Došao sam u Srbiju jer sam znao su Srbi naš bratski narod i da imamo mnogo sličnosti, prvenstveno istu religiju, ali nisam ni sanjao da će me ljudi ovde tako lepo prihvatiti.
Našao sam posao u berbernici, gde rade i drugi Rusi, ali i Srbi, našao sam nove prijatelje, gledajte - mi smo kao jedna velika porodica! Ne nameravam da se vraćam u Rusiju, osim kao turista, plan je da idem u Kanadu ili SAD, ali moram da priznam da se sad dvoumim, jer su devojke ovde prelepe, ma super! Ovde se osećam kao kod kuće, hvala Srbima na svemu što su uradili za nas.
Ovo nam, ispred jedne berbernice u srcu Dorćola, priča nasmejani Rus Stanislav (30), zvani Simba. On je jedan od 219.153 ruskih državljana koji su, prema podacima MUP, od 25. februara do 21. decembra došli u Srbiju. Nisu svi ovde i ostali, ali jeste Simba, koji je s prijateljem i njegovom ženom u aprilu doputovao u Beograd iz Sankt Peterburga.
Multietnička berbernica
A u pomenutoj berbernici smeh, dobacivanje i bodrenje... Mešaju se jezici, ruski, srpski, engleski, pa čak i arapski, svi bodre Simbu za njegov prvi intervju. Denis, takođe Rus, kaže da ne može da priča s nama jer ima mušteriju i samo dobacuje: „Ostao bih u Beogradu zauvek!“
Stanislav kaže da nije mogao ni da zamisli koliko Srbi zapravo imaju nežan i bratski odnos prema Rusima.
- Da li ste primetili da se u Beogradu svi osmehuju na ulici? To je predivno. Veoma mi se sviđa arhitektura srpske prestonice, ponekad me malo podseća na Sankt Peterburg, interesantno mi je da šetam i gledam fasade zgrada i ukrase na njima, ali i to što je grad pun zelenila. Bilo mi je neobično što je Beograd sav u brdima, trebalo mi je malo vremena da se naviknem da stalno idem gore-dole, ali volim da šetam Kalemegdanom. Već sam stekao i prijatelje Srbe, sad učim jezik, ja srpski s njima, a oni ruski uz mene. Ne nedostaje mi ništa od kuće, samo porodica. Mada... ima jedan park u kojem sam obožavao da šetam - priča raspoloženi Simba dok mu, samo na jedan, skoro neuhvatljivi trenutak setna senka prelazi preko tamnih očiju.
Mesto okupljanja
Dok se ispred berbernice parkiraju nova kola s ruskim registracijama, ugošćeni čokoladnim mafinima, reporteri Kurira odlaze dalje, u jedan beogradski kafić, u kojem se, prema glasinama, najčešće okupljaju Rusi. I zaista, s vrata nas je dočekao osmeh i pozdrav konobara na ruskom... Ipak, nakon predstavljanja, atmosfera se menja. Menadžerka kafića tvrdi da su imali neprijatnih iskustava s novinarima, ne želi da prilazimo gostima. Dozvoljava tek kad svečano obećamo da nećemo spominjati rusko-ukrajinski sukob i reč rat.
Sergej Gorguca (27) u julu je došao iz Sankt Peterburga u Srbiju, bavi se programiranjem igrica za mobilne telefone, a njegova kompanija mu je ponudila nekoliko gradova za preseljenje kada je počeo aktuelni sukob.
- Priznajem da nisam znao mnogo o Beogradu, ali sam znao da je to veliki, urbani grad u Evropi, sličan Sankt Peterburgu. Čuo sam da su Srbi prijateljski raspoloženi prema nama, ali nisam znao šta stvarno da očekujem. Međutim, Beograd je prevazišao sva moja očekivanja, ovo je fantastičan grad, najviše mi se sviđa što je grad živ, ljudi su slobodni, šetaju, druže se, otvoreniji su mnogo od Rusa. Novu godinu smo proveli na beogradskim ulicama i bilo je predivno, ostali smo do tri ujutru. Vlada opuštena atmosfera, svi su želeli da nam pomognu, počevši od prolaznika na ulici. Mada, ponekad mi se čini da su Srbi po ceo dan u kafićima. U bilo koje doba dana. Je l’ su Srbi stvarno po ceo dan u kafićima? - kroz smeh pita Sergej i dodaje da je fasciniran srpskom „kafanskom kulturom“. Sergej kaže da ne zna kada će se vraćati u Rusiju, jer „ništa ne zavisi od njega“...
Nismo to hteli
Žao nam je što su skočile kirije
Ruskinja Ljudmila Gorguca osvrnula se i na priče iz medija da su cene nekretnina u srpskoj prestonici otišle u nebesa zbog dolaska velikog broja Rusa.
- Znam da je iznajmljivanje stanova u Srbiji drastično poskupelo zbog velikog broja migranata, ali to se ne dešava samo u Srbiji već u skoro svim zemljama Evrope. Razumem da je neobično jer ovde nisu došle izbeglice u opšteprihvaćenom smislu te reči, već ljudi koji su odmah pokušali da se uklope u srpsko društvo i način života. Znam da to jako smeta Srbima, da neki studenti ne mogu više da iznajme stan zbog cena... Ne znam kako to da promenimo i veoma mi je žao, morate da znate da nismo mi to namerno uradili. Nisu Rusi došli i rekli: „Hajde da nam izdajete stanove po duplo većim cenama“ - kaže Gorguca.
Novi rituali
Ljudmila (37) svog muža Sergeja pratila je u Srbiju i zasad ovde ne radi, iako je po profesiji filmski scenarista, a svojevremeno je radila i kao reditelj u pozorištu.
- Jednom smo šetali Ulicom kralja Milana i prišao nam je nepoznati mladić i kazao da je filmski reditelj i da je jednostavno osetio da smo srodne duše... Nisam mogla da verujem! Veoma nam se sviđa u Beogradu, ja prva nisam očekivala da srpska prestonica ima toliko mesta posvećenih kulturi, mnogo pozorišta, izložbi... Pored porodice i prijatelja, iz Rusije mi najviše nedostaje jedan kafić pored stana u kom smo živeli, tu smo suprug i ja svaki dan pili kafu, sretali prijatelje... Bio je to naš mali ritual - kaže Ljudmila i dodaje da je bila veoma uzbuđena što će videti srpski običaj paljenja badnjaka ispred Hrama Svetog Save.
Pri izlasku zaustavlja nas ona ista, „neprijatna“ menadžerka...
- Oprostite mi. I hvala - kaže tihim glasom, koji deluje kao da je na granici suza:
- Hvala što niste pričali o ratu.
Jelena Pronić
NE PROPUSTITE
