikatnijim stvarima. Pristojni ljudi nikada ne otkrivaju drastične stvari niti osobne, intimne detalje. Ono što javnost najviše zanima verujem da će saznati iz njenih memoara. Za vaše novine mogu reći neke zanimljive stvari, lagane pikanterije. Početkom šezdesetih godina, mislim da je bila 1963. Tito i Jovanka su bili u poseti SAD-u, odnosno američkom predsedniku Džonu Kenediju.

Na prijemu je Kenedi nazvao Tita “najvećim predsednikom savremenog sveta”. Tito je skromno uzvratio da on to ipak nije jer je predsednik jedne male zemlje, a da je najveći predsjednik savremenog sveta, predsednik SAD-a, najmoćnije države sveta. Onda je Kenedi počeo da mu se žali kako ima velikih problema, čak i rasne diskriminacije. Govorio je o radničkim demonstracijama i sindikatima kao velikom problemu, na šta mu je Tito šeretski odgovorio da u Jugoslaviji problemi toga tipa ne postoje.

- Meni je dobra priča s kostobranima ili štitnicima za potkolenicu za fudbalere. Tito je imao pudlice koje su ga često grizle za noge i dosetio se da bi to mogao rešiti tim štitnicima. Rekao je da mu pozovu generala Zekića koji je tada bio predsednik FK Partizan i da mu Zekić donese kostobrane. Posle nije imao problem s pudlicama...

Dedijer: Pa ona je memoare skrivala i u veš-mašini

Vladimir Dedijer, najznačajniji Titov biograf, verovao je da je Jovanka napisala “sve što je imala važno reći”, da je uspela zavarati čuvare Titova dela i da je tekstove skrivala u veš-mašini i tako ih spasila od policijske zaplene. Uspela je, a ona je žena koja mnogo zna, plašio je Dedijer mnoge, svoje memoare prokrijumčariti prijateljima u Indiji, uručiti ih Indiri Gandi, koja joj je obećala da će tamo biti prevedeni i objavljeni posle Jovankine smrti. No, Indira Gandi je tragično skončala pre Jovanke, a strah od memoara skrivenih u Nju Delhiju širio se komunističkim državnim vrhom i posle Titove smrti. Nedugo pre no što će Indiru Gandi ubiti njeni telohranitelji 1984. godine, navodno je odgovorila jugoslavenskom državnom vrhu na pitanje o Jovankinim memoarima i poručila da nikad nisu došli do nje. Pravu je istinu, možda, odnela u grob. Šarac je duboko uveren da postoje memoari, ali pisani i godinama posle smrti Indire Ghandi:

- Memoari su stvarnost, to znam. Oni postoje. Ja sam siguran da će biti objavljeni, ali je teško ovoga trenutka kazati kad će se to dogoditi i gde. U Londonu, Vašingtonu. Možda čak i u Zagrebu. Isto tako mislim da neće do objavljivanja proći mnogo vremena jer živimo u svetu i na način da je i za najosetljivije procese vreme skraćeno. Mit o memoarima širili su ljudi kojima njihovo pojavljivanje nikako nije odgovaralo pa su se pojavljivale razne dezinformacije.

Šta bi memoari mogli novo da otkriju o Jovanki? Šarac pojašnjava:

- Jovanka je od udaje za Tita početkom pedesetih bila njegova supruga, ali i njegov čuvar, terapeut, stilistica, i ono što bi mogli nazvati dobri kućni duh. Ona je o njemu vodila računa mnogo više nego što je on to tražio. To se naročito dobro videlo kad su neki politički faktori, zbog njegovih poodmaklih godina, počeli da ga dozirano informiraju o stanju u zemlji. Ona je tada preko svojih ljudi i kanala bila detaljno informirana o svemu - govori Šarac i tako neizravno potvrđuje sumnje da je Jovanka imala svoje ljude u tajnoj službi.

- Jasno, to joj je kasnije zakomplikovalo život, ljudi poput Dolanca i Ljubičića sklonili su je iz javnoga života intrigama i obmanjivanjem samoga Tita, tvrdeći da Jovanka želi preuzeti vlast u zemlji - blagonaklono će Šarac o Jovanki, premda je gotovo sve o zaveri Jovanke i njezinoj svađi s dvojicom jakih ljudi, Dolancom i Ljubičićem, odavno objavljeno. A što on zna o ostalih pet tajni koje navodno kriju njezini memoari?

- Prema onome što sam razgovarao s Jovankom, memoari sadrže minimalno pet odgovora na pitanja koja su zanimljiva i danas, a neki ljudi koji su još među živima ne bi želeli da oni budu objavljeni: zašto je smenjen Ranković, gde su posmrtni ostaci Draže Mihailovića, ko je u partizanima radio za Pavelića i NDH, a ko u ustašama za partizane... Tu su, pretpostavljam, i nepoznate činjenice iz Titove biografije?

- Naravno da tu sigurno postoje još brojne stvari s kojih još nije skinut veo tajne. Znate, poslednji sam put razgovarao s Jovankom tri dana pre njenog odlaska u bolnicu iz koje se više nije vratila. Bilo je leto 2013. Pitao sam je hoće li govoriti za moju knjigu “O životu i smrti”. I pristala je. Pitala me je tada za još neke naše zajedničke prijatelje i tu je razgovor bio završen. Bio je to sigurno naš najkraći razgovor jer je to obično trajalo najmanje pola sata.

Tokom njenog bolničkog lečenja nije je najprije bilo moguće posećivati jer je nije htela da je vide u stanju u kome je bila, a posle to pogotovo nije bilo moguće, jer je bila priključena na aparate bez mogućnosti za komuniciranje. Jednom prilikom Šarac je u šali Jovanki gledao u dlan i rekao joj da će živeti 100 godina. Bi li si prožila život da je išla doktoru?

- Da, zaista sam joj to rekao jednom prilikom u šali. Bilo joj je drago i ispričala mi je da je njena baka Sokolica živela ravno 109 godina. Nikada Jovanka nije davala na znanje da je bolesna. To što je ona preživela od Titove smrti pa do 20. oktobra 2013. kad je otišla na onaj svet za neki je mučan roman. Njoj su bila uskraćena osnovna ljudska prava, od slobode kretanja do prava na imovinu. Događalo se da joj noću, iako je kuća bila pažljivo čuvana, u podrum provale nepoznate osobe, tražeći Bog zna što... A kad bi provalu prijavila policiji, nikad ne bi dobila odgovor. Njoj je sve bilo popisano i oduzeto, čak i lična garderoba. Nije imala ni penziju, nego su joj donosili minimalan iznos za hranu i isplaćivali na ruke. Pravne norme i zakoni za nju nisu vredele. Zbog svega toga je patila jako, ali do smrti nije odustala od pravne procedure, ostavinskog postupka I onoga što joj je trebalo pripasti. Ostalo je nepoznato i gde su završile stotine hiljada dolara od knjige “Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita”, koje je Vladimir Dedijer prema Titovu nalogu trebao predati Jovanki - ispričao je Šarac.

Kurir.rs / Express.hr

Bonus video