Rođen sam u radničkoj, seljačkoj porodici koja je živela od poljoprivrede u malom selu Dadince kraj Vlasotinca. Dok sam učio školsko i gimnazijsko štivo, i sam sam radio poljoprivredu. Tokom fakulteta isto, redovno sam obilazio roditeljsko ognjište, a vinogradarstvo nisam napustio ni dok sam radio kao ginekolog u leskovačkoj bolnici, a ni sada dok sam u penziji i radim u bolnici u Pasjanu, priča za Kurir prim. dr Slavko Krstić (75), ginekolog i akušer.
- Bio sam najstarije dete u porodici, kasnije sam dobio sestru Veru i brata Žarka. Svi smo naporno radili, držali se kao jedno. Te prve godine mog detinjstva i početka školovanja u dadinačkoj osmogodišnjoj školi pamtim po škiljavom svetlu petrolejke i plamena starog šporeta u kome se pekao onaj najukusniji majčin hleb, a ja sedeo za drvenim stolom i učio. Pored učenja, radio sam sve teške poljoprivredne poslove, odlazio u njive, vinograde. Ništa mi nije padalo teško. Pomagao sam roditeljima, od toga smo se školovali. Kada sam krenuo u peti razred, pešačio sam do škole u Vlasotincu, pa onda do gimnazije, pa dođe vreme da krenem i na dalje školovanje iz starog porodičnog doma u svet - priseća se prim. dr Krstić i dodaje:
- Te 1967. upisao sam Medicinski fakultet u Nišu, ali sam vikendom dolazio kući i radio na njivi. U meni se budila sve veća želja za medicinom. Kao vojni stipendista 1972. stažirao sam u niškoj bolnici, a naredne godine došao sam u Sanitetsku oficirsku školu u Beogradu, gde sam dobio čin vodnika, dok sam drugi deo vojnog roka služio radeći u Garnizonskoj ambulanti u Strumici. Dr Krstić ističe i da je nakon vojske stažirao u Medicinskom centru "Moša Pijade" u Leskovcu, a onda i u Vučju kao lekar opšte prakse.
- Usavršavanje je teklo dalje, pa sam 1976. došao u GAK "Narodni" front kod prof. dr Dragomira Mladenovića, gde sam se edukovao u oblasti ranog otkrivanja raka grlića materice. Tu sam proveo i poslednje dve godine specijalizacije, gde sam, sećam se kao danas, bio smešten u sobu za goste u kojoj je profesor dovodio samo ljude iz inostranstva i one cenjene sa fakulteta. "Ja, dete iz malog sela, svojim radom sam dospeo dotle", pomišljao bih. Osećao sam se počastvovano i zato nastavljao dalje - navodi dr Krstić, dodajući da je težio da se usavršava, te i da je čak i preko noći išao u operacionu salu i pomagao kolegama:
- Nakon toga su me zadržavali u "Narodnom frontu", ali sam sam odabrao da se vratim u zavičaj, te sam se i vratio u leskovačku bolnicu, gde sam radio u operativnom odseku, bio šef porodilišta, a 1999. i načelnik ginekološko-akušerskog odeljenja. Za sve to vreme, pored toga što sam se oženio i dobio troje dece - ćerke Milenu, lekara opšte prakse, Olgu, farmaceuta, i sina Miloša, koji je diplomirani pravnik - radio sam sve poljoprivredne poslove i nikad nisam želeo da odustanem od toga.
Nakon penzije
Rad i u osmoj deceniji
- Želja za radom i pomoć ljudima nešto su što me održava u životu. I nakon što sam otišao u penziju, 2017. sam počeo da radim u Opštoj bolnici u Pasjanu na Kosovu i Metohiji. Zbog tog angažmana sam prošle godine dobio i priznanje episkopa Raško-prizrenske eparhije Teodosija. Zbog tog iskustva sam napisao knjigu "Opšta bolnica Pasjane na Kosovu i Metohiji" 2021. godine - rekao je prim. dr Krstić, koji i sada živi i radi na relaciji Dadince-Leskovac-Pasjane.
Ginekolog skromno kaže da je uradio skoro 10.000 operacija, a da je u njegovim rukama na svet došlo oko 25.000 zdravih beba.
- Ono što nosim u srcu gde god da sam jeste zavičaj, mesto u kome su porodični vinogradi, gde pravimo vino i gajimo sve domaće. Medicina, porodica, ljudi i beli mantil su mi, pored toga, svetinja - zaključuje prim. dr Krstić.
Kurir.rs/ Aleksandra Kocić
NE PROPUSTITE
Bonus video:
