HEROJSTVO ZA NEZABORAV! Godišnjica bitke za Košare: Dan kad su srpski mladići dali život za otadžbinu! OVE SCENE LEDE KRV U ŽILAMA

Pre 24 godine, na današnji dan, započela je bitka za Košare. Borba na jugoslovensko-albanskoj granici trajala je 67 dana i odnela je 108 života. Napad je bio silovit, iznenadio je Vojsku Jugoslavije. OVK je zauzela karaulu, ali nije uspela dublje da prodre na KiM, što je bio osnovni cilj napada.

Do 9. aprila NATO nije gađao Košare, ali jeste druge položaje na jugoslovensko-albanskoj granici. Karula je locirana na obroncima Prokletija, nedaleko od Đakovice i Dečana.

U tom trenutku na frontu je bilo nešto više od 100 pripadnika graničnih jedinica Vojske Jugoslavije (VJ). Zbog žestokih napada iz vazduha, ali i diverzija OVK veća pomoć nije mogla odmah da stigne. Procena vojnog vrha bila je da će kopneni napad najverovatnije krenuti iz Makedonije gde se već nalazilo oko 16.000 vojnika NATO, a pretpostavke da će glavni napad ići preko Košara nije bilo.

Taj deo teritorije bio je u zoni odgovornosti 125. motorizovane brigade koja je reorganizovala svoje jedinice, borila se sa teroristima OVK u Metohiji i stalno bila na udaru NATO-a, tako da od početka rata do 9. aprila nije uspela da se u potpunosti pripremi za zaustavljanje napada na Košarama.

Drugog dana bitke, OVK je zauzela karaulu Košare što su objavili svetski mediji. Međutim, to nije bilo veliki uspeh jer je sama karaula okružena brdima i veoma nepovoljna za odbranu. Posle pada karaule, stiglo je pojačanje od više stotina pripadnika Vojske Jugoslavije iz pešadijskih i specijalnih jedinica, tako da je linija fronta stabilizovana 19. aprila i nije bilo većih pomeranja do kraja rata.

Na vrhuncu borbi Vojska Jugoslavije imala je oko 1.200 vojnika, a OVK, sa dobrovoljcima i albanskim jedinicama pet do šest hiljada.

Cilj napadača, OVK, NATO i albanske vojske bio je da se prodre u Metohiju i da se snage Vojske Jugoslavije, do tada maskirane i dobro sakrivene, nateraju na otvorenu borbu u kojoj bi do izražaja došla tehnološka prednost NATO avijacije.

Agresor je uspeo da zauzme teritoriju SRJ svega četiri kilometra u širinu i u dubinu par stotina do hiljadu metara.

Borba na jugoslovensko-albanskoj granici trajala je 67 dana i odnela je 108 života. Jedna je od najtežih borbi u novijoj istoriji srpske vojske, pa je postala simbol odbrane otadžbine.

Podsećamo se teksta koji je nastao na osnovu svedočenja učesnika Bitke za Košare u emisiji “Dozvolite…” 2014. i 2016. godine.

Oko 1.500 pripadnika OVK uz podršku albanske artiljerije, NATO avijacije i instruktora napalo je rejon karaule Košare na frontu širine nekoliko kilometara rano ujutro 9. aprila 1999. godine. Do 9. aprila NATO nije gađao Košare, ali jeste druge položaje na jugoslovensko-albanskoj granici. Karula je locirana na obroncima Prokletija, nedaleko od Đakovice i Dečana.

U tom trenutku na frontu je bilo nešto više od 100 pripadnika graničnih jedinica Vojske Jugoslavije. Zbog žestokih napada iz vazduha, ali i diverzija OVK veća pomoć nije mogla odmah da stigne. Procena vojnog vrha bila je da će kopneni napad najverovatnije krenuti iz Makedonije gde se već nalazilo oko 16.000 vojnika NATO-a, a pretpostavke da će glavni napad ići preko Košara nije bilo.

Taj deo teritorije bio je u zoni odgovornosti 125. motorizovane brigade koja je reorganizovala svoje jedinice, borila se sa teroristima OVK u Metohiji i stalno bila na udaru NATO-a, tako da od početka rata do 9. aprila nije uspela da se u potpunosti pripremi za zaustavljanje napada na Košarama.

Drugog dana bitke, OVK je zauzela karaulu Košare što su objavili svetski mediji. Međutim, to nije bilo veliki uspeh jer je sama karaula okružena brdima i veoma nepovoljna za odbranu. Sam objekat bio je vrlo luksuzan za vojne prilike i napravljen je u vreme JNA, na mestu dobro vidljivom iz Albanije, kako bi se demonstrirao visok standard socijalističke Jugoslavije.

Posle pada karaule, stiglo je pojačanje od više stotina pripadnika Vojske Jugoslavije iz pešadijskih i specijalnih jedinica, tako da je linija fronta stabilizovana 19. aprila i nije bilo većih pomeranja do kraja rata.

Prisluškivanjem radio veza Vojska Jugoslavije je ustanovila da su artiljeriju i minobacače, veoma precizno navodili ljudi koji su govorili italijanski i francuski. Izviđači su na neprijateljskim uniformama viđali italijanske, francuske, turske, britanske i oznake Armije BiH sa ljiljanima.

Na vrhuncu borbi Vojska Jugoslavije imala je oko 1.200 vojnika, a OVK, sa dobrovoljcima i albanskim jedinicama pet do šest hiljada. Snage OVK su ratovale u smenama, dok za VJ nije bilo odmora.

Jedan od planova kontranapada VJ Velika koncentracija snaga na Košarama koštala je OVK napuštanja mnogih položaja, jer je utvrđeno da su mnogo delovi granice sa albanske strane bili gotovo bez ikakve odbrane.

Vojska Jugoslavije nije mogla da koncentriše veće snage zbog 24-časovnog prisustva NATO avijacije, ali i veoma nepristupačnog terena. Osim pešadijskog naoružanja VJ je koristila minobacače i haubice svih kalibara, kao i lansere raketa “Oganj” i “Orkan”.

Komandni kadar VJ je i pored iznenadnog napada vrlo brzo razradio odbranu fronta, jer su to bili školovani oficiri. Većina vojnika je bila već po godinu dana u uniformi i bili su dobro uvežbani za borbu na frontu.

Sve to, pa i svest da ukoliko padne linija fronta na Košarama, kreću mnogo ozbiljniji sukobi sa OVK i NATO, sa neizvesnim krajem, držalo je moral na visokom nivou.

Sa druge strane i pored velike stručne pomoći NATO oficira, OVK je do tada napadala vojsku i policiju iz zaseda, nije imala ozbiljniju vojnu obuku za frontalno ratovanje – što se i videlo tokom cele bitke. U napade se uključila i albanska vojska, prvo artiljerijom, a zatim i sa desetak tenkova, ali to nije bitnije uticalo na moral OVK.

Vojska Jugoslavije je često išla u napade po ledenoj kiši, mrazu, magli i snegu dubine jedan metar i branila svaki položaj do poslednjeg trenutka- što je dodatno uticalo na pad morala kod neprijatelja.

Zanimljivo je i da je sa jugoslovenske strane granice teren bio teško prohodan i za ljude, ali je VJ uspela da u jednom trenutku u borbu na frontu ubaci dva tenka T-55. Njihovo pojavljivanje nije imalo realan značaj, ali je izazvao paniku i strah u redovima OVK.

Cilj napadača, OVK, NATO-a i albanske vojske bio je da se prodre u Metohiju i da se snage Vojske Jugoslavije, do tada maskirane i dobro sakrivene, nateraju na otvorenu borbu u kojoj bi do izražaja došla tehnološka prednost NATO avijacije. Agresor je uspeo da zauzme svega teritoriju SRJ četiri kilometra u širinu i u dubinu par stotina do hiljadu metara.

Tokom krvavih borbi na Košarama bilo je i mnogih bizarnih scena, u koje je teško poverovati. Dešavalo se da ljudi sa obe linije fronta zbog guste magle zalutaju u neprijateljske rovove i vrate se u sopstvene, a da ih niko ne primeti.

Pripadnicima VJ koji su se grejali pored vatre jednom prilikom je prišao čovek u vojnoj uniformi, seo pored njih i kada su ga posle nekoliko minuta pitali iz koje jedinice on je odgovorio na albanskom. Taj pripadnik OVK je zarobljen, a utvrđeno je da se posle jednog od napada dugo skrivao u žbunju, ali je izašao kada je video vatru i ljude. Dvojica pripadnika Vojske Jugoslavije su po magli uspeli da ušetaju u neprijateljski rov, “zarobili” teški protivavionski mitraljez i bezbedno ga doneli u svoj rov.

Zbog stalnog prisluškivanja, jedan rezervni oficir VJ se prisetio američkih Navaho Indijanaca iz Drugog svetskog rata, i angažovao dvojicu Roma, pripadnika VJ, koji su na svom jeziku radio vezom navodili jugoslovensku artiljeriju i minobacače. Do kraja rata NATO i OVK nisu uspeli da shvate o čemu se radi, jer nisu razumeli romski jezik.

Kurir.rs/RTS